Zapad i srpski politički konzervativizam

Ima neko vreme kako nisam pisao o dnevnoj politici. Uhvati čoveka i želja i potreba da sebi da oduška, a pri tom i razmeni mišljenja sa saučesnicima u „zločinu“ patriotskog mišljenja. E sad, nekako nije najjasnije da li je i šta je moguće učiniti korisno za otadžbinu u svetlu američkih plaćenih protesta u Ukrajini, Makedoniji i sličnim nesrećnim zemljama, posebno stoga što je sada i više nego jasno šta se dogodi zemlji koja pokuša da posle hiljadu „da“ zapadnom faktoru kaže jedno „ne“.

A zašto i ne bi? Svi su zamenjivi i, ukoliko neko ne sluša uvek i u svakom trenutku, lako će se naći drugi koji je još servilniji i koji će slušati više, svesno ili nesvesno rušivši onog koji sluša manje, makar i nijansu manje. Zaboravimo na rasprave o moralu – toga u visokoj i strateškoj geopolitici zapadnih sila jednostavno nema.

Strašan je zaključak koji govori da se gotovo ništa u spoljnoj politici ne može uraditi da se zemlje zaštite od ovakvog uličnog ili izbornog scenarija. Većina zemalja su, kao i naša, pod mekom okupacijom i ekonomski zavisne od zapadnih kredita. Dakle, za malo novca, zapadni faktor je u stanju ne samo da potkupi glavne političke igrače već i da pomogne njihov dolazak na vlast, a i njihovo međusobno udruživanje. Zabluda je da se učestvovanjem u takvim akcijama može izbeći služenje spoljnom faktoru, koji je takve stranke na vlast i doveo, zbog najmanje dva razloga.

Prvi je taj što sve ličnosti koje je na vlast doveo drži u fioci, a drugi je što dovođenjem njih na vlast istovremeno svoje ljude dovodi na čelo državnih službi i time ubrzo dolazi u situaciju da kontroliše obaveštajne službe i ministarstva sile. Uz još nešto novca u stanju je da potplati par opskurnih ličnosti koje pripadaju nacionalnim manjinama a koje su uz pomoć tog novca u stanju da u siromašnoj zemlji naprave ogromne probleme i sukobe. Na sve to dodajte finansiranje promovisanja separatizma, i dobićete sliku strategije američke kontrole takozvanih nezavisnih država.

SISTEM KOJI SE NE DA DEMONTIRATI IZBORIMA

Ceo mehanizam „meke moći“ održava se putem medija, koje obavezno kontroliše zapadni faktor, kako njihove urednike tako i novinare, a taj medijski sistem stvara kvazielitu koja postaje merilo ispravnosti i vrednosti u takvoj državi. Ovaj sistem nemoguće je demontirati pobedom na tzv. demokratskim, legalnim izborima. Ovaj sistem je moguće demontirati samo nekom vrstom revolucije, ali se postavlja pitanje merila pomoću kojeg razlikujemo koja je revolucija narodna i iskrena, a koja dotirana spolja i, naposletku, postoji li nešto tako kao spontana revolucija?

Naravno, pošto takvo merilo ne postoji, a posebno ne danas, u vreme ovako brutalne kontrole država, politika postaje uzaludan posao. Postaje posao koji služi kozmetičkim promenama ličnosti na vlasti, ličnosti koje zauzimaju određena radna mesta, ali, sem tih „malih“ interesa, ne postoji ništa što se može svrstati u ideološku priču, posebno ne priču između dobra i zla, ispravnog i pogrešnog, ma koliko to neki možda voleli. Tako bi bilo lakše, a i lepo zvuči. Poput neke holivudske bajke.

Zlo i dobro su potpuno promašene kategorije kada je reč o političkom kontekstu. Politika je pre svega i najpre stvar interesa, a u kategorijama političkog interes uvek ide ispred moralnih obzira. To, naravno, ne znači da ličnog morala nema, ili lične odgovornosti, niti da se pod pojmom interes misli nužno na lični, već da je politika uvek stvar interesa nekog ili nečeg. U našem slučaju politika bi trebalo da bude stvar interesa srpskog naroda, koji se bori za vazduh i bori da preživi, i pojedinačni interesi bi morali da se podrede tom opštem interesu. Međutim – hajde sada da zanemarimo opšta mesta – ovakve bajke mogu da prođu samo kod tinejdžera i ljudi koji se nisu suočili sa onim što život, posebno u Srbiji, jeste. Niko neće podrediti lični interes opštem na duži vremenski period ukoliko mu je egzistencija ugrožena. I tačka. Ima, doduše, par izuzetaka od pravila, ali ti izuzeci su plod snažne jasne ideologije, koja čini srž jedne organizacije, a mi takvu organizaciju u formi stranke nemamo. U Srbiji trenutno ne postoji stranka koja ima izrazito jasnu ideologiju, koja je u stanju da umanji potrebu za ličnim interesom. To što mi imamo su stranke koje se, javno ili prividno, zasnivaju na mreži odnosa temeljenim na isprepletanim ličnim interesima i koji neminovno na svakih pola godine ili godinu dana dovode do sukoba. Ti sukobi nisu, dakle, uzrok propasti i slabljenja naših nacionalnih stranaka, već su oni posledica nejasnih ideologija. Rečku, ti sukobi su prirodni za tako ustrojene stranke i oni su plod dekadencije ideje, a ne generator problema. Sama ideja koju članovi stranke ili ne razumeju ili ne prihvataju jeste generator problema – posebno onda kad se ideja sudari sa realnošću. A to je obično bolno otrežnjenje.

MALO KONZERVATIVNO, MALO LIBERALNO

Naše su stranke ogledalo ideoloških konfuzija – malo levo, malo desno, a da se pritom ne zna ni šta je desno ni šta levo u političkom i ekonomskom smislu. Malo konzervativno, malo liberalno, malo socijalno, a najmanje mudro. U takvim organizacijama nije krivica do neke određene ličnosti, već do manjka percepcije elite koja stranku predvodi i koja nije u stanju da shvati korene sukoba unutar nje. Zbog toga sve naše nacionalne stranke, bez izuzetka, imaju redovne unutarstranačke sukobe, a jedino ih nemaju kada ih na okupu drži zajednički interes, tj. vlast.

Dakle, stvar je u nesposobnosti da se razume da se ili može voditi beskompromisna ideološka politika – ali onda ona u okolnostima ovakve okupacije ne sme biti deo sistema – ili se mora voditi mudra politika, isto ideološki jasno profilisana, koja nije populistička i koja jasno definiše šta ona može a šta ne da ispuni, a zatim i šta treba da obeća da bi to ispunila. Drugim rečima, maksimalan domet političke stranke koja postoji unutar sistema Srbije je nekakav mali ali koristan uticaj na deo medija, deo kulturne i prosvetne politike i možda još nešto kao plod uspešnog hoda po žici, koja svakako nije domaće proizvodnje. Ništa se, nažalost, ne događa slučajno. U okupiranoj zemlji, ukoliko hoćete da vodite sistemsku politiku, morate je voditi mudro, ali, pre svega toga, ona mora biti bar načelno ideološki čista i jasna u obećanjima. Mi takvu stranku nemamo, ni u poziciji, ni u opoziciji, a nasušna nam je potreba.

Nama je potrebna snažna konzervativna stranka koja će biti u stanju da izbori male, ali jasne pobede protiv bele kuge, koja će biti u stanju da ojača srpsku kulturnu politiku. To bi bar bio jasan početak nečega drukčijeg, i pokušaj da se narod sačuva.

Dok to ne budemo stvorili, imaćemo zjapeću prazninu, kako u političkoj ponudi tako i u ideološkoj matrici. Snažne parole koje nemaju sadržaj potpuno su neupotrebljive, bez obzira ko ih izgovara. Sve parole koje ne sadrže ideju, ne sadrže novu ponudu, ne sadrže želju za nečim novim i konkretnim i koje su samo „protiv“, štetne su. Dovoljno smo govorili protiv čega smo ali – za šta smo? Za kakvu identitetsku i kulturnu politiku, za kakvu ekonomsku politiku itd. Naravno, bez opštih mesta. Samo konkretno. U suprotnom, samo trošimo i svoje i tuđe vreme, a i vreme jednog naroda.

UNUTARSTRANAČKI POPULIZAM

Ovo nerazumevanje politike dolazi utoliko više do izražaja ukoliko elita nacionalnih stranaka pomisli da je vođenje stranke zapravo podilaženje poimanju politike običnog člana. A percepcija unutarstranačke politike običnog člana uglavnom nije – kako ljudi obično misle – ideološka. Ona je pre svega interesna i zasniva se na podizanju slike o sebi kroz funkcije, poslove, plaćene funkcije ili bilo koji osećaj važnosti i moći. Ukoliko se tome podilazi izjavama i potezima koji pojednostavljuju stvari, po modelu „drž’te lopova, on je kriv što niste na funkciji“ ili „kad se otarasimo takvih kadrova, biće bolje“ – zapada se u model ponašanja koji je u najmanju ruku dobar i kvalitetan spin. Naravno, svaki spin vremenom postane ono što i jeste. Jedno veliko ništa. Međutim, dok traje, on hipnotiše ljude. Oni su ubeđeni da se bore protiv zla, a, kada se razočaraju, razočaraju se potpuno.

Takvo vođenje politike u našim opozicionim nacionalnim strankama je plod potpuno pogrešne percepcije koja pokazuje nedostatak političke mudrosti i vizije. Članovi su tu da veruju sa pokrićem, a lideri su tu da predvode i planiraju. Drugim rečima, članovi su tu da im se govori onako kako jeste – odnos vrha stranke i članstva stranke nije miting na kojem se jure politički poeni. To ne sme da se pretvori u unutarstranački populizam koji ume da bude vrlo opasan.

Usled ovakvih grešaka slede i sve ostale greške. Tako se zapravo proizvode ostrašćeni politički obračuni. Nema ideje, nema jasne strategije i cilja, ali samo ti snažno udari po svom saborcu, udari po „izdajniku“! I onda će nam valjda svima biti bolje. Do sledeće prilike. A izbori – bez brige, pobedićemo – čim se otarasimo izdajnika. Od te politike, dobri moj narode, nema ništa. Ako ne možemo sami sa sobom da se dogovorimo, ako ne možemo da uspostavimo ideologiju, jasnu ideju, zdrave odnose, kako da postignemo bilo šta više od toga?

Zato, pustimo rasprave o uzrocima propasti i srpskih stranaka i srpske nacije. Uzroci su isključivo dvostruki. Nepostojanje ideologije i nepostojanje državničke vizije. Nama nedostaje stranka sa jasnom ideologijom i strategijom i lider sa vizijom. Nama su potrebni vizionari, a ne lideri koji jedino umeju da reaguju na događaje. Bilo bi lepo da nauče da neke od tih događaja i predvide.

Izvor: Novi Standard