Зашто још нема америчког амбасадора у БиХ

Председник Републике Српске Милорад Додик указао је да „мешетари“ из Амбасаде САД у БиХ желе да се директно умешају у изборни процес, са циљем стварања нестабилне структуре у Српској и Федерацији БиХ после избора, да би се „моделирао систем на њихов начин“. „Долази до директног мешања кроз спотове УСАИД-а, кроз директна обраћања, разна писма службеника, а даје се невладиним организацијама новац, чиме се ствара додатна пометња“, истакао је Додик.[1] Иступ председника Додика, поред познате теме о укључености страних амбасада у припрему организовања обојене револуције у БиХ, дотакао се још једне, помало заборављене теме – именовања америчког амбасадора у БиХ, у чијем одсуству „мешетари“ „коло воде“.

Претходни амерички амбасадор из Босне и Херцеговине отишао је још 24. августа 2013. године. Дужност отправника послова у Америчкој амбасади у Сарајеву од тада обавља Николас Хил. Крајем новембра на интернет страници Бијеле куће објављено је да је предсједник Обама номиновао Морин Елизабет Кормак за новог америчког амбасадора у БиХ, и да је тај предлог прослеђен Сенату на потврду. У америчкој амбасади у Сарајеву медијима је потврђена информација о номинацији Кормакове, а убрзо су текстовима о новој амбасадорки преплављене странице штампе.

Тако је босанскохерцеговачка јавност сазнала да је Кормакова за Стејт Департмент почела радити 1989. године. Често је службовала у иностранству. У америчкој амбасади у Сеулу била је задужена за односе с јавношћу, била је и на месту заменика културног аташеа америчке амбасаде у Паризу, и као први саветник у мањој дипломатској јединици на западу Француске. Радила је у одборима Државне безбедности од 2005. до 2006. године. Кормакова је служила као заменик директора Канцеларије за корејска питања од 2006. до 2009. и као директор Канцеларије за питања западне Европе од 2009. до 2010. Од јуна 2011. године је заменик координатора Одељења за међународне информационе програме при Државном секретаријату.

Медији који су писали о каријери номиноване амбасадорке уочили су да Кормакова није службовала на Балкану, из чега су поједини политички аналитичари извлачили закључак да „именовањем искусног, каријерног дипломате на позицију амбасадора у БиХ представља могућу потврду раније одлуке САД да одлуке о БиХ и о целом подручју Западног Балкана препусте ЕУ, али и да у том процесу задрже битан контролни пакет.“[2]. Како Сенат углавном потврђује предлоге које упути председник, долазак Кормакове у Сарајево изгледао је потпуно известан, нарочито након што се 06. марта ове године представила Спољнополитичком одбору америчког Сената, који треба да потврди њену номинацију.

Из њеног наступа, у којем је истакла да су САД разочаране недостатком напретка у БиХ и чињеницом да политичари нису предузели основне кораке да земља крене ка чланству у ЕУ и НАТО, било је видљиво да Кормакова неће одступати од курса који је у БиХ зацртао њен претходник, Патрик Мун. „БиХ ризикује изолацију ако не буде следила остале земље у региону које напредују ка ЕУ. ЕУ треба да има водећу улогу у институционалном смислу како би осигурала да јој се земља прикључи, али САД намеравају да остану кључни партнер у том процесу“, истакла је том приликом Кормакова.[3] Кормакова се осврнула и на фебруарске демонстрације у БиХ: „Мислим да су демонстрације показале да људи постају све више фрустрирани својим лидерима. Ово су економске демонстрације, људи желе да раде, желе да имају пристојне плате и пензије“, навела је Кормакова.[4]

Након сагласности коју је од Сената добила, Морин Елизабет Кормак требало је да у БиХ дође до 15. септембра. Преостало је само да амерички предсједник Обама стави потпис на указ о именовању Кормакове, након чега би нова амбасадорка у року од 24 часа била у Сарајеву, али то се још није догодило. Могу постојати само два разлога. Један је у преокупираности америчке администрације дешавањима у Украјини, али је у том случају стављање Обаминог потписа само техничко питање, што именовање амбасадорке не би одгађало. Други, озбиљнији разлог би могао бити политичке природе, односно у сагледавању нове реалности у БиХ. Наиме, у врху америчке администрације као да су увидели да би од слања амбасадорке која би спроводили устаљену матрицу америчке спољне политике у БиХ, мудрије било у БиХ имати амбасадора компетентног за питања тероризма и исламског радикализма, односно неког ко је службовао у Ирану, Либији, Тунису.

Нусрет Имамовић, радикални вехабијски вођа из Горње Маоче, од недавно се налази на специјалној глобалној листи терориста Стејт Департмента. Тако је БиХ и званично у међународним круговима постала земља извозник терориста.[5] Уједно, то говори о свести америчке администрације о снажној инфраструктури Ал Каиде у БиХ. С друге стране, рат који против Исламске државе воде Сједињене Државе, итекако би могао имати рефлексије у БиХ, где идеја о калифату има бројне присталице, о чему сведочи и 375 бораца, држављана БиХ, који се на страни Исламске државе боре на ирачко-сиријском ратишту. По броју бораца у односу на становништво БиХ је „раме уз раме“ са Саудијском Арабијом и Тунисом.

Међутим, немар државних институција у третирању тероризма као горућег проблема у БиХ, ствара сумњу на подршку и заштиту инфраструктури Ал Каиде. Имамовић је јавно износио да самоубилачки напади нису забрањени већ да их треба искористити у право време. Ни терористички напад на полицијску станицу у Бугојну, којом приликом је погинуо полицајац Тарик Љубушкић, а једна полицајка рањена, није био довољан да се упали „црвено светло“ у БиХ за опасност од тероризма. Имамовић није позван ни на информативни разговор. У децембру прошле године неометан је отишао на сиријско ратиште. Чак су и реакције на напад који је на Америчку амбасаду у Сарајеву извео Мевлид Јашаревић, од стране Филипа Рикера, америчког дипломате задуженог за Западни Балкан, биле благе и одмерене, као да се радило о „пријатељској ватри“. Теористички напад у којем је један полицајац рањен, а зграда амбасаде изрешетана, Рикер је означио као инцидент.

Познати босанскохерцеговачки експерт за тероризам, Џевад Галијашевић, указао је да Ал Каида у Федерацији БиХ располаже са више од пет хиљада радикалних исламиста који представљају стални извор терористичких претњи.[6] Уједно, Галијашевић је указао да се радикални исламисти групишу у БиХ, али да Обавјештајно-безбједносна агенција БиХ не чини ништа да то спречи.[7] Када се уз наведено има у виду да је Бајро Икановић, осуђен због учешћа у припреми терористичког акта, данас један од команданата Исламске државе, да се Енрах Фојница, осумњичен као саучесник Мевлида Јашаревића у напада на Америчку амбасаду, а потом ослобођен одговорности, недавно разнео у теористичком нападу у Ираку, све је више питања о јавној политици БиХ у области безбедности.

Евидентно је да су мере које агенције за провођење закона у БиХ предузимају на сузбијању терористичке пријетње неефикасне, и да се не примјећује ни намера да се на том пољу нешто промени. Зашто држава не пресеца финансијске токове тероризма, зашто је инфраструктура Ал Каиде нетакнута? Коме је потребна Ал Каида у БиХ, и из којих разлога? Да ли би Ал Каида могла бити употребљена против Републике Српске? С друге стране, намеће се и питање, како ће неспорно велики број присталица Исламске државе у БиХ, реаговати на америчке ваздушне нападе на Исламску државу?

Амерички рат против Исламске државе не треба посматрати одвојено од рата у Украјини. Коначно, председник Обама је јавно указао на „руску агресију на Украјину и ширење Исламске државе на Блиском Истоку“ као на два кључна светска проблема.[8] Примирје склопљено у Украјини, личи на примирја која су склапана током ратова на простору бивше Југославије. Када би српске снаге имале иницијативу, међународна заједница је инсистирала на примирју, које је коришћено да се противничка страна, додатно наоружа и оспособи за нове офанзиве. За очекивати је да ће и примирје у Украјини бити у функцији опремања украјинске армије софистицираним и убојитим оружјем, како би против Новорусије на пролеће била предузета акција попут војне операције „Бљесак“,  током које је у мају 1994. године хрватска војска запосела српску енклаву у Окучанима, уз прећутну сагласност међународне заједнице и велике српске жртве. Паралеле између ратова у Хрватској и БиХ са ратом у Украјини су лако видљиве. Уједно, примирје у Украјини је искоришћено за отварање ратишта против Исламске државе, након што је постала јасно да снаге Исламске државе постају опасност по Саудијску Арабију. Исто тако, то је прилика за америчку анализу присуства руских војних снага на Арктику, односно обнављање руске војне базе и поларне инфраструктуре, напуштене почетком 1990-тих.[9] У Стејт департменту су свесни да присуство руских снага на Арктику има дубок геополитички смисао.[10]

Извор: Фонд Стратешке Културе

Коментари

Један коментар на Зашто још нема америчког амбасадора у БиХ