Zapad nije ozbiljno shvatio Putina u Minhenu 2007

Prvi kanal ruske državne televizije u prilogu o političkoj krizi u Ukrajini uporedio je događaje u toj zemlji sa bombardovanjem Jugoslavije i NATO okupacijom Kosova i Metohije.

Irada ZEJNALOVA, voditelj dnevnika Vaskresno vremja: Više niko ne sumnja da je politička kriza ušla u akutnu fazu. U petak je predsednik Putin detaljno razmotrio puteve za normalizaciju prilika sa kancelarom Nemačke Angelom Merkel, šefom EU Van Rompejom i premijerom Velike Britanije Kameronom.

Dogovorili su se da pokušaju zaustaviti eskalaciju nasilja.

Disonantna je bila samo izjava predsednika Obame: ako Rusija planira intervenciju na Krimu, to može skupo da plati. On je noćas pozvao predsednika Putina i kako je, nakon razgovora, saopštila pres-služba Kremlja, predsednik Rusije je ponovio: ako se nastavi nasilje – Moskva zadržava pravo da zaštiti svoje građane.

Predsednik Rusije razmotrio je situaciju u Ukrajini i sa generalnim sekretarom OUN Ban Ki Munom, obaćavši mu da će dejstva Moskve ostati u okviru prava, ali i da Rusija neće posmatrati sa strane kako se kriza širi.

Istovremeno je šef NATO Rasmusen izjavio da je i ova alijansa zainteresovana za situaciju u Ukrajini.

Rusko Ministarstvo inostraniih poslova energično je zamolilo da se uzdrže od provokativnih izjava.

Gde je NATO, a gde je Ukrajina?

Moj kolega Jevgenij BARANOV pokušao je da utvrdi zašto se upravo Ukrajina našla na raskršću interesa najvećih igrača svetske politike koji uporno toliko hrle na Istok.

Na špici piše: Mrki februar

Jevgenij BARANOV: Odmah treba reći: nema rata. I neće ga biti. Mere koje se sada preduzimaju, preduzimaju se upravo radi toga. Situacija je zaista veoma napeta. Jučerašnja odluka koja predsedniku Rusije daje pravo da upotrebi vojsku, nije uzrok ove napetosti, već njena direktna posledica.

To što se dešava, uslovljeno je nemilosrdnom doslednošću razvoja događaja, i to ne poslednjih meseci ili dana, već dve i više proteklih decenija.

Insert iz dokumentarnog filma Prvog kanala ruske državne televizije o Kosovu i Metohiji – „Kraj. Osuđeni na progonstvo“:

„Sve što se ovde dešava političari su znali, i Zapad je znao. Zar ja treba o tome da govorim. Vi treba da počnete o tome da govorite. Jer, sve što mi sada preživljavamo – sve je to pripremljeno za vas!”

BARANOV: Ove kadrove snimili smo daleke 2007. godine na Kosovu, u kampu srpskih izbeglica koje su u martovskom pogromu 2004. godine ostale bez krova nad glavom. Tada je, iz okupirane srpske pokrajine, uz prećutnu dozvolu tamo stacionirane zapadne vojske, proterano na hiljade Srba koji su ostali u Pokrajini, nakon što ju je 1999. godine NATO soldateska otela Srbiji. Nakon mnogo godina, više nije tajna da je pravi razlog agresije – najjačeg vojnog bloka na planeti – protiv nezaštićene i sankcijama uništene zemlje, bio tvrdoglav stav predsednika Miloševića o pitanju pristustva NATO na njenoj teritoriji. Zaštita Albanaca bila je samo povod.

Šta ako sutra Krim proglasi nezavisnost, a ruska vojska bude njen garant – koje će argumente ponuditi Vašington i Brisel?

Ili je možda neko drugi pre 15 godina, bez odobrenja UN, bombardovao suverenu zemlju u centru Evrope. Ili je možda neko drugi okupirao deo njene teritorije, isfinansirao državni udar, a potom, pljunuvši na sve norme međunarodnog prava, mirovne sporazme i jednoglasno donetu rezoluciju Saveta bezbednosti kojom je garantovana teritorijalna celovitost Srbije, priznao nezavistnost Kosova.

Čak i sada, u novonastaloj situaciji, teritorijalnu celovitost Ukrajine dovode u pitanje samo sadašnje tzv. vlasti u Kijevu i oni koji ih na Zapadu histerično podržavaju. Rusija ostaje jedina zainteresovana strana koja ni jednom zvanično nije dovela u pitanje nepovredivost ukrajinskih granica.

Pol KREJG ROBERTS, američki ekonomista i bivši pomoćnik američkog ministra finansija za ekonomsku politiku u administraciji Ronalda Regana: „Osnovni problem ove kriz, koju je u Ukrajini isprovocirao Vašington, jeste to što SAD tokom poslednje dve decenije pokušavaju da Ukrajinu uvuku u NATO i tako postave vojne baze na njenoj teritoriji…

Banalno? Naravno, ali samo zato što se teza o nedopustivosti daljeg širenja NATO na Istok u posednjoj deceniji pretvorila u otrcanu frazu. Nebrojeni argumenti Rusije da NATO rizikuje kršeći sve preuzete obaveze posle završetka Hladnog rata, na Zapadu su izazivali samo ljutnju. Nakon što su usisali zemlje bivšeg Varšavskog pakta, ne ostavivši kamen na kamenu od Jugoslavije, osnivača pokreta nesvrstanosti, i kada su nam u Pribaltiku izašli na prvu tačku dodira, stratezi NATO donedavno nisu hteli da čuju upozorenja Moskve da njihova neometana šetnja po Evropi ima objektivne granice. Sada je teško znati zašto misle da su te granice baš granice Rusije.

Uzgred, od juče to više i nije toliko važno.

Robert GEJTS, bivši ministar odbrane SAD: „Pokušaj da se Gruzija i Ukrajina pozovu u NATO bio je preuveličan. Koreni ruske imperije sežu još od Kijeva tako da je to bila ogromna provokacija. Da li su Evropljani bili spremni, da ne govorimo o Amerikancima, da šalju svoje sinove i kćeri da brane Gruziju ili Ukrajinu? Teško, tako da širenje NATO nije bilo pažljivo promišljena vojna obaveza, već politički akt koji je podrivao alijansu i neodgovorno ignorisao šta Rusi smatraju svojim životno-važnim nacionalnim interesima”.

Ovo je citat iz nedavno objavljenih memoara bivšeg šefa Pentagona Roberta Gejtsa. Ako nekoga i možete osumnjičiti za simpatije prema Moskvi, onda je on taj. Međutim, on je kao profesionalac na samom početku krize u Ukrajini odlično razumeo njenu stvarnu pozadinu i neminovne posledice.

Rusija je već jednom pokazala odlučnost kada je Gruzija 2008. godine pokušala da krvoprolićem reši problem spornih teritorija i zauzvrat bude primljena u NATO.

Osećajući kuda ide situacija u Ukrajini, Nemci su još u decembru prošle godine prvi počeli da govore da je kompromis neophodan.

Angela MERKEL, nemački kancelar: „Treba da napustimo formu mišljenja „ili-ili”. Ne treba da trpimo stanje u kojem je zemlja, koja se nalazi između Rusije i EU, primorana da donosi kardinalne odluke koje će uvek biti dočekane kao odluke donete u korist jedne ili druge strane. Treba da nastavimo aktivni rad u tom pravcu”.

To mesto, koje u realnoj politici pripada sumnjama Nemačke, kratko i jasno je formulisala zamenik američkog državnog sekretara Viktorija Nuland – ona ista koja je sasvim nedavno lično hranila Majdan. Njen skandalozni – FAK sa gađenjem izgovoren na račun Evropske unije bio je dovoljan da precrta svu tešku evropsku politiku u Ukrajini u danima koji su prethodili prevratu.

Nakon što je u Kijevu svrgnuta zakonita vlast, zakonita ma kakva da je bila, i nakon što je stav Evropljana poslat na poznatu adresu zajedno sa njihovim potpisima na sporazumu opozicije i Janukoviča – postavljeno je pitanje „ili-ili” van koga se Amerikanci, po svemu sudeći, ne osećaju komforno, sada je upućeno samo Rusiji.

Govor Vladimira PUTINA na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti 2007. godine: „Rusija je zemlja sa istorijom dužom od hiljadu godina. Ona je gotovo uvek koristila privilegiju da vodi nezavisnu spoljnu politiku. Ni danas nemamo nameru da izneverimo te tradicije”.

Ovo je kratki fragment iz govora Vladimira Putina na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti u Evropi, te iste 2007. godine, kada smo snimali intervju uplakane srpske žene-izbeglice na Kosovu koja nas je upozoravala da se nesreća koju je preživela neminovno približava i našim granicama.

Već tada je predsednik Rusije sa krajnjom otvorenošću govorio da izbor ili-ili neće dovesti do dobra i da ćemo američkom sistemu protivraketne odbrane, pre ili kasnije, biti primorani da suprotstavimo rakete koje neće biti pretnja SAD tačno u onoj meri u kojoj njihova PRO ne bude pretila nama.

Vladimir PUTIN, Minhenska konferencija 2007: „Imamo pravo da potpuno legitimno upitamo: protiv koga je ovo širenje? I gde su ta uveravnja koja su davali zapadni partneri nakon raspuštanja Varšavskog pakta? Želim da citiram govor generalnog sekretara NATO gospodina Vernera u Briselu 17. maja 1990. godine. Tada je rekao da sama činjenica da nemamo nameru da šaljemo NATO vojsku van teritorija SRN daje SSSR čvrste garancije bezbednosti. Gde su te garancije?”

Po svemu sudeći mnogi koji su tada bili prisutni u sali sećaju se ovog govora. Među njima su bili i Robert Gejts – tada ministar odbrane SAD i Angela Merkel – nemački kancelar.

Da je nakon 7 godina povodom bar jednog tada označenog problema postignut kompromis, verovatno da se Vladimir Putin juče ne bi obraćao Savetu Federacije. Međutim, korak po korak – kad se radi o širenju NATO, postavljanju sistema PRO, mešanju u unutrašnje poslove suverenih zemalja, neodobrenoj primeni sile posvuda od Balkana do Ukrajine – i dalje sve ostaje uobičajeno.

Sve do juče, kada je pitanje „ili-ili” postavila Rusija, koja ima pravo da brani Ruse u gradu ruske slave – Sevastopolju, teško da mogu ozbiljno mogu osporavati oni koji su, braneći Albance na drugoj strani okeana, tokom 78 dana bombardovali prestonicu evropske države.

Izvor: Fakti