Запад и српски политички конзервативизам

Има неко време како нисам писао о дневној политици. Ухвати човека и жеља и потреба да себи да одушка, а при том и размени мишљења са саучесницима у „злочину“ патриотског мишљења. Е сад, некако није најјасније да ли је и шта је могуће учинити корисно за отаџбину у светлу америчких плаћених протеста у Украјини, Македонији и сличним несрећним земљама, посебно стога што је сада и више него јасно шта се догоди земљи која покуша да после хиљаду „да“ западном фактору каже једно „не“.

А зашто и не би? Сви су замењиви и, уколико неко не слуша увек и у сваком тренутку, лако ће се наћи други који је још сервилнији и који ће слушати више, свесно или несвесно рушивши оног који слуша мање, макар и нијансу мање. Заборавимо на расправе о моралу – тога у високој и стратешкој геополитици западних сила једноставно нема.

Страшан је закључак који говори да се готово ништа у спољној политици не може урадити да се земље заштите од оваквог уличног или изборног сценарија. Већина земаља су, као и наша, под меком окупацијом и економски зависне од западних кредита. Дакле, за мало новца, западни фактор је у стању не само да поткупи главне политичке играче већ и да помогне њихов долазак на власт, а и њихово међусобно удруживање. Заблуда је да се учествовањем у таквим акцијама може избећи служење спољном фактору, који је такве странке на власт и довео, због најмање два разлога.

Први је тај што све личности које је на власт довео држи у фиоци, а други је што довођењем њих на власт истовремено своје људе доводи на чело државних служби и тиме убрзо долази у ситуацију да контролише обавештајне службе и министарства силе. Уз још нешто новца у стању је да потплати пар опскурних личности које припадају националним мањинама а које су уз помоћ тог новца у стању да у сиромашној земљи направе огромне проблеме и сукобе. На све то додајте финансирање промовисања сепаратизма, и добићете слику стратегије америчке контроле такозваних независних држава.

СИСТЕМ КОЈИ СЕ НЕ ДА ДЕМОНТИРАТИ ИЗБОРИМА

Цео механизам „меке моћи“ одржава се путем медија, које обавезно контролише западни фактор, како њихове уреднике тако и новинаре, а тај медијски систем ствара квазиелиту која постаје мерило исправности и вредности у таквој држави. Овај систем немогуће је демонтирати победом на тзв. демократским, легалним изборима. Овај систем је могуће демонтирати само неком врстом револуције, али се поставља питање мерила помоћу којег разликујемо која је револуција народна и искрена, а која дотирана споља и, напослетку, постоји ли нешто тако као спонтана револуција?

Наравно, пошто такво мерило не постоји, а посебно не данас, у време овако бруталне контроле држава, политика постаје узалудан посао. Постаје посао који служи козметичким променама личности на власти, личности које заузимају одређена радна места, али, сем тих „малих“ интереса, не постоји ништа што се може сврстати у идеолошку причу, посебно не причу између добра и зла, исправног и погрешног, ма колико то неки можда волели. Тако би било лакше, а и лепо звучи. Попут неке холивудске бајке.

Зло и добро су потпуно промашене категорије када је реч о политичком контексту. Политика је пре свега и најпре ствар интереса, а у категоријама политичког интерес увек иде испред моралних обзира. То, наравно, не значи да личног морала нема, или личне одговорности, нити да се под појмом интерес мисли нужно на лични, већ да је политика увек ствар интереса неког или нечег. У нашем случају политика би требало да буде ствар интереса српског народа, који се бори за ваздух и бори да преживи, и појединачни интереси би морали да се подреде том општем интересу. Међутим – хајде сада да занемаримо општа места – овакве бајке могу да прођу само код тинејџера и људи који се нису суочили са оним што живот, посебно у Србији, јесте. Нико неће подредити лични интерес општем на дужи временски период уколико му је егзистенција угрожена. И тачка. Има, додуше, пар изузетака од правила, али ти изузеци су плод снажне јасне идеологије, која чини срж једне организације, а ми такву организацију у форми странке немамо. У Србији тренутно не постоји странка која има изразито јасну идеологију, која је у стању да умањи потребу за личним интересом. То што ми имамо су странке које се, јавно или привидно, заснивају на мрежи односа темељеним на испреплетаним личним интересима и који неминовно на сваких пола године или годину дана доводе до сукоба. Ти сукоби нису, дакле, узрок пропасти и слабљења наших националних странака, већ су они последица нејасних идеологија. Речку, ти сукоби су природни за тако устројене странке и они су плод декаденције идеје, а не генератор проблема. Сама идеја коју чланови странке или не разумеју или не прихватају јесте генератор проблема – посебно онда кад се идеја судари са реалношћу. А то је обично болно отрежњење.

МАЛО КОНЗЕРВАТИВНО, МАЛО ЛИБЕРАЛНО

Наше су странке огледало идеолошких конфузија – мало лево, мало десно, а да се притом не зна ни шта је десно ни шта лево у политичком и економском смислу. Мало конзервативно, мало либерално, мало социјално, а најмање мудро. У таквим организацијама није кривица до неке одређене личности, већ до мањка перцепције елите која странку предводи и која није у стању да схвати корене сукоба унутар ње. Због тога све наше националне странке, без изузетка, имају редовне унутарстраначке сукобе, а једино их немају када их на окупу држи заједнички интерес, тј. власт.

Дакле, ствар је у неспособности да се разуме да се или може водити бескомпромисна идеолошка политика – али онда она у околностима овакве окупације не сме бити део система – или се мора водити мудра политика, исто идеолошки јасно профилисана, која није популистичка и која јасно дефинише шта она може а шта не да испуни, а затим и шта треба да обећа да би то испунила. Другим речима, максималан домет политичке странке која постоји унутар система Србије је некакав мали али користан утицај на део медија, део културне и просветне политике и можда још нешто као плод успешног хода по жици, која свакако није домаће производње. Ништа се, нажалост, не догађа случајно. У окупираној земљи, уколико хоћете да водите системску политику, морате је водити мудро, али, пре свега тога, она мора бити бар начелно идеолошки чиста и јасна у обећањима. Ми такву странку немамо, ни у позицији, ни у опозицији, а насушна нам је потреба.

Нама је потребна снажна конзервативна странка која ће бити у стању да избори мале, али јасне победе против беле куге, која ће бити у стању да ојача српску културну политику. То би бар био јасан почетак нечега друкчијег, и покушај да се народ сачува.

Док то не будемо створили, имаћемо зјапећу празнину, како у политичкој понуди тако и у идеолошкој матрици. Снажне пароле које немају садржај потпуно су неупотребљиве, без обзира ко их изговара. Све пароле које не садрже идеју, не садрже нову понуду, не садрже жељу за нечим новим и конкретним и које су само „против“, штетне су. Довољно смо говорили против чега смо али – за шта смо? За какву идентитетску и културну политику, за какву економску политику итд. Наравно, без општих места. Само конкретно. У супротном, само трошимо и своје и туђе време, а и време једног народа.

УНУТАРСТРАНАЧКИ ПОПУЛИЗАМ

Ово неразумевање политике долази утолико више до изражаја уколико елита националних странака помисли да је вођење странке заправо подилажење поимању политике обичног члана. А перцепција унутарстраначке политике обичног члана углавном није – како људи обично мисле – идеолошка. Она је пре свега интересна и заснива се на подизању слике о себи кроз функције, послове, плаћене функције или било који осећај важности и моћи. Уколико се томе подилази изјавама и потезима који поједностављују ствари, по моделу „држ’те лопова, он је крив што нисте на функцији“ или „кад се отарасимо таквих кадрова, биће боље“ – запада се у модел понашања који је у најмању руку добар и квалитетан спин. Наравно, сваки спин временом постане оно што и јесте. Једно велико ништа. Међутим, док траје, он хипнотише људе. Они су убеђени да се боре против зла, а, када се разочарају, разочарају се потпуно.

Такво вођење политике у нашим опозиционим националним странкама је плод потпуно погрешне перцепције која показује недостатак политичке мудрости и визије. Чланови су ту да верују са покрићем, а лидери су ту да предводе и планирају. Другим речима, чланови су ту да им се говори онако како јесте – однос врха странке и чланства странке није митинг на којем се јуре политички поени. То не сме да се претвори у унутарстраначки популизам који уме да буде врло опасан.

Услед оваквих грешака следе и све остале грешке. Тако се заправо производе острашћени политички обрачуни. Нема идеје, нема јасне стратегије и циља, али само ти снажно удари по свом саборцу, удари по „издајнику“! И онда ће нам ваљда свима бити боље. До следеће прилике. А избори – без бриге, победићемо – чим се отарасимо издајника. Од те политике, добри мој народе, нема ништа. Ако не можемо сами са собом да се договоримо, ако не можемо да успоставимо идеологију, јасну идеју, здраве односе, како да постигнемо било шта више од тога?

Зато, пустимо расправе о узроцима пропасти и српских странака и српске нације. Узроци су искључиво двоструки. Непостојање идеологије и непостојање државничке визије. Нама недостаје странка са јасном идеологијом и стратегијом и лидер са визијом. Нама су потребни визионари, а не лидери који једино умеју да реагују на догађаје. Било би лепо да науче да неке од тих догађаја и предвиде.

Извор: Нови Стандард