Запад у својој „балканској“ политици види прсте Москве

Јачање међународне позиције Русије и њена тежња да се  супротстави покушајима САД и руководства ЕУ да другим земљама и народима наметну економске, политичке и идеолошко-културне моделе погубне за њихове национално-државне интересе, не дају мира креаторима западне политике и западним медијима. Пошто нису у стању да игноришу у Европи нарастајући тренд евроскептицизма, они то покушавају објаснити умешаношћу Русије, док своју позицију представљају као ревносну бригу за интересе Европљана.

Као добар пример такве “замене теза” може послужити запажен чланак који се ових дана појавио у лондонском издању часописа The Economist. У чланку се говори о наводно растућим перспективама приступања Европској Унији такозваних “заосталих” држава Балкана – Албаније, Босне и Херцеговине, “Републике Косово”, Македоније, Црне Горе и Србије. Наводећи примере “напретка” у питањима сарадње ЕУ са Балканом, британско издање их објашњава ни мање ни више него – растућим симпатијама земаља региона према Русији.

По мишљењу часописа The Economist, то се посебно односи на споразум који су крајем августа потписали Београд и Приштина, укључујући и статус српских општина на Космету, позицију ЕУ у корист спровођења ванредних избора у Македонији и чак наводни отказ Брисела од блокаде приступа Босне и Херцеговине Европској Унији. То се објашњава покушајима ЕУ да надигра Русију и тумачи се као жеља ЕУ да изађе у сусрет тежњама балканских народа. Овде вреди истаћи и оцену улоге САД, које се као “крупан играч” такође “опрезно” враћају у игру: “САД које су се после 1999. године постепено удаљавале од Балкана, сада се поново активирају, често помажући ЕУ са благовременим дипломатским саветима”.

Пошто је слична аргументација веома пожељна прозападним партијама и покретима у Србији и другим балканским земљама – добро би било придодати јој неколико кључних примедби.

Пре свега, о томе чиме је изазвано потписивање августовских споразума о Косову. Ради се о наставку те исте политике Запада усмерене на то да се методама притиска и уцена руководство Србије натера да призна самопроглашену независност Косова, прво де-факто, а потом и де-јуре. Ова линија траје од 2008. године, и сматрати је реакцијом на дејства Русије у најмању руку је наивно – исто колико је наивно и сматрати да Вашингтон и Брисел искрено теже да помогну Србима да приступе ЕУ.

Идеја о спровођењу ванредних избора у Македонији такође не сведочи о некаквој доброј намери Европске Уније. Напротив, ситуација у бившој југословенској републици достигла је ниво данашње кризе пре свега захваљујући тежњама западних кругова да у Скопљу организују још једну “обојену револуцију”, како би на власт довели послушније снаге. Што се тиче интеграције Македоније у ЕУ, онда постизање тог циља не може решити ни саму унутарполитичку кризу, а поготово то не могу модели њеног решавања које је понудио Запад. Проблеми Македоније су економски, политички, међуетнички и “топонимски” и свима су познати и они имају веома услован однос према садашњем сукобљавању Русије и Запада.

Аналогним  начином као “игру на дуге стазе” треба окарактерисати и ситуацију у Босни и Херцеговини. Одређени уступци на које у последње време иде Запад, представљају последицу оштре позиције коју су заузели Срби у Босни  и Херцеговини на челу са председником Милорадом Додиком. Међутим, ни овде се не може говорити о растућим шансама да Босна и Херцеговина буде примљена у ЕУ  јер за тако нешто нема никаквог основа. Одлука о овом питању се не налази у рукама Европске комисије, већ кључних европских играча на челу са Немачком и крупним немачким бизнисом. А њима је сада доста и сопствених финансијских и политичких проблема.

Дакле, шта нам је остало, како би се рекло, “у чистом остатку”? То да Русија има на Балкану озбиљну подршку у виду пре свега локалног бизниса и јавног мњења – несумњива је чињеница. Конкретна достигнућа и перспективе сарадње са државама у региону, иду на руке Москви – па тако и у енергетици, толико осетљивој области за ЕУ и Европску комисију. Према сведочењу Алексеја Милера, председника Управног одбора “Газпрома”, “у августу је према оперативним подацима обим извоза гаса групе “Газпром” у земље ЗНД-а износио 13,8 милијарди кубних метара гаса, што је за 23,2% више него у истом периоду 2014. године”. “Видимо да потражња за руским гасом у Европи расте, и то расте озбиљним темпом” – истакао је шеф “Газпрома”.

Одговор Запада на предлог Русије био је “рат санкцијама”, у који Европска комисија између осталог жели да активно увуче и земље Балкана. Између осталог и да би на њих пренела сопствена социјална и финансијска давања. Тим истим Србима и другим народима у региону предлаже да следе пример Финске – која има историјски тесне трговачко-економске односе са Москвом. Ступање Хелсинкија у “рат санкцијама” већ је довело до тога да је у периоду април-јуни 2015. године бруто-национални производ Финске опао за 0,4% у односу на  претходни квартал и за 1% у односу на истоветни период прошле године. Према подацима царинске службе Финске, скоро 10% финског извоза у 2013. години је отпадало на Русију (ради се о 5,4 милијарде евра). После увођења узајамних санкција ЕУ и Русије у 2014. години, улога руског тржишта у структури финског извоза смањена је до 8,3% – то јест, до 4,6 милијарди евра. На тај начин су губици износили минимум 800 милиона евра – и то само по овом показатељу.

Уколико Европска комисија заиста брине о интересима балканских народа – онда не би требало да подстиче страсти на рачун наводне “руске претње”, него да помогне јачању сарадње у целој Европи и активнијем прикључењу Русије општеевропским процесима и регионалном регулисању. Засад видимо обрнуту ситуацију. Али то већ нису “прсти Москве”.

Извор: Фонд Стратешке Културе