Др Винко Перић – Лични поглед на масонство и патриотизам (1)

У оквиру представљања пројекта „Српски пијемонт – Западни Балкан“ недавно смо радили интервју са академиком, проф.др Винком Перићем, његовим иницијатором и родоначелником идеје о неопходности јачања српско-српских (пословних, културних, социјалних, верских и др.) веза у региону САДА И ОДМАХ. Средином августа, у оквиру редовног прегледа писања штампе у земљама бивше СФРЈ, редакција ЦЕОПОМ-а уочила је интригантни чланак бањалучког дневног листа „Пресс“ (1) који професора Перића доводи у контекст масонског деловања на простору Републике Српске, што нас је, морам признати, донекле изненадило. Обратили смо се професору за нови интервју, који би као тему имао наводе изнете у „Пресс“-у и након пар дана добили потврдан одговор. Разговор о темама које увек голицају машту био је отворен до границе до које је могао то да буде и сигурни смо да ћете у њему наћи много тога занимљивог. Наравно, као и за све наше интервјуе важи да ставови госта не одражавају мишљење редакције. Професор је са своје стране нагласио да не говори у име Братства већ да су његови одговори на наша питања лични ставови, базирани на сопственим виђењима и искуству.

Поштовани професоре, морам признати да ме је текст у Пресс-у о Вашим масонским активностима прилично изненадио. Искрено, нисам очекивао да човек који са толико ентузијазма иде у један патриотски пројекат какав је „Српски пијемонт – Западни Балкан“ и тако отворено истиче своја национална опредељења буде истовремено и масон.

Због чега? Желите ли, можда, да кажете да српски масони нису патриоте? Ако тако мислите не само да сте у заблуди, већ сте и неправедни према много наше браће која су и у најтежим временима имала удела у обликовању и промоцији српских националних идеја и интереса. Неке од њих то је коштало и живота, а може ли бити веће жртве?

Према подацима који се могу наћи у литератури, слободни зидари били су, рецимо, Доситеј Обрадовић, Стеван Мокрањац, Илија Гарашанин, Стеван Сремац, Никола Пашић, војвода Живојин Мишић и многи други знаменити Срби који су градили српски национални идентитет.

Такође, недавно сам, чини ми се баш на вашем порталу, прочитао текст о прогону масона након сарајевског атентата(2), упркос томе што није било никаквих доказа да је масонерија на било који начин била повезана са овим догађајем. Тај прогон јасно показује да је Аустроугарска на српске масоне гледала као на пронационалну оранизацију, а то сигурно није случајно.

Наравно, верoватно има и супротних примера, али суштина је у томе да вам припадност масонерији не пречи да будете истински патриота. Масонерија јесте наднационална организација, али Слобода и Љубав према Човеку као темељне вредности масонског учења дају Вам довољно простора да формулишете свој однос према националном онако како осећате да је исправно. Ако сте частан и поштен човек ваш патриотизам никада неће бити усмерен против других народа и нација, а док год је тако ви сте у оквирима масонског учења. Зато, ако неко тргује националним интересима будите сигурни да то не чини зато што је масон, већ зато што је томе склон као човек.

Ипак, већина Срба верује да је масонерија анти-српски и анти-православно усмерена.

То једноставно није тачно. Посебно се то не може рећи за Велики Оријент Француске (ВОФ) коме припадам. Напротив. Француска либерална масонерија одувек је била велики пријатељ српског народа. Тако је било кроз историју, тако је и данас. Сетимо се само односа Француске према Србији у време Краља Петра I Карађорђевића, али и тога да је ВОФ отворено осудио бомбардовање СР Југославије 1999, што ниједна друга ложа није учинила. Током недавних поплава ВОФ је Србији упутио материјалну помоћ, а недавно је управо из Београда наш Велики мајстор, Данијел Келер, послао историјску поруку о потреби стварања нове Европе. То сигурно није случајно.

Употребили сте термин „француска либерална масонерија“. У чему су њене специфичности и разлике у односу на тзв. „догматску“, англо-саксонску, масонерију?

Масонство је рођено у Британији. Иако се поуздано зна да је прва масонска ложа основана у Шкотској 1598. године, као година оснивања масонерије узима се 1717., када је у Енглеској успостављена прва званична организација и од када се историја Реда званично бележи. Прва ложа на европском континенту основана је 1728. у Француској, као Велика ложа Француске, а од 1773. ова ложа мења име у „Велики Оријент Француске“ и поприма садашње организационе облике. Практично од тада можемо говорити о „либералној масонерији“. Основна разлика у односу на тзв „догматску“ (или „регуларну“) масонерију је како већа отвореност према спољњем свету, тако и спремност да се учење усклађује са новим искуствима и спознајама човечанства. Рецимо, либерална масонерија, оличена у Великом Оријенту прва је почела да прима у чланство оне који су се изјашњавали као атеисти, прва се отворила за оснивање женских ложа итд. „Догматска масонерија“ пуно је затворенија, мада се и она у последње време све више отвара по свим питањима. Постоје и извесне разлике у обреду, степеновању итд., али оне су уобичајене међу појединим обедијенцијама и не бих тиме оптерећивао читаоце.

Шта је Вас определило да будете део те либералне („француске“), а не ове друге, тзв. регуларне масонерије (коју још називају „англо-саксонском“ или догматском) и која има веће чланство а сматра се и утицајнијом? Да ли сте уопште знали за разлике које смо овде помињали?

Не, искрено нисам знао за разлике. И да сам их, тада, знао сумњам да би ми биле нарочито важне. Све то је на неки начин предодређеност, спој разних околности у неком тренутку. И љубав према Француској, формирана у мени још од раног детињства. Мој деда, Ристо Перић, поносни краљев војник, ратник који је прошао и пакао Албаније и славу Солуна, често ми је причао о томе шта је француска помоћ значила исцрпљеној српској војсци и њему самом. Причао је о искрености и љубави, дубљој од ђутљивих плавих гробница, о пожртвовању јачем од глади и тифуса. „Е, мој синко, мој Винко, Французи су нас вратили са оног света – говорио ми је – а кад оданде дођеш ни ров, ни бајонет, ни метак, нису ти више препрека и страх!“

И зато ми је, у младости, када сам у себи почео да препознајем зов патриотизма, Француска увек била синоним за захвалност и пријатељство. Тешко ми је да опишем мешавину туге, оданости и поноса која ме је обузела када сам, као дечак на екскурзији, први пут стао испред Споменика захвалности на Калемегдану. Све оне приче о разумевању и херојству, судбинска повезаност два народа која је једну војску на умору подигла и повела у победнички марш. Ти француски бродови и болнице који су били граница између живота и смрти, пораза и победе. Мислим да нас је то заувек спојило у историји и бивствовању…

А живот се постарао за остало. Мој блиски рођак дуго година је припадао Легији странаца, а мој добри пријатељ из медија годинама је успешно радио у Паризу. Зато сам, током развијања бизниса на Западу, релативно често боравио у граду Светлости. Виђао сам се с њима и некако се осећао као код куће. Тај пријатељ ме је, у неком тренутку, позвао у Братство и за мене је то било, пре свега, нешто што ће ме спојити са Француском. Ја заиста осећам дубину те везе српског и француског народа, што ме фасцинира с обзиром да не припадамо ни истој групи народа, ни истој цивилизацији. Мислим да и многи Французи то осећају. Навешћу Вам један пример као илустрацију.

После дејтонског мира 1995. због мултидисциплинарних, научних и практичних, активности у сва три државна сектора, био сам веома интересантан саговорник за многе стране представнике и Амбасаде. Имао сам безброј билатералних разговора са дипломатским представницима и пословном елитом и сви они су вођени у мом кабинету или негде по Сарајеву или Бања Луци. Једино ме је његова екселенција, Француски Амбасадор, примао у свом дому. Био је то неспорни гест поверења и пријатељства, који је дошао потпуно спонтано. Мислите да је то случајност? Не, ја не верујем у случајности. Био је то тај историјски флуид који нас повезује.

И зато када ме је пријатељ позвао, једноставно су се све коцкице склопиле у јасан путоказ. Заиста нисам размишљао о никаквом утицају, моћи и осталим заблудама које владају о масонерији.

Да се позабавимо текстом у „Пресс“-у, који је и био повод да поново затражимо Ваш интервју. Евидентно је да ауторка није баш благонаклона према Вама. Како је настао тај текст?

Текст не само да није благонаклон, већ пре свега није објективан, препун је погрешних интерпретација и закључака. Иначе, госпођа Спасенић, ауторка, моја је уважена познаница. Будући да сам одабрао да припадност масонском реду не тајим, будући да све у животу радим јавно и транспарентно, нисам видео ништа чудно у томе што ми се обратила са новодним личним интересовањем за оснивање женске масонске ложе у Републици Српској, па сам јој одговорио оно што о томе знам, а искрено не знам много. Онако, уз пут, питала ме је још понешто што као не разуме, а ја одговарао, све у форми неформалног разговора. Да ми је казала како жели да направи текст, такође бих јој одговорио, али трудио бих се да јој боље приближим материју,  са којом очегледно није упозната довољно. Овако, био сам згранут оним што тамо пише и што нема готово никакве везе за мојим речима.

Шта, на пример?

Готово све. Почнимо од насловне теме, женске ложе. Ја не учествујем у наводном формирању женске ложе у Српској, нити сам то икада и игде рекао. Као масон Великог оријента то подржавам и увек бих помогао у границама својих могућности, али то је једно, а рад на оснивању нешто сасвим друго.

Па, онда, она тврдња како ће политичари долазити код масона да их ови уче како да се понашају и шта да говоре. Који човек уопште, а камоли масон који познаје однос масонерије према политици, може да извали такву глупост, забога?! А текст је пун таквих инсинуација, и инпутира их мени.

Ту је и евидентно непознавање материје о којој се пише, које уз личне заблуде ауторке ствара читаоцу потпуно искривљену слику и о мени, и о масонерији. Рецимо, лансирање неуке тезе о „Великој ложи БиХ“ као некаквом „кровном братству“ за Босну, помињање непостојећих „едукационих курсева“ који се наводно обављају у масонским ложама (као да је масонерија некаква вечерња школа), па беспотребно подсећање на давне несугласице у неким београдским ложама и низ других бесмислица. Све у свему чудна мешавина баба, жаба и „апсулутне слободе“ новинарског изражавања

Читајући тај несретни и неспретни текст у „Пресс“-у, можете стећи утисак да је масонерија у Српској некакав циркус а ја отужни кловн који покушава да на силу засмеје публику, сморену свакодневним проблемима. То, наравно, није тако.

Дајте да се мало задржимо на том „кровном братству“. Приликом недавне посете Великог мајстора ВОФ-а, господина Келера, Београду он је у свом интервију за „Политику“ рекао следеће: „У Србији имамо 11 ложа. У Београду одржавамо конгрес наше административне јединице „Париз-4”, којој припадају ложе из Бугарске, Русије, Македоније, Србије и Републике Српске“. Претпостављам да је говорио о ложи „Никола Тесла“, али просто не може да се не уочи да је Републику Српску ставио у ранг државе. Шта мислите, да ли му се то омакло или је желео да јавности упути одређену поруку?

Не бих себи давао за право да коментаришем изјаве Великог мајстора Келера. Он говори са вишег нивоа и његове поруке су увек слојевите и вишезначне. Свако их тумачи са свог нивоа поимања. Могу само да кажем да је „Никола Тесла“ заиста ложа ВОФ-а у Републици Српској.

Да, али има ли та ложа неко „кровно братство“ у БиХ? И шта уопште значи „кровно братство“?

То морате питати госпођу Спасенић која је осмислила тај накарадни израз. Читајући њен текст у „Пресс“-у могу претпоставити да она због назива „Велика масонска ложа БиХ“ ту ложу сматра некаквим „кровним братством“. Али, ствари у масонерији једноставно не функционишу тако. Ложа „Никола Тесла“, чије је седиште Градишка на Сави, легална је ложа ВОФ-а у Републици Српској и постоји и фунционише под његовом заштитом. Као таква, она је носилац светлости Великог Оријента у Републици Српској. Светлост у ложу унета је крајем марта 2013. године, а о постојању и деловању ложе постоји валидна документација. Ми, дакле, нисмо никакво „изоловано масонско удружење“ како наводи госпођа Спасенић у свом тексту, већ легална ложа ВОФ-а у Српској, па самим тим и у БиХ. Велика ложа БиХ, коју ауторка текста помиње као „кровно братство“, припада другој обедијенцији и представник је тзв. „регуларне“ (догматске, англо-саксонске) масонерије“. Они јесу наша Браћа масони, али ми нисмо организационо, нити хијерархијски, повезани. Ако већ говоримо о „крову“, наш кров није ни Сарајево, ни Београд, већ Париз где је седиште ВОФ-а.

Како тумачите изјаве господина Бранка Тодоровића, члана Велике масонске ложе БиХ, које се помињу у тексту?

Не тумачим их. Једноставно, питање је шта је брат Тодоровић уопште рекао од оног што му текст приписује, као и како су му била пласирана питања. Ја у том тексту не могу препознати ни своје речи, а камоли туђе. Текст сагледавам као целину и када тако посматрате намера текста прилично је јасна. Да ли је брат масон Бранко Тодоровић део тога мање је важно. У сваком случају, пристојност, академско образовање и масонска етика не дозвољавају ми да то коментаришем или водим полемику на том нивоу.

Да, намера текста је прилично видљива, али шта мислите да су мотиви?

Препустимо то времену. Оно увек све избаци на површину. Ја, наравно, о томе имам нека размишљања, али не журим са закључцима.

И ја имам нека размишљања, па ћу Вас питати да ли се сећате једне моје опаске, приликом интервјуа о „Српском пијемонту“, да морате убрзати рад на пројекту пре него неко крене то да руши? Да ли је, можда, серијал ЦЕОПОМ-а о пројекту „Српски пијемонт – Западни Балкан“, и интервју који сте нам дали тим поводом, изазвао један овакав удар?

Сећам се ваше примедбе и не занемарујем ту могућност. Али, понављам, нема потребе за исхитреним закључцима. У сваком случају, релативно брзо ће се показати да ли се овде ради о сензационализму, или постоје дубље намере (напад на мене, подривање пројекта „Српски пијемонт“, дискредитација масонства у РС итд.).

Питаћу вас још о односу Вашег припадништва масонству и пројекту „Српски пијемонт – Западни Балкан“, али волео бих да прво разјаснимо ово око женске ложе. Шта се ту заправо дешава, откуда ви у тој причи и хоће ли ускоро бити женске ложе у Српској или не?

Заиста тешко могу да Вам одговорим на та питања. Прво, морате знати како оснивање легалне масонске ложе није ни једноставан, ни брз, поступак. Оно подразумева стриктно поштовање прописаних захтева и процедура за чије је испуњење потребно одређено време.

Зато, једино што са сигурношћу могу рећи јесте да постоји интересовање код неких наших суграђанки да постану део масонског покрета, и то ме радује. Неке од њих су ме консултовале по том питању и ја сам им помогао да остваре контакт са нашом женском ложом „Вера Фидес“ у Београду. Ту се, негде, моје учешће у тој причи завршило. Нико ме више по том питању није контактирао и заиста не знам како ће се то даље одвијати, а посебно не колико ће трајати ако крене у добром смеру. Ја због велике заузетости немам времена да се томе посвећујем, али ћу увек помоћи колико могу, ако то неко од мене затражи. Све то објаснио сам и госпођи Спасенић, али бојим се да она није желела да чује ништа што се косило са њеним предубеђењима или намерама. И тако сам ја, у њеном тексту, постао архетип хвалисавца који продаје маглу у мочвари.

Тај текст спочитава Вам и да не знате да масони на скуповима никада не причају о политици. Наравно да нико неће поверовати у такву тврдњу, јер данас и деца знају да масони не причају о политици и религији, а да у кафани сваки сам плаћа своје пиће. Али, нешто друго ми је скренуло пажњу у том тексту – наводне речи господина Тодоровића „оно чега се политика дотакне то и испрља“. Да ли је могуће да један масон, при чему још и председник Хелсиншког одбора за људска права у БиХ, изјави тако нешто? Знајући чему тај одбор служи није ли оваква изјава највећи степен лицимерства? Ако су његове речи став масонерије зашто она у своје редове уопште прима политичаре? И какав је заправо однос масонства и политике? …

Станите мало, молим Вас. Ко да попамти и повеже толика питања. Већ сам рекао да нисам сигуран да је брат Тодоровић изјавио све што му се у тексту приписује, као што нисам ни ја. Али, свеједно ко је изјавио, тврдња је крајње неодмерена. Основне вредности масонског учења су слобода, једнакост и братство међу људима. Промоција заједништва! Политика и религија, опет, базиране су на поделама. На разликама. Оне покушавају да владају, да под једну заповест ставе своје чланове, да једне вредности ставе изнад других, што неумитно производи поделе. Дакле, разлог због кога масони никада међусобно не говоре о политици и религији је избегавање бесмислених подела. И тај разлог је, пре свега, практичан, али и прагматичан, будући да у масонским ложама једни поред других седе припадници различитих верских конфесија и атеисти, чланови различитих, често супростављених, политичких странака и људи који су аполитични.

Разговор водио – Драган Милашиновић

________________________________________

Одреднице:

(1) – http://pressrs.ba/info/press-nedelje/u-srpskoj-osnivaju-zensku-masonsku-lozu-15-08-2015
(2) – http://www.ceopom-istina.rs/globalizam/zavera/masoni-i-sarajevski-atentat/
(3) – http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/EU-je-masonski-san-kao-i-Jugoslavija.sr.html

Извор: ЦЕОПОМ-Истина