Западна пропаганда и украјински слом у Донбасу

Више од три месеца прошло је од када је Москва одлучила да заигра отвореним картама и одбаци оно за многе иритирајуће „наши западни партнери“, иако су руске понуде за сарадњу увек биле на столу, па је са њихове стране тај еуфемизам био искрен. Али све је било узалуд и на крају се морало догодити неминовно и то на територији суседне и „братске“ земље.

Ипак, Сједињене Државе и њихови савезници су ти који воде три рата против Русије у исто време. „Врући“, економски и пропагандни. “Врући” рат руској војсци иде добро, иако спорије него што су многи очекивали. Више о томе касније. Економски рат против робусне руске економије, засноване на реалном сектору у богатству природних ресурса, потпуно пропада. Наравно, Русија доживљава знатне потешкоће, али оне нису критичне. Праве међународне блокаде заправо нема, пре свега због позиције Индије, Кине, Пакистана Ирана и многих других земаља. С друге стране, западни учесници санкција доживљавају огромне потешкоће, укључујући нагли пораст инфлације и пад животног стандарда становништва.

Зато, ратом на информативно-пропагандном фронту САД и њихови савезници настоје компензовати неуспехе на друга два фронта. Отворене лажи о ситуацији у Украјини се на потенцијалу модерних дигиталних технологија реплицирају у гигантским размерима. Дезинформације се из помоћног алата политике претварају у убојито ратно оружје. Лаж, мултипликована у таквим размерама, постаје стварност на темељу које читаве државе формирају своју политику.

Порази и пропаганда

Ако читате или слушате што Кијев и западни „стручњаци“ пишу и говоре о непријатељствима у Украјини, имате осећај да Оружане снаге Украјине иду из победе у победу, а руска војска је на ивици потпуног пораза. Недавно је посланик Државне думе Русије из фракције Комунистичке партије, са популарним украјинским презименом Јушченко, посетио Доњецк. Одатле се вратио у шоку, не само од онога што неонацисти раде, редовно гранатирајући градове регије тешким оружјем, већ још више шокиран разорном пропагандом Кијева. Гледајући украјинску телевизију, стекао је утисак да се украјинска војска већ приближава Москви. Чак је назвао Москву како би се уверио да руски главни град није опкољен кијевским снагама.

Предаја две и по хиљаде бораца Оружаних снага Украјине и нацистичког пука „Азов“ у Мариупољу приказана је готово као победа Кијева. Њујорк Тајмс тврди да су борци Оружаних снага Украјине храбро завршили своју борбену мисију, а тек након тога је започео процес њихове “евакуације” или “спашавања”, наводно под потпуном или делимичном контролом Кијева. Тако се приказује катастрофалан пораз у кључном стратешком смеру. Хиљаде војника и официра Оружаних снага Украјине и националних батаљона у Мариупољу положило је оружје, подигло беле заставе и предало се. Нема ту никакве „евакуације“. Они су ратни заробљеници. Али сама предаја у Кијеву је приказана као манифестација херојства.

Велики порази се потпуно заташкавају. Недавно су Оружане снаге Украјине покренуле нападе на положаје руске војске на југу Украјине. У битку је убачено на десетине тенкова, највероватније од оних које им је недавно испоручила Пољска. Руска авијација и артиљерија уништили су у овој бици 26 тенкова. У Кијеву и на Западу о томе се потпуно ћути.

Истина, делом је за то крива и Русија, која је само кратко објавила вест да су два велика напада на Херсон одбијена, уз знатне губитке непријатеља. Нема снимака уништене технике, палих непријатељских војника и тока самих непријатељстава. То можете наћи тек на Телеграму, као што су објавили неки учесници ових борби, али је на Телеграму за многе непрегледно и тешко пронаћи жељени садржај у стотинама објава дневно на сваком од канала.

Кијевска пропаганда и стотине западних „војних стручњака“ непрекидно лажу. Пропагандна машина Кијева и Запада мора стварати слику сталних победа. Нитко неће трошити новац на војску која трпи поразе. Стога су “победе”, чак и на папиру или на друштвеним мрежама, најважнији услов за наставак војне и економске подршке режиму у Кијеву.

Лажи и дезинформације од стране САД и њихових савезника за њих су уобичајена средства пропагандног ратовања. “Озбиљне публикације” и “озбиљни аналитичари” лажу без престанка. Али најупечатљивије је да они који стварно обликују америчку спољну политику верују у своје лажи.

Покушавајући преварити светску заједницу, варају, пре свега, себе. Тако је било и током Вијетнамског рата, тако је било и у свим ратовима које је Америка водила, било да се радило о Ираку, Авганистану, Либији или Сирији. С карактеристичном америчком ароганцијом, верују да је њихова слика света једина истинита. Права слика света баш их и не занима. Али то предодређује ланац пораза САД-а у свим ратовима последњих деценија. Отприлике иста ствар се догађа сада у Украјини.

Наравно, у Сједињеним Државама постоје аналитичари реалног размишљања, на пример, истакнути стручњак за Русију, пензионисан официр маринаца Скот Ритер. Чини се да су његове процене ситуације у Украјини најпоузданије. Али ни он ни други поштени аналитичари попут њега не одређују спољну политику Сједињених Држава и њихових савезника.

Ток и циљеви руске операције

Светско јавно мњење присиљено је тврдити да спор развој руске офанзиве показује како је руска војска на измаку и да то наговештава њен скори пораз. Да бисмо разумели истинитост таквих тврдњи, потребно је разјаснити циљеве руске операције.

Ти су циљеви дефинисани у изјави председника Путина на дан почетка операције. То је заштита интереса руског говорног подручја Донбаса и пуна контрола над територијама Доњецке и Луганске Народне Републике, демилитаризација или неутрални статус  Украјине и денацификација, односно ликвидација фашизма у Украјини. Циљ окупације целе земље и промене режима није био постављен, а није присутан ни сада.

Можда ће бити тако, ако се покаже да је Кијев припремао нуклеарна оружја пре свега  у Нуклеарном институту у Харкову и нуклеарној електрани у Запорожју, јер ће се онда морати заузети сва нуклеарна постројења, а две нуклеарне електране су на самом западу земље. Али и то би вероватно била војна акција, а не брисање Украјине са политичке карте света, јер је Москва више пута истицала да је неотуђиво право народа ове земље да одређује састав власти у Украјини.

Сви ови циљеви могли су се постићи преговорима на самом почетку операције, уз услов политичке воље и здравог разума у Кијеву. Било је јасно да Кијев не може задржати Донбас. Демилитаризација би се састојала у усвајању ванблоковског статуса. Денацификација би се спровела усвајањем сета закона који забрањују нацистичку и идеологију Степана Бандере. Дакле, ништа посебно тешко или немогуће. На разговорима у Истанбулу средином марта готово су се и договорили. Али тада су западни господари Украјине кренули у продужавање сукоба како би уништили Русију. Заправо, овај план се припремао најмање осам година, највероватније и дуже.

Парадокси овог сукоба

Дакле, одбијајући озбиљне преговоре с Русијом, Кијев и његови власници су се кладили на војну победу над Русијом. Одлучено је борити се „до посљедњег украјинског војника“. Циљеви рата су се променили и то није кривица Русије. Они су били су присиљени наставити започети посао.

Зашто се офанзива у Донбасу и у регији Харков споро развија? Ово питање западна пропаганда представља готово као пораз руске војске. Али нико, од самог почетка, није ни одредио временски оквир за операцију. Руској војсци се не жури. Чињеница је да је кључни задатак коју је војсци доделило политичко руководство Русије максимално смањење губитака међу њеним јединицама и цивилним становништвом, као и минимално уништење цивилне инфраструктуре. То је оно што предодређује „спору“ тактику руских трупа. Долази до парадоксалне ситуације да одбрамбене снаге Украјине уништавају оно што наводно штите. А трупе које напредују, а то је руска војска, заинтересоване су за смањење штете на цивилним објектима.

Овај се парадокс може лако објаснити, јер Оружане снаге Украјине значајним делом чине становници западне Украјине.

У Оружаним снагама Украјине јасно разумеју да не могу задржати те територије. Стога, у обрачуну са руском војском, они не размишљају о цени за цивилно становништво. Штовише, намерно постављају ватрене положаје у клинике, болнице, школе, стамбене зграде, знајући да руска војска максимално настоји избећи гађање таквих објеката. Отуда и подла тактика коришћења цивилног становништва као живог штита, иако је то монструозно кршење правила и обичаја ратовања. Чак ни СС трупе у нацистичкој Немачкој то нису чиниле. Али, лицемерни хуманисти на Западу тврдоглаво затварају очи пред овим.

Постоје и други разлози за споро напредовање руске војске. Једна од њих је да се руска војска одувек припремала за сукоб са НАТО пактом. Могућност судара са украјинском војском највероватније није озбиљно ни узимана у обзир.

Велики проблем

У међувремену, уз активну помоћ Сједињених Држава, Оружане снаге Украјине постале су шеста најјача војска у Европи. Али то је према формалним показатељима, односно према броју и доступности оружја. Но, по степену борбене способности, Оружане снаге Украјине можда су постале прва војска у Европи, будући да се дуги низ година свесно и озбиљно припремају за рат с Русијом. Русија се, с друге стране, почела припремати за сукоб тек три до четири месеца пре почетка сукоба, када је постало потпуно јасно да се Оружане снаге Украјине спремају за удар на Донбас и, врло могуће, на Крим.

У том смислу озбиљно су утврдили у своје положаје у Донбасу, а бригаде Оружаних снага Украјине биле су добро опремљене особљем и оружјем, прошле су озбиљну војну обуку, укључујући и ону под водством америчких и британских инструктора. Индивидуална обука војника регуларне украјинске војске није била лоша. Украјинци су по свему као Руси, па и по вештинама ратовања. Историјски гледано, Кијев је мајка руских градова. У Оружаним снагама Украјине официри с руским презименима чине најмање трећину. А у руској војсци трећина војника и официра има украјинска презимена. Зато ово више личи на грађански рат. Борбене традиције Украјинаца имају вековни карактер. Дакле, за Русију тврдоглавост украјинске војске није изненађење. Они су као и Руси или су толико измешани да су разлике незнатне. Многи  ће рећи да су они заправо Руси, али етногенеза било које од данашњих нација је врло незахвална тема, па ћу је одмах пресећи. Тиме нека се баве пећински националисти, како их зове руски председник.

Велики је проблем што су војници Оружаних снага Украјине били подвргнути вишегодишњој индоктринацији у духу помахнитале русофобије. Осам година војницима и официрима Оружаних снага Украјине говорили су да су им Руси непријатељи. Томе морамо додати контролу над војском од стране фанатичних неонациста. Дивизије и јединице су пуне неонациста, који под претњом смрћу не допуштају војницима и официрима предају, па чак ни повлачење. То су некакви унутрашњи „заштитни“ одреди.

Није никаква тајна ни коришћење такозваних „борбених дрога“, односно средстава која помажу у одржавању борбене способности војника у најтежим условима. Има их колико хоћете, а користио их је ИСИЛ, где је то, барем по Кур’ану, „харам“, па зашто не би и Азов и њима слични.

Шта даље?

Током војне операције руске трупе су брзо и готово без крвопролића заузеле Херсон и већи део регије Запорожје, онај на југу. Ово је велики стратешки успех. Русија поновно добија диретну копнену везу с Кримом. То значајно смањује време путовања и смањује трошкове испоруке терета на Крим. Главне луке Мариупољ и Бердјанск на Азовском мору и Херсон на Црном мору су под руском контролом. Окупација Херсонске регије значи обнову Сјевернокримског канала, којим је вода из Дњепра долазила на Крим. А то је од пресудне важности за оживљавање кримске пољопривреде.

Сада руска војска решава стратешки задатак пробоја у дивовско обрамбено подручје у западном делу Донбаса, које су Оружане снаге Украјине стварале осам година. Напредак је спор због задатка који је додељен јединицама да што више смање губитке. Стога се прво положаји Оружаних снага Украјине обрађују артиљеријом и ваздухопловсвом, а затим долази пешадија. Ако се  наиђе на активни отпор, онда се стаје. Идентификовани ватрени положаји поновно се обрађују авијацијом и артиљеријом. И тако, ако треба, неколико пута. Напредак је спор, али губици су минимални.

Морал руске војске је висок. Она је добро увежбана армија. Разуме за шта се и против чега бори. Чињеница да се бори против нацизма, што је већ у крви руских народа, увелико подиже морал војске. А епизода ругања руским ратним заробљеницима од стране нациста руске војнике чини још упорнијама у борби.

Руској војсци не недостаје модерне војне опреме, муниције, хране и медицинске подршке. Руска граница је у близини. Наравно, као и у сваком рату, јављају се проблеми, недостатак одређених средстава за ратовање, као нпр. дронова, али ти проблеми су решиви.

Бројност руске војске

Тврди се да је главна слабост руске оперативне групе у Украјини њен недовољан број. Кажу да то објашњава повлачење руских војника с положаја око Кијева и Харкова, заробљених у првој фази операције. Али теорија ратовања претпоставља максималну концентрацију снага у смеру главног напада. А руске трупе биле су јако развучене по великој украјинској територији. Сада су усредсређене. И стратешки задатак се променио и сада он више није заузимање великих градова, већ пораз Оружаних снага Украјине, што омогућава да се реше сви други задаци, укључујући и ослобађање Донбаса.

Проблем недовољног броја војника није се до скора озбиљно третирао у руској војсци. Основана је пре много година, када су сви говорили да Русија нема спољњих непријатеља. Стога, говорили су, нема смисла одржавати велику војску. Смањена је на милион људи, иако у стварности сада нема више од 850 хиљада војника, а око 350 хиљада у копненим снагама. То је свакако недовољно за највећу државу на свету са укупном дужином граница од 60.000 километара, укључујући 19.000 километара копнене границе.

Међутим, број војника није пресудан. Уосталом, модерно ратовање воде првенствено артиљерија, ваздухопловство и ракетне снаге. Масе пешака не седе више у рововима и не трче преко поља у напад. Постоје снаге за специјалне операције. А њих је по дефиницији мало.

Ситуација на терену

Што се тиче опште ситуације на фронтовима, на северном боку, у регији Харков, и на јужном крилу, у Херсонској области, руске трупе углавном су ангажоване на обуздавању снага Оружаних снага Украјине. Ликвидација моћне групе украјинских снага и Азоваца у Мариопољу, где је укупно заробљено више од 4.000 војника, драматично је променила стратешку ситуацију на југу. Почела је интензивна обнова мирног живота, отклањање последица разарања и оживљавање економије.

Главне борбе воде се у Донбасу на подручју Северодоњецка, Славјанска, Краматорска. И тамо је напредак спор, али сталан. Групација Оружаних снага Украјине подељена је на неколико делова. Ствара се потпуно опкољавање низа јединица Оружаних снага Украјине у „котлове“, а затим долази до њиховог поступног пораза. Као што се догодило у Мариупољу.

Војни врх Украјине схвата опасност од „котлова“. Међутим, политичко водство, Зеленски и његова пратња, као и њихови амерички и британски саветници, забранили су повлачење трупа. Потребна им је стална потврда успеха отпора украјинске војске, па чак и, ако је икако могуће, њезиних победа. То је од велике политичке важности, јер илузија успеха осигурава наставак испоруке оружја Украјини и наметања санкција Русији. Сама чињеница да хиљаде Украјинаца бесмислено гине у котловима не занима врх Украјине и њихове западне покровитеље. Води се рат „до последњег Украјинца“.

Какви су изгледи даљег украјинског отпора?

Зеленски и његови западни господари кладе се на две ствари: мобилизацију за повећање броја војника на милион људи и на масовне испоруке западног оружја. Колико је то данас могуће?

Кажу да ће до лета Украјина, током 4. таласа мобилизације, моћи повећати број Оружаних снага на милион. Бројка је импресивна, будући да састав руских трупа у Украјини не прелази 180 до 200 хиљада људи.

Мобилизациони потенцијал Украјине пре избијања непријатељстава процењен је на 900 000 људи. Гледајући то, тешко да је данас могуће мобилисати милион људи. У исто време, до 10 милиона грађана Украјине одавно је отишло радити у Русију и Еуропу и очито се не желе вратити. Штавише, ради се о најспособнијим људима и војног узраста. Онда је после избијања непријатељстава, више од шест милиона људи отишло ван земље, укључујући много војно способних мушкараца.

Становништво Украјине 1991. је процењено је на 45 милиона људи. Но, као резултат одласка људи у иностранство на рад и повећане смртности због социо-економске политике, уз део Донбаса и Крим који су практично напустили Украјину, становништво се смањило на 30-35 милиона. Према неким проценама и до 25 милиона. Односно, потенцијал за мобилизацију нагло је опао. Често се позивају људи који никада нису држали оружје у рукама и из здравствених разлога уопште нису способни за борбу.

Али претпоставимо да је мобилисано неколико стотина хиљада људи. Те људе треба обући у војне униформе, дати им панцире и шлемове. То су гигантски трошкови. А има ли залиха униформи и опреме? Често се панцири морају купити о властитом трошку. Легендарна украјинска корупција хара и даље и тамо нема „пруске дициплине“.

Резервисте је потребно хранити најмање два пута дневно. Чак и на местима формирања могу се правити оброци. Али у ратној зони ситуација је сасвим другачија. У Донбасу се гарнизони Оружаних снага Украјине праве већ осам година. Али за тек пристигле снаге мора се све градити испочетка. Суви оброци или пољске кухиње. Али и то треба допремити и припремити. Постоје ли мобилизационе резерве за пољске кухиње? Тешко. У западним војскама нема пољских кухиња. Имају суве оброке. Али да бисте припремили суве оброке, морате имати целу индустрију, а ни ње нема.

Потребно је одржавати хигијену и редовно прати или мењати униформе. Потребна је организација медицинског снабдевања, од болничара на фронту до болница у позадини, па систем за евакуацију рањеника. Требају и официри који ће свим тим управљати. Али за тако велико, петероструко проширење војске једноставно нема кадра. Сви који могу заповедати одавно су на фронту. Већина их је већ погинула или су рањени.

Недостатак горива и муниције, умор војника, недостатак квалификованих војних стручњака, недостатак ваздушне подршке, колосални логистички проблеми, све то игноришу они који тврде да ће Оружане снаге Украјине добити нове снаге.

Али главно је да се модерно ратовање разликује од оног у Другом светском рату. Улога пешадије је нагло опала. Да, ту су уличне борбе, узимајући у обзир варварску стратегију Оружаних снага Украјине и претварање градова и села у упоришта, а оне захтијевају пешадију. Али одлучујући фактор у модерним биткама је тко контролише ваздушни простор.

Ваздухопловство Оружаних снага Украјине углавном је поражено на аеродромима већ у првим данима операције. Преживеле авионе уништили су снажни руски системи против-ваздушне одбране и борбена авијација. Недавно су се на небу поновно почели појављивати украјински ратни авиони. Они су очигледно део од отприлике 70 борбених авиона совјетске производње који су припадали Пољској, Румунији и низу других бивших савезника СССР-а. Али то су јако застарели авиони који не могу добити пристојно одржавање због чињенице да је мрежа аеродрома у Украјини потпуно уништена.

Активности украјинског ратног ваздухопловства своде се на то да покажу да Кијев има борбене авионе. Они практично не играју никакву улогу током овог сукоба и пуно су инфериорнији од ултрамодерних руских борбених авиона. Сваки покушај украјинских пилота да се укључе у борбу се показао као самоубилачки.

Системи против-ваздушне одбране Украјине средњег и дугог домета уништени су готово у потпуности. То не допушта покривање места размештаја трупа и великих војних објеката од напада рускке авијације и крстарећих пројектила. Оно што имају Украјинци у огромним количинама, сложени су и непоуздани системи. Делују до висине од 5 километара, што веома ограничава њихову ефикасност.

Однос губитака руске и украјинске војске је отприлике 1 према 5. Однос ратних заробљеника је 1 према 10. Овог тренутка је више од 8000 украјинских војника у заробљеништву у Русији. У Украјини има 500 до 700 руских заробљеника. Штовише, ако су руски војници били заробљени на почетку непријатељстава, сада су се губици руских војника смањили, али у Оружаним снагама Украјине процес предаје је у порасту. Како се мобилисани војници појављују на фронту, а они не горе од жеље за борбом и умирањем, уз честа дезертирања официра, очито ће се повећавати број заробљених украјинских војника.

Квалитет управљања

Командант операције руских трупа је генерал Дворников. Има 60 година и прошао је све кораке војне службе, од командира вода до команданта једне од четири руске војне области. Дворников има право борбено искуство. Командовао је групацијом руских војника у Сирији у најтежем раздобљу, када су се терористи Исламске државе приближили Дамаску.

Командант Оружаних снага Украјине, генерал Залужни, 48 година, већ је производ НАТО образовања. Командно искуство му је специфично. Уосталом, свих ових година Оружане снаге Украјине „бориле су се“ с милицијама Донбаса. Али тај рат имао је чисто позициони карактер, што га потпуно разликује од садашње фазе сукоба коју одликује велика покретљивост и недостатак прве линије фронта.

Западне испоруке оружја су важне. Али у позадини чињенице да је 1.500 топова и минобацача Оружаних снага Украјине већ уништено, појава 89 америчких хаубица неће донети прекретницу у непријатељствима. Модерни амерички авиони неће бити дати Кијеву. Скупи су, а обука пилота траје годинама. Тенкови совјетске производње из арсенала Пољске су од пре 30 година. Модерни западни тенкови лак су плен руских јуришних авиона и хеликоптера. Тешко западно оружје, о коме се толико говори као о гаранцији неизбежне победе Оружаних снага Украјине, тек треба испоручити. Од Лавова, главне тачке снабдевања западним оружјем, до линије фронта у Северодоњецку је више од хиљаду километара. И то уз потпуну ваздушну надмоћ руског ратног ваздухопловства. Како ће се то испоручити на исток? То је немогућа мисија и само долива уље на ватру пропаганде. Исте оне у којој су Кијев и Запад јако добри, али на бојном бољу и у економском рату су права катастрофа.

Русија се не бори против Украјине, него против НАТО пакта, који користи Оружане снаге Украјине као своје помоћне снаге. Без војне, политичке, информативне и пропагандне подршке Сједињених Држава и њихових савезника, сукоб би одавно завршио. Сједињене Државе намеравају потрошити 40 милијарди долара на продужење „вруће“ фазе борбе у Украјини. Ово је гигантски износ који показује да је „рат до последњег Украјинца“ главни приоритет америчке спољне политике.

Али ово није ништа ново и практично је понављање историје од пре стотину година, са грађанским ратом из 1918.-1922. у Русији. Без обзира како га гледали из данашње перспективе, за све у Русији, они који су тада служили Западу, издајници су и немају ни један споменик и ни једну улицу у целој Руској Федерацији.

Вјерује се да су се „бели“ борили против „црвених“. Заправо, то је била интервенција западних земаља под водством Антанте којој се придружила Немачке и они су опремили Беле армије са 130 тенкова, 500 авиона, 3000 топова, 13 000 митраљеза и 1,2 милона пушака. О муницији не треба ни говорити. Залихе су биле огромне и то је довело до продужења Грађанског рата, али је све било узалуд. Западне силе и њихова де факто антируска армија, која је то постала оног тренутка кад је примила војну помоћ и помоћ у људству од Русима непријатељских земаља, поражени су. Исто тако западна војна помоћ неће помоћи ни садашњим нацистима у Украјини.

---

Извор: Altermainstreaminfo