Запад пред руско-кинеском дилемом

Као што сам предвидео на руској телевизији у главном политичком програму Првог канала под називом „Велика игра“, недавно одржани самит између Џоа Бајдена и Владимира Путина за Москву није само „првенац“ двојице председника, већ и значајан сусрет сам по себи. Премда се повратак амбасадора у Вашингтон и Москву и спремност да се разговара о питањима стратешке стабилности тешко може назвати великим успехом, сама чињеница да су се ови лидери сусрели и исцртали црвене линије за супротну страну с правом се може тумачити као успех.

Генерално гледано, црвене линије свеле су се на следеће. На руској страни: неприхватљивост украјинског чланства у НАТО; одустанак од размештања ракета кратког и средњег домета у Европи, посебно у бившим совјетским републикама; одустајање од покушаја свргавања Лукашенковог режима у Белорусији; неприхватљивост покушаја организовања „обојених револуција“ у Русији од стране Сједињених Држава и Европе; уздржавање од финансијске и политичке подршке руској антисистемској опозицији. На америчкој страни то су: немешање Русије у америчке изборе; одустанак Русије од употребе сајбер напада на важна америчка инфраструктурна постројења; украјински територијални интегритет; и заштита људских права у Русији и Белорусији.

Лични састанак двојице председника допринео је побољшању њихових међусобних личних односа. Он је донекле изгладио напетост која се појавила између Путина и Бајдена након Бајденовог потврдног одговора на питање Џорџа Стефанопулоса са Еј-Би-Си-ја о томе да ли сматра да је Путин „убица“.

Два догађаја сведоче да је ситуација поправљена. Прво, одмах након састанка у Женеви, Бајден је оштро реаговао према репортерки Си-Ен-Ен-а која је својим питањем од Бајдена покушала да извуче негативан коментар против Путина. Одговор се није дуго чекао. Враћајући се из Женеве, Путин је првом приликом бираним речима говорио о Бајдену, не само о његовим професионалним квалитетима као искусног преговарача и стручњака за међународне односе, већ је напоменуо и да је Бајден доброг физичког здравља.

Западни покушај раздвајања

Ипак, мало је вероватно да ће састанак имати озбиљан утицај на природу америчко-руских односа. Руске црвене линије су јасно оцртане, али изгледа да је мало вероватно да ће их се Сједињене Државе придржавати. Сједињене Државе су своје црвене линије дефинисале веома апстрактно, што такође не сугерише да ће их се Русија држати. Русија је стално истицала да се никада није мешала у америчке изборе нити покушавала да изврши сајбер нападе на америчке мете. Што се људских права тиче, Москва верује да је то унутрашње питање, и да би Американци требало више да се потруде да заштите људска права у њиховој држави, где имају, најблаже речено, доста нерешених питања.

Након Женеве, Путин је повремено јасно стављао до знања да су повучене црвене линије за Русију егзистенцијалне – никакав притисак од стране Сједињених Држава и Европске уније, никакве санкције неће приморати Русију да их напусти без уступака обеју страна.

Иако се о „кинеском питању“ на овом састанку није посебно дискутовалао, у Женеви се ипак шапутало о теми Кине и односима у трогулу Русија-Кина-САД. И пре и након самита било је много изјава од стране америчких и руских политичара да су Сједињене Државе, као и Запад у целини, веома забринуте због зближавања Русије са Кином и да Американци морају да учине нешто како би осигурали да Русија не заврши у кинеском „загрљају“.

Идеја да је Кина главни непријатељ Сједињених Држава првобитно је припадала Трампу. Трамп је желео да побољша односе са Русијом како би се обуздао успон Кине. Бајденова агенда очигледно садржи многе одредбе Трампове пређашње политике. Трамп је отишао, али је Бајден наследио „трампизам“. Бајден је заиста укинуо озбиљне санкције против гасовода Северни ток 2. Стиче се утисак да су Сједињене Државе и Европа почели да увиђају како су својим погрешним и контрапродуктивним санцкијама и притиском на Русију ставили Москву у положај да нема другог избора него да се приближи Кини.

Укратко, Вашингтон и Брисел признају да је неопходно да покушају да одвоје Русију од Кине. То је веома тежак задатак, али мислим да ће западне земље покушати да Русији дају низ предлога не би ли је уверили у то да јој, дугорочно посматрано, веома блиско савезништво са Кином није од користи. Иако је демонизација Русије и Путина на Западу достигла такав ниво да ће им бити веома тешко да промене већ успостављени курс, највероватније ће и даље покушавати да га промене. Русији ће са друге стране бити тешко због тога што постоји превише црвених линија између Русије и Запада, које Запад до данас није био вољан да прихвати и поштује.

Изазов и прилика

Било би добро руско-кинеске економске односе подићи на квалитативно другачији ниво тако да они одговарају нивоу војно-политичких односа између две земље. То ће захтевати имплементацију, уз активно учешће кинеских инвеститора, неколико великих пројеката у Русији у областима у којима се већ много ради – енергетици, инфраструктури, банкарству, високим технологијама, авијацији… Међутим ти пројекти немају довољан обим. Русија је о свом трошку извела неколико важних пројеката везаних за изградњу гасовода и инфраструктуре за снабдевање другим енергентима. У Русији, практично, не постоји ниједан велики пројекат који је покренула Кина, нити постоји озбиљна кинеска инвестиција.

Данас Кина много инвестира у Африци, Латинској Америци и у неколико земаља југоисточне Азије. Ово је веома корисно и важно за Кину. Али стратешки и економски гледано, инвестиције у економију, инфраструктуру и научни и технолошки сектор у Русији могле би бити од непроцењиве важности и за Русију и за Кину. С тим у вези, оне ће без аргумената оставити и антикинеске стручњаке у Русији и западне политичаре и стратеге који желе раздвојити Русију од Кине.

И руски владајући кругови и Путин лично схватају да растућа Кина, као гигант на руским границама, није само изазов већ и прилика. Кина је данас у многим областима високе технологије не само ухватила корак са Европом и Сједињеним Државама, већ је на путу да западне земље остави далеко иза себе (у 5Г технологији, вештачкој интелигенцији, биотехнологији, итд.).

Кинеска експанзија у централној Азији путем пројеката у оквиру „Иницијативе појас и пут“ такође представља и изазов и прилику за Русију. Централна Азија више није подручје под искључивом руском контролом. Земље овог региона флертују са Сједињеним Државама, Западом и Кином. Повлачење америчког војног контингента из Авганистана, могући пораст утицаја талибана у Авганистану и геополитичке амбиције Турске мењају ситуацију у региону. Ширење исламске чланице НАТО пакта (мисли се на Турску) ка кинеским границама, узимајући у обзир присуство око 30 милиона припадника муслиманског становништва у самој Кини и то у њеном пограничном простору са државама Централне Азије, вероватно би подстакло Пекинг да преузме важнију улогу у војно-политичкој сфери региона. Русија неће бити сама у осигуравању стабилности овог региона, с обзиром да ће Сједињене Државе покушати да одрже своје присуство и утицај било директно, било кроз подршку Турској. Русија и Кина би, за почетак, могле да размотре јачање војне компоненте Шангајске организације за сарадњу.

На крају, формирањем савеза демократија против ауторитарних држава – где се пре свега мисли на Кину и Русију – Вашингтон и Брисел би требало да буду свесни да Русији можда не остављају ниједну другу могућност осим да ближе сарађује са Кином. Ако је, како многи аналитичари сугеришу, хладни рат између Кине и Сједињених Држава већ отпочео, он ће можда трајати знатно дуже од оног првобитног између Вашингтона и Москве. У надолазећој глобалној конфронтацији која може трајати много деценија (с обзиром на блиски паритет војне и економске моћи Сједињених Држава и Кине), заиста ће бити изненађујуће ако руководство Кине изненада одлучи да тако драгоценог и важног партнера и савезника као што је Русија претвори у непријатеља.

Превод и обрада – Радомир Јовановић/Нови Стандард

---

Извор: The National Interest/Нови Стандард