Slušao sam, pre nekoliko godina, renomiranog srpskog novinara, kako cvrkuće slavopojke Americi, tokom svog gostovanja na RTS-u. Voditelj, i sam prozapadno orijentisan, po službenoj dužnosti, nije više mogao da izdrži tolike napade ljubavi prema USA, pa je pitao novinara otkud mu tolika ljubav prema kaubojima? Ovaj kaže: Kad sam ja bio mali, oni su (Ameri) nama bacali pakete sa hranom i mantile šuškavce!
U pozadini ljubavi prema Zapadu, a posebno prema Americi i Britaniji, a tu ljubav gaji lažna skramica našeg društva, ne stoje Mikelanđelo, niti Betoven, već-supermarket. Supermarket kao slika sveta i kao slika vrednosti kojima čovek treba da služi. Kad se ogoli do kraja, ostaje samo gola gramzivost. Da pojednostavim: teže je zamisliti, recimo, Tomu Nikolića u Luvru, nego pred bankomatom.
Mamon je bog evrofundamentalista i sve ostale bratije, čija igla na kompasu pokazuje Zapad. U Silikonskoj dolini, gde se meso za pare razmenjuje, nema rusofila. Ta dolina je paradigma evroatlantskog svetlog puta, ona je sama srž evropskih vrednosti. Zatrč na otvoren šlajpik, preko medija i političke scene, predstavlja se kao najviši domet kome treba težiti. Srećom, niti je Zapad samo to, niti su politički halapljivci slika srpskih težnji.
Ipak, ako je Zapad našim skorojevićima jedan veliki, okeanom predvojeni šlajpik, samom sebi Zapad je nešto sasvim drugo: kolevka i grob kulture. Jeste i tamo Mamon bog, ali nije uvek bio i nije oduvek stajao u središtu civilizacije.
Razumeti umirući Zapad, znači izbeći da umiranje podelimo s njim. Onakav, kakvim ga danas poznajemo, Zapad je star, umoran, kulturno ispražnjen i kreativno impotentan. Ipak, nije uvek takav bio i to nije kultura koju treba potceniti. Ono što se diglo sa Gotikom i što danas umire u tihom šumu kompjutera, verovatno je najveća civilizacija koja se podigla u istoriji ljudskog roda. Mi je danas vidimo, zavisno od ličnog nastrojenja, ili kao potrošački raj, ili kao grob, ali za njenu istoriju pet para ne dajemo, a baš u toj istoriji se nalaze odgovori za ne samo njenu, već i za našu budućnost.
Počev, dakle, od Gotike, raznorodne kulture Zapada, od onih vikinških i germanskih, do normanskih, galskih i italskih, počinju da se okupljaju u zajednicu kultura. Snažna religioznost katoličkog tipa, odvojena od istočne kolevke, formira se samostalno i samosvojno, razvivši svoje centralne mitove: mit o Đavolu i mit o Majci Božijoj, koji sasvim potiskuju Isusa Hrista i čine ga drugorazrednom ličnošću hrišćanstva. Ovde, naravno, ne govorim o ispravnosti nekog verskog učenja, nego o različitosti, koju mi odbijamo da pojmimo. Ti centralni mitovi se, najpre, pojavljuju kao okamenjeni strah u ornamentici gotičkih katedrala, sa čijih svodova vrebaju čitavi čopori đavola i demona, a u čijem naosu se, kao protivteža pandemonijumu, nalazi Bogorodica.
Da bi se razumela ta i takva religiznost čoveka Zapada, potrebno je osloboditi se školskih šema i pogleda na Zapad iz pozicije Srbina iz 21-og veka, Srbina koji gleda tu grandioznu religioznost u njenom punom padu. Ono što je teoretičarima promaklo, jeste da je Zapadna civilizacija, ispod površine, teokratska i to u meri u kojoj ni jedna pre nje nije bila. Agresivna plemena Zapada su podesila svoju teologiju tako da opravdava njihovu agresivnost; u pozadini svih velikih zločina zapadnog čoveka nalazi se ne samo crkva, već i teologija zapadnjačkog tipa. Poslednji plemenski pohod je bilo je pokoravanje Britanije od strane Viljema Osvajača; posle njega, svi agresivni potezi su pokriveni teologijom. Krstaški ratovi, Konkvistada i Inkvizicija, pripadaju katoličkoj teologiji, a afrički robovi, lov na veštice, kolonizacija Afrike i Dalekog Istoka, kao i oba svetska rata, pripadaju protestantskoj dogmi.
Varao bi se, međutim, svako ko bi mislio da je religija bila tek puko opravdanje za pokolje, pred kojima bi zanemeo Atila Bič Božji. Zapadni čovek je istinski verovao u Boga i to veoma iskreno i duboko. Prosto, na Boga je projektovana priroda zapadnjaka, pa se onda vratila kao dogma. Renesansa je značila istinsko pripitomljavanje zapadnjaka, njihovo sazrevanje kao civilizacije i odustajanje od agresije.
Kao reakcija na hedonizam ( a svaki hedonizam sadrži i veliku dozu pacifizma), javila se reformacija, odnosno zahtev da se već pomalo dekadentne pape, vrate na osnovne postulate vere – na oganj i mač. Protestanti su hteli svet kao plen; isto ono, dakle, što su želele i rane pape. Od Lutera naovamo, katolici su digli ruke od gospodarenja svetom i sve njihove potonje akcije su bile inspirisane samo jednom suštinskom stvari: borbom protiv protestantske i pravoslavne jeresi. Zato mi danas Francusku, Španiju i Italiju, na primer, doživljavamo kao relativno miroljubive države, a Nemačku i Britaniju i Ameriku kao agresivne.
Čovek Zapada, posebno onaj koji je protestant, istinski veruje da ima misiju i da je natčovek, u odnosu na druge narode. Svetlost prve zore, koja obasja jedan narod, sija i u njegovom sutonu; duh Vikinga i normanskih barona, duh inkvizicije i verskih ratova bez broja, još uvek, unutrašnje, gospodari čovekom Zapada, čak i kad sam nije svestan toga. Novi svetski poredak je čvrsto oslonjen na protestantsku religioznost, iako mu se, neuko, pripisuju samo vulgarne, materijalne potrebe zapadnjačke elite: taj poredak je verska slika sveta kasnog Zapada.
To što mi, u nekoj pojavi, ne vidimo religiozni, ili bar metafizički osnov, ne znači da njega nema, nego da se nismo dovoljno udubili. Ovde neću širiti temu, reći ću samo ovo: religiozna slika sveta ima svoju, „baš tu“, matematiku, filosofiju, svoju etiku, svoj oblik privrede, svoj ekonomiju, svoju nauku. Dok traje religioznost, traju i sve njene tvorevine i kako se ona menja (a svaka se menja, iako se rado poziva na svoju nepromenjljivost), sve se ovo sa njom menja. Ipak, praslika jedne civilizacije, praslika njene religioznosti, uvek probija iznova, a samo ukus epohe i stepen tehnološke razvijenosti joj daju formu.
Praslika čoveka Zapada čini da je on, ispod i iza sve svoje razvijenosti svake vrste, u osnovi Viking, koji pljačku shvata kao prirodni odnos sa drugim narodima, a svoje viđenje sveta (svoje pravo, svoju etiku, svoj vrednosni sistem i svoj politički oblik) kao obavezno za čitav svet. Ko ne pristane na igru, posetiće ga Normani, krstaši, konkvistadori, ili bombarderi, zavisno od tehnoloških mogućnosti epohe, ali će ga posetiti svakako. Ne samo zbog pljačke: Zbignjev Bžežinski, koga nikako ne treba potceniti, kaže da, tamo gde postoji interes, nije potrebno neposredno prisustvo sile, ali gde postoji neposlušnost, sila je obavezna, čak i kad nema materijalnog interesa.
To jeste moderna inkvizicija, odnosno utvrđivanje pravoverja. Sa stanovišta Zapada, čitav svet, onaj deo planete koji se nalazi istočno od njega, jeste svet jeretika. Nije dovoljno opljačkati ga, pljačka se podrazumeva, ali taj svet se mora pokrstiti u duhu Zapada. U tome je poslednja tajna onoga što se sa Srbijom radi već više od jednog veka. U jednom čudnom ključu, mislim da će me neko i razumeti kad ovo kažem, Turci su bili naši poslednji ozbiljni saveznici, jer su nas čuvali od Zapada.
Ovo sve pišem zbog toga da bi se razumelo šta se sprema. Zapad neće odustati od gospodarenja svetom, ne zato što to hoće Trilaterala, Bilderberg, ili neki drugi centar moći, već zato što su ti centri moći proistekli iz prirode čoveka Zapada. Postojanje tih i takvih centara je posledica, a ne uzrok.
Zapad, danas, ne može da stane, baš kao što nisu mogli da stanu krstaši, Normani, konkvistadori, inkvizicija (ona je ukinuta, zato što se preselila u pravosudni sistem), kao što nisu umeli i mogli da stanu Kromvel, Napoleon, Hitler i, danas, Buš i Obama. Onog časa kada bi stali, kada bi pustili druge na miru, porekli bi svoju metafiziku i svoju religioznost. Gospodarnje Zapada nad svetom je božji poredak, onako ga zapadnjak vidi. Mi sve to ne razumemo, jer stvari hoćemo da vidimo samo u političkom ključu i u ravni jedne, naše epohe. Kao i uvek u istoriji, ovde ne stoji politika protiv politike, nego kultura protiv kulture, vera protiv vere, metafizika protiv metafizike. Politika je ovde samo fragmentirana kultura, kultura u formi malih vremenskih odseka i ništa više.
Zapad nema kud, mi nemamo kud. Oni moraju da probaju da planetarnom diktaturom spasavaju svoju metafiziku, a mi moramo da se odupremo tome, da bismo spasli svoju. Problem Zapada je u tome što diktaturu prvo mora da zavede na svom tlu, jer opadajuća religioznost na Zapadu preti da uništi samu kulturu. Pad religioznosti je uništio privredu i ekonomiju, a preti da uništi i samu tehnologiju, kojom Zapad dominira svetom.
Današnji prvosveštenici Zapada ne sede u Vatikanu, ili Vestminsteru, već u Pentagonu, ali nemojmo se varati: to nisu ništa manje svešteničke prirode, nego što su to bili Savonarola, Luter, ili Kromvel. Svet kao plen – materijalno i duhovno – to je bio zadatak gotičkih vitezova i to je zadatak Pentagona. Ko ne razume tu vertikalu, nikad neće razumeti Zapad, već će sve svoditi na teorije zavere i materijalne momente.
Nerešen ishod je, u istoriji, pronalazak teoretičara; sam život zna samo za pobedu i poraz. Za nekoliko godina od danas, Zapad će ući u seriju unutrašnjih, urbanih ratova (USA je, predviđajući događaje, već počela da formira logore za pobunjenike), u kojima će kasni čovek Zapada, prevaren u obećanjima o večnom blaženstvu kroz potrošnju, početi da bije svoje poslednje i najveće bitke. Taj pozni čovek zapadne kulture, među neboderima i u supermarketima odgajan kao budući pračovek, izneveren je u svojoj metafizici.
On je izneveren u svojoj metafizici, a ne u potrošačkom mentalitetu kao takvom (glad bi taj čovek i otrpeo, ne bi mu bilo prvi put u istoriji; ono što nam stalno promiče je da je prosečan Srbin, na primer, tokom poslednjih hiljadu i po godina, u proseku bolje jeo od prosečnog Engleza, ili Francuza u istom periodu), jer mu je večni život obećan kao večni potrošački život; on, natčovek Zapada, suočen je sa krizom kakva je po, opet kažem, religioznoj dogmi, rezervisana samo za podljude sa Istoka. Čitava metafizika je dovedena u pitanje, jer je dovedana u pitanje dogma o superiornosti Zapada. Ekonomska kriza je samo vidljiva manifestacija pada dogme.
Nažalost, čovek Zapada, poživotinjen i u svakom pogledu jadan u odnosu na svog pretka iz doba Renesanse, počeće da pljačka prodavnice, ta svetilišta u kojima mu je obećano blaženstvo. Onaj intimni osećaj svakog Zapadnjaka da je i lično superioran nad čovekom Istoka, zasnovana je na pretpostavci da je bogatiji od ovog drugog i da je to bogatstvo bogom dano, kao nagrada za pravovernost, a ne kao nekakva prosta privredno-ekonomska činjenica.
Protestantizam, sa svojim vrhovnim filosofskim žrecom, Maksom Veberom, koga rado citira i protopotpredsednik naše nesrećne Vlade, bazično tvrdi ovo: tvoje bogatstvo je posledica toga što te Bog pogledao, odnosno ono je dokaz tvoje ispravnosti u veri. Obrnuto: siromaštvo je dokaz da te je Bog napustio (katoličanstvo je bilo razumnije: dokaz pravoverja je bila poslušnost crkvi); poživotinjeni čovek Zapada, koji je protestant u duhu, čak i kada je katolik po veri, ne želi da izgubi većni život i zato će hrliti u protestantske hramova: banke i hipermarkete, da tamo obnovi božju milost.
Pošto je ekonomsko-privredni model Zapada trajno narušen, izvor bogatstva se mora tražiti napolju, među drugim narodima, jer se život večni može zaslužiti samo pomoću Prsta Božjeg, odnosno bogatstva.
Serija građanskih ratova će se, na Zapadu, okončati za, otprilike, pola veka, kada će pobunjena gomila rado menjati slobodu za parče sve ređeg hleba. Tih pola veka, kada će Zapad biti zauzet samim sobom, je vreme u kome će narodi Istoka, a s njima i Srbi, obnoviti moć, ili se suočiti sa propašću, kad veoma gladni zapadnjak krene po večeru. Pravo na to da pojede tuđu večeru, on smatra kao bogom dano i, ako mu se ništa ne suprotstavi, poješće sve večere ovog sveta.
Svaka civilizacija, pa i zapadna, umire tako što se vraća, još jednom, na svoje osnove; po okončanju građanskih ratova na Zapadu, nestaće velike, stajaće vojske, koje su tu bile radi odvraćanja; privredni organizam više neće biti u stanju da ih izdržava. Ponovo će Evropom i svetom lutati male, ratom oduševljene, normanske i krstaške horde.
Države, kakve danas poznajemo, više neće psotojati; Evropa i Amerika će biti još samo labava konfederacija talentovanih generala, a novac jedva da će nešto značiti. Ratni pohodi će postati sasvim besimbolični, nikakva metafizika neće stajati kao dekoracija za velike događaje, već će se rešavati samo čisto biološka pitanja moći i plena. Prema nebu će se dizati stalni zahtevi za mirom, od strane apstraktnih popravljača sveta, onih teoretičara čiji je duh jak, a krv slaba, ali će svi ti vapaji biti samo dekoracija za talase krvi koji će prekriti danas civilizovani svet.
Šta je put za Srbiju? Gde smo mi tu? Ne treba se varati: načeti smo i nismo ni senka naših dedova i, u ovom času, naša otprona snaga je gotovo pa nikakva. Gradska religioznost, odvojena od žive prirode i radnih navika, vera kao ritual, farisejski model, koji krasi modernog Srbina, oslabio je našu metafiziku, a rđava imitacija običaja, sa slobodne zemlje prenetih u čudovišne torevine od betona i čelika, u kojima danas živimo, obesmislila je tradiciju, kultove, mitove, plemenske toteme i tabue našeg roda.
Žrtva je bila, za mnoge vekove, naša unutrašnja molitva, a danas je ona izmeštena iz središta vere i kultova; plemenski bogovi (ili bar doživljaj jednog boga, Hrista, kao plemenskog boga), koje smo poštovali i kroz koje smo poštovali one naše osobine pomoću kojih smo nadmoćni nad drugim narodima, ustupili su mesto kosmopolitskom, univerzalnom bogu; pretvorivši boga u kosmopolitu, i mi smo postali kosmopoliti; postali smo urbani nomadi, kojima je i najudaljeniji grad blizak i poznat, a svako selo daleko i nerazumljivo, taman da je na pet kilometara od našeg grada. Verujući u univerzalnog boga, nismo izmakli zamci vere u univerzalne ljudske vrednosti, što je oslabilo naše kulturne vrednosti, u korist multikulturalnosti.
Jedini put opstanaka za Srbe, ali apsolutno jedini put, jeste deurbanizacija i odustajanje od građanskaog društva u ma kom obliku.
Potpuno sam svestan da velika većina Srba nije spremna na to i da će radije umreti čeprkajući po kontejneru, nego otići iz grada. Ono smešno osećanje Srba da, učestvujući na izborima, zaista o nečemu odlučuju, jeste baza nesposobnosti da se napusti građanski koncept društva. Svaka budala danas hoće da veruje da je i on neka, makar mala, politička količina i da su prava i slobode čoveka i građanina, parlamentarizam i podela vlasti, socijalni sistem, školstvo i zdravstvo, nešto što je večno i što se samo po sebi razume.
No, kada se sve to bude urušilo, a hoće i to relativno brzo, uvideće se besmisao ovakvih „modernih“ stavova. Mase će, usled praznih stomaka, pohrliti na selo, čim se potroši mera sopstvenih iluzija i zabluda. Za nas je bolje da to bude u vidu nekakvog plana, dok se planirati još može, nego posledica krčanja stomaka. Lično sam mišljenja da je Srbiji potrebna vrlo ograničena reindustrijalizacija, jer će se čitav svet vratiti u predindustrijsko doba. Opet, mišljenja sam da nam poljoprivreda nije velika razvojna šansa, jer ona to nikom i nikad nije bila, niti će biti.
Selo je, međutim, najveća šansa i to zbog dve stvari: ono je samostalno i nije ranjivo u slučajevima većih civilizacijskih potresa (ko ima bunar, šporet na drva i poljski klozet, njemu gaće ne padaju zbog nestanka vode i struje) i drugo: na njemu je kultura samonikla, a ne uzgojnog oblika, kao u gradu i, kao sve što je samoniklo, daleko je otpronije od onog što je anorgansko.
Ono što je najvažnije za budućnost, jeste stvaranje države kasarnsog tipa, države u kojoj je ratnički poziv iznad svih ostalih. Vremena koja dolaze, nagradiće upravo onoga ko gaji visoke ratničke tradicije i ko ima vosjku koja je spremna da se bori. U tom smislu, važno je da svaki Srbin ima neko parče svojine, zemlju, ili nekretninu, jer se tek tada, kada se bori, bori i za nešto svoje. Drugim rečima, čovekov odnos prema zajednici i njenim vrednostima, u većini je diktiran položajem tog istog čoveka u zajednici. Čoveku bez svojine, svaka zajednica je tuđa.
Isto tako, od neocenjive je važnosti suzbiti pacifistička raspoloženja i istorijski ih ograničiti, jer pacifizam nije odricanje od rata u korist mira, nego u korist onih koji rat hoće. A mnogi će ga hteti u budućnosti. Za pacifističku i slugeranjsku politiku sadašnje vlasti, ja nalazim jedno sasvim razumljivo opravdanje: u svakoj brizi za samo svoju guzicu, ima nečeg toplog, ljudskog i gotovo dirljivog. Problem nastaje onda kad se podmeće narodna guzica, da bi se sopstvena spasla.
Možda nekome ova projekcija budućnosti izgleda ekstremna, ali se bojim da ona to čak i nije. Projekcije ozbiljnih naučnika govore da će, već oko 2050-te, bogat čovek biti samo onaj ko ima pet hektara zemlje i tonu vode dnevno. Gde će onda biti i šta će onda značiti Beograd? Ipak, do tog doba imamo vremena da se preselimo van gradova i da, na slobodnoj zemlji, u dodiru sa porirodom, odgajimo novu generaciju Srba, slobodnu od naših ropskih raspoloženja i sa zdravim radnim navikama i ratničkim duhom.
San o veseloj evropskoj budućnosti je dosanjan i obična je budalaština. Verujem da srpski narod ima samoonbnovljivu moć i da će se osloboditi felaških raspoloženja, mita o multikulturalnosti i ostalih građanskih mitova epohe. U budućnosti, koja će biti zaista teška i u kojoj će se mnogo toga na kocku staviti, biće mesta samo za svece i ratnike; između tih polova neće ležati mudrost, već propast.
