Vučić ni nalik Džordanu ili Đokoviću

U prošloj kolumni[i] je bilo reči o tome koliko je, s obzirom na svoje dosadašnje delovanje, Aleksandar Vučić uopšte kvalifikovan da upućuje građane Srbije na primer Majkla Džordana, što je učinio u svojoj vaskršnjoj „poslanici“ pučanstvu koje čita Blic.[ii]

S obzirom da se Vučić takođe, čak i u većoj meri, pozvao na primer Novaka Đokovića kao instruktivan i inspirativan za naciju, vredi videti kako stvari tu stoje, odnosno koliko dela najvišeg predstavnika izvršne vlasti Srbije odgovaraju istaknutom modelu. To je ne samo semantičko, već i političko pitanje.

Sam Vučić je na takvu vrstu ocenjivanja pozvao, rečima: „I, neću da se poredim, ali verujem da smo, najvećem delu Srbije uspeli da približimo onu filozofiju koja je napravila jednog Novaka Đokovića“.

Zatim se pozvao i na reči koje je Novak nedavno napisao ispod slike na kojoj se slikao pored spomenika Rokiju Balboi u Filadelfiji, posle pobede na turniru u Majamiju:

„Nije važno koliko jako možeš da udariš, već koliko jakih udaraca možeš da primiš, i da nastaviš dalje“.

„To je Novaka napravilo. Rad i neodustajanje,“ dopunio je reči prvog reketa sveta predsednik Vlade Srbije. „Neodustajanje i rad, rad i rad.“

Ove reči će mnogima, na prvi pogled, verovatno delovati istinito. Možda ne i inspirativno, ali bar istinito. A zašto ne i inspirativno?

Zato što tu nedostaje jedna ključna komponenta: neutaživa žeđ da se bude najbolji. Ne u svom dvorištu. Ne u „regionu“. Ne čak ni na kontinentu. Već najbolji na svetu.

To je ta ključna komponenta koja je, namerno ili zato što Vučić nje i nije svestan, izostavljena iz ove „dobitne formule“ koja je ponuđena za uzor celoj naciji. A ona čini svu razliku na svetu. To je ono što pretvara rad „rada radi“, pukog „zaposlenja“ radi, pukog „zarađivanja“ radi, u delanje sa smislom, koje jedino rađa inspiraciju i težnju za usavršavanjem. I za pobedom, na ličnom i širem planu.

Prvi put kada je Jelena Genčić dala reket u ruke šestogodišnjem Novaku Đokoviću, nije joj trebalo mnogo da shvati s kim ima posla. Istog dana je staloženo saopštila njegovim roditeljima da će Novak, ako krene sa ozbiljnim treninzima, biti među prvih pet u svetu sa 17 godina. Novakovi roditelji su joj poverovali. Još važnije, i Novak joj je poverovao. Već sa 7 godina je, pred kamerama RTS-a, saopštio da mu je cilj da postane „prvak“.[iii]

Treba se setiti u kakvoj su Srbiji i pod kojim okolnostima Jelena Genčić i Đokovići pokazivalu ovu „nerealnu“ samouverenost. To su bile godine 1993-1994. Ratne godine. Godine sankcija. Godine hiperinflacije. Godine izolovanosti od sveta. Godine svetske satanizacije Srba. Uz to, Đokovići nisu imali ni promil novca neophodnog za gajenje jednog teniskog šampiona.

Bez ozbira na sve to, na okolnosti, prepreke, državnu i društvenu nezainteresovanost, svi su, baš onako srpski – čvrsto verovali. Da su najbolji, i da će to i da pokažu. Rezultat danas svi znamo.

Nije Novak jedini primer, mada je najistaknutiji. Tu su i Jelena Janković, Ana Ivanović, Janko Tipsarević, Viktor Troicki, Nenad Zimonjić. Članovi zlatne generacije srpskog tenisa, ponikle upravo u to „najgore“ vreme, u zemlji vrlo skromne teniske tradicije, i još skromnijih uslova. Trenirali su u pauzama između naleta NATO-bombardera. Trenirali u praznim bazenima. Mučili se da dođu do novca i za najmanje turnire, da dobiju vize. Da prevaziđu predrasude onih koji su ih gledali kroz optiku medijske satanizacije zemlje i nacije kojoj su pripadali. I Jelena, i Ana i Nenad su takođe dospeli do broja 1 na svetskim listama. Troicki je bio broj 12, Tipsarević broj 8. Na svetu.

Šta bi od svih njih bilo da su „prihvatili realnost“ – tužno je i depresivno i pomisliti.

Imali su, naravno, i krize, i iskušenja. Čak i sa 16 godina, sa već osvojene tri evropske juniorske titule, Novak nije uspevao da nađe domaće sponzore (i pored svih ovdašnjih „uspešnih bizmismena“ i „poslovnih magova“), i njegovi roditelji su ozbiljno razmatrali ponude iz inostranstva – od Slovenaca, Italijana, Švajcaraca, Engleza. Ipak, na kraju su našli put, pozajmljivali su od zelenaša, doživljavali da im se nož drži pod grlom zbog nevraćenih duhova, ali je Novak ostao Srbin, ne samo po krvi, već i po državljanstvu. A, očigledno, i po mentalitetu.

Imao je Novak, osim navedenih, još jednu ogromnu prepreku pred kojom je mogao da poklekne, ili bar da snizi ambicije na nivo „realnih“. Ustvari dve. Rodžera Federera i Rafaela Nadala. Dvojicu tenisera za koje mnogi smatraju da su najbolji svih vremena, a zasigurno među prvih pet na večnoj listi. Jedan iz finansijski moćne Švajcarske, drugi iz teniske velesile Španije, koja mu je pružala sve moguće uslove za napredak i usavršavanje. Novak je četiri uzastopne godine, 2007-2010, završavao kao trećerangirani na svetskoj listi iza ove dvojice planetarno popularnih superzvezda.

Za „realiste“ koji su u poslednjih 15-ak godina preplavili Srbiju, i to bi zasigurno bila „puna kapa“, nezamisliv uspeh. Dovoljno. Više od toga bi bila tipična (veliko)srpska megalomanija – zar ne? Ušao si u „svetsku“ elitu, tu si „gde se odlučuje“, ljudi te prepoznaju, imaš dovoljno novca za sve što ti treba – šta će ti više? Zar neko iz „male“ Srbije ima pravo da se nada nečemu višem i boljem, umesto da bude (pre)zadovoljan što je „tu negde“, među „velikima“, što „sedi za stolom“?

Novaku, istinskom srpskom prototipu – to uopšte nije bilo dovoljno. Doveo je novog trenera, Amerikanca, pa ga je otpustio, nezadovoljan postignutim (zamisli, naprednjačka Srbijo – otpustio Amerikanca!!! Božanstvo… Ustvari, bolje ne zamišljaj, mogli bi Kirbi i Džo da ti zamere). I, posle osvojenog Dejvis kupa, tokom sledeće, nezaboravne 2011, dogurao do toliko sanjane vimbldonske titule – i svetskog broja 1. Posle ga je, privremeno, ponovo ustupao i Nadalu i Federeru, ali ga je ponovo i povratio. Nije bilo dovoljno samo osvojiti broj 1 mesto – već ga i zadržati. I tu nameru saopštiti celoj svetskoj sportskoj javnosti.

Imaju li Vučić i naprednjaci išta zajedničko sa ovim? Ekipa koja gura Srbiju u blato nekakve „balkanske šestorke“, koja uključuje i našu sopstvenu, istorijsku, svetu i neotuđivu zemlju – Kosovo i Metohiju, sve sa „kosovskim premijerom“? Ekipa koja Srbiju po svaku cenu drži na kursu utapanja u EU levijatana, unutar kojeg bi bila manja od makovog zrna, i po težini i po uticaju? Ekipa koja propoveda „rad, rad i rad“ – ali samo za račun stranaca ili tajkuna, bez ikakvog višeg cilja ili imperativa pobede? Ekipa koja permanentno podvija rep ne pred prvim, već pred poslednjim svetskim rangom, globalnom beton ligom i boranijom poput Rame, Mustafe, Tačija, Kolinde? Ekipa koja bi da rasproda sve preostalo što vredi u Srbiji?

Vučićevo „rad, rad i rad“ je poziv u permanentno ropstvo, u status gosta u sopstvenoj kući, u radni logor zvani EUropska Srbija.

Više puta smo kao narod dokazali, kroz kolektivnu i individualnu povest, da smo upravo predodređeni za permanentnu borbu, što je Njegoš znao, muški prihvatao o besmrtno pesnički opevao, za nepokoravanje „realnostima“, za nadljudske napore, za pobedu – čak i tamo, ustvari pogotovo tamo, gde je nema ni na vidiku. Samo tako možemo da funkcionišemo maksimalnim kapacitetom kao narod. Samo tako možemo da budemo ono što jesmo, ono što nam je dato da budemo. Ponekad i sami protiv svih. Ili da biramo sopstvene prijatelje, i puteve. To je srpski orao.

Nismo mi nikakva „travka“, kako nam imputiraju naprednjački kadrovici sa kompleksima niže vrednosti,[iv] koji bi dobrovoljno usitnjavanje sopstvenog duha, svoje sitne strahove i preveravanja da projektuju na celu naciju, pošto ih je sramota od onoga što su nekad drčno propovedali, a i od onoga našta su pristali. U zamenu za parče prolazne vlasti, sitnih privilegija i tapšanja po ramenu od strane onih za koje su oni samo najnoviji talas srpske političke potrošne robe.

Naprednjacima se i broj 198 na svetu čini dobrim – samo ako su oni tu negde da crpe svoje sitne, prizemne „benefite“. Šta oni imaju sa Džordanom i Đokovićem, šta oni imaju sa srpskom istorijom, identitetom i veličinom – osim što hoće da ih, uvoznim receptima, promene, pošto su se, na očigled svih, i sami promenili?

Šta Vučić uopšte zna o znanju, nauci i struci, na koje poziva u svom vaskršnjem misaonom Blic-krigu? Jada se kako „mi, svakoj nauci, i svakom teškom radu, nađemo manu“, i kako on i njegova družina „pokušavamo da učimo one koji su ubeđeni da već znaju sve“. To kaže neko ko se oglušava o naše najveće stručnjake u zemlji i inostranstvu, koji tvrde da Telekom nikako ne treba prodavati, koji su, boreći se protiv prodaje, pre četiri godine skupili potpise više stotina vrhunskih profesionalaca, kojima bi se svaka zemlja ponosila. To kaže predsednik stranke koja je, pre ravno četiri godine, podnela krivičnu prijavu protiv tadašnjih vlasti upravo zbog onoga što sada sam namerava da uradi („Član pravnog tima SNS Marko Đurić rekao je da je prodaja „Telekoma“ osveta vlade budućim generacijama i optužio vladu da vodi pogubnu ekonomsku politiku i da rasprodaje poslednje ekonomske resurse“).[v] To kaže upravo čovek koji nema ni petlju ni hrabrost ni da sluša, a još manje da koristi domaću pamet, i sve ono najbolje što ova zemlja ima, pa ga zato ili krivotvori, ili ignoriše. Kakva zapanjujuća arogancija, kakvo lažno predstavljanje…

Kakav Džordan, kakav Đoković…

Rama, Mustafa, Tači. To je Vučićeva liga, koju je sam izabrao, to su modeli koji su njemu i naprednjacima primereniji, koji ih kao magnet privlače.

Srpski duh, kojeg bi da menjaju jer su ga se odrekli, stvoren je za više sfere.

______________________

Odrednice:

[i] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/vucic-i-dzordan-ili-nebo-i-zemlja/

[ii] http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:542960-Vucic-Ustacemo-posle-svih-nasih-raspeca-i-muka

[iii] https://www.youtube.com/watch?v=3jcFOol59Hk

[iv] http://www.standard.rs/politika/31511-%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D0%B4-%D0%BA%D0%B0%D0%B6%D1%83-%D0%B4%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%83%D1%9B%D0%B0,-%D0%BD%D0%B5%D1%83%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%98%D0%B5-%D1%81%D0%BF%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D1%81%D0%BD%D0%B0

[v] http://www.rtv.rs/sr_ci/politika/sns-tuzio-premijera-i-ministre-zbog-prodaje-telekoma_251024.html

Izvor: Fond Strateške Kulture