Зашто нас Хрватска блокира

Попуштање Србије у циљу добросуседских односа са Хрватском почело је да губи сваки смисао. Јасно је да свако ново попуштање нико у Хрватској више не гледа као знак добре воље, већ као слабост и немоћ Србије. На Западу се виде мировни и стабилизујући потези Србије, али фали критика понашања дестабилизујућих фактора на Западном Балкану – Владе Хрватске, Владе БиХ и такозване владе Косова. Ако се зна да су поменуте владе под директним патронатом САД, звучи цинично свака реч са Запада како је Србија на добром путу и како је постала фактор мира.

Хрватска политика према Србији и Србима више није перфидна, него отворено деструктивна и претећа. Код обраћања Србији и њеним представницима хрватски политичари више не користе дипломатски језик и у изјавама и саопштењима све је више оштрих тонова и речи које не постоје у дипломатском речнику. Измишљених повода за ароганцију до сада је било много, а најновији је пресуда Војиславу Шешељу. Иако Србија на ову пресуду није утицала баш ни мало, као ни на једну до сада, сви који нешто значе у Хрватској ових дана су се по том питању обрушили баш на Србију.

Данима након ове пресуде у хрватским медијима било је скоро немогуће пронаћи вест која није везана за Шешеља. Ређале су се вести, саопштења, документарне емисије, дуели и трибине. Било је и смешних ствари. У једној ТВ емисији на ХРТ учествовао је бивши начелник Главног стожера хрватске војске генерал Павао Миљавац. Док се трудио да остане смирен, а видело се да кипти од беса, у једном тренутку је рекао: „Господин Шпегељ је највећи злочинац за кога ја знам и не могу да верујем да га је Хашки суд ослободио“. Водитељ емисије је променио боју и гестикулирањем покушао да укаже на крајње незгодан лапсус али касно, јер је генерал је жучно наставио: „Шпегељ је начинио толико злочина да ни доживотна казна није довољна“. „Шешељ! Шешељ!“, панично је викао водитељ неби ли колико толико исправио ствар. „Да, Шешељ“, поновио је генерал збуњено и наставио да прича као да се ништа није десило.

Генерал Миљавац се окомио и на оно мало Срба што је остало у Хрватској, тако да су његове речи имале призвук претње: „Баш бих волео да видим и једва чекам да видим какво ће саопштење у вези са пресудом Шешељу дати представници Срба у Хрватској“. Да ли под притиском оваквих изјава и претњи, Милорад Пуповац, председник СНВ, жестоко је осудио ослобађајућу пресуду Хашког трибунала.

ОВА БЛОКАДА НИЈЕ ПОСЛЕДЊА

Док су остали политичари ударали по свему што је везано за Србе и Србију, министар иностраних послова Хрватске Миро Ковач био је конкретан и ударио по најосетљивијем питању за Србију. Блокирао је преговоре о поглављима 23. Хрватска као равноправна чланица ЕУ, где све чланице имају право вета, блокирала је Србију на европском путу. Истина, то није зависило од ње, већ од воље главних ментора.

Садашња блокада је прва у низу јер ће их сигурно бити више. Она има за циљ да покаже Србији ко је сада главни регионални фактор, али и још једну важну ствар – да није битно да ли су захтеви везани за сам садржај поглавља. Хрватска тако има широк простор за маневре јер, ако сада и попусти, ништа не губи – чека нас на следећој кривини. Попуштањем лажно показује, као што тврди, да неће ометати Србију на европском путу. А наравно да хоће.

Мање значајни, али итекао утицајни политичари још су агресивнији и инсистирају на далеко оштријим мерама не само према Србији него и према Србима у Хрватској, који ионако живе у страху. Тако председница десничарске Хрватске конзервативне странке Ружа Томшић, која је уједно чланица Европског парламента, каже:

„Хрватска тражи премало. То је срамотно и премало. Хрватска Влада треба да тражи много више. Ако они на томе инсистирају, ја бих укинула Закон о опросту, па би судила свима који живе у Хрватској а извршили су агресију на њу“.

Шта год да се догађа у односима између Србије и Хрватске, то се директно ломи преко леђа српске мањине а у корист хрватске етничке чистоће. Јер, ако се стварно укине Закон о аболицији, на чему широк фронт у Хрватској инсистира, тада би сваком Србину у тој земљи могло да се суди. Само претња укидањем овог закона већ је иселила велики број Срба.

Хрватски политичари као да намерно потежу питања која не би смели. Закон о аболицији не би смели ни да помену, јер су по основу њега добили Источну Славонију и Барању на часну реч да ће бити коректни према Србима на том подручју и да ће их третирати као равноправне грађане. Иначе, још увек би двогледом гледали у то подручје јер пушком никада не би могли да га заузму.

Провокације се проширују и на спортски терен. Тако је наш кошаркашки тим Црвена звезда перфидно и без пристанка увучен у некакву хуманитарну акцију обнове водоторња у Вуковару јер сав приход од карата утакмице са Цедевитом иде у ту сврху.

ЗАШТО ХРВАТИ ХОЋЕ УКИДАЊЕ УНИВЕРЗАЛНЕ ЈУРИСДИКЦИЈЕ

Зашто Хрвати инсистирају баш на томе да се укине српски Закон о универзалној јурисдикцији? Ствар је врло проста, али нимало наивна и Србија би могла направити велику грешку ако подлегне притисцима из Хрватске. Чињеница је да за злочине над Србима није нико осуђен ни пред Хашким трибуналом а ни у Хрватској. Како је суђење хрватским генералима завршило ослобађајућом пресудом у Хагу, тако су и сви покушаји суђења за злочине над Србима у Хрватској постали обична лакрдија и фарса. За злочине над Србима није нико осуђен ни од Бошњака, ни од Албанаца. Хрвати су суђени само за злочине почињене над Бошњацима а Бошњаци за злочине над Хрватима.

На жалост и на срамоту међународне заједнице, посебно Европе, једино место где је уопште неко могао да одговара за ратне злочине почињене над Србима је Србија. Укидањем овог закона на овом свету више неће постојати место где би неко могао одговарати за ратне злочине над Србима. Обзиром да су злочини почињени ван граница ингеренције српског правосуђа, злочинци би могли да слободно шетају Теразијама и да нам се смеју у лице. Можемо их ухапсити и предати Хрватској, али се већ добро зна да ће тамо бити дочекани као хероји и ослобођени.

Са српске стране било је исувише много попуштања када је примена овог закона у питању, а све у интерсу добре воље и добросуседских односа са Хрватском. И ова и прошле владе чиниле су такве уступке. Довољно је навести два примера која јасно говоре да такви поступци немају смисла. Прво, нису допринели ни један промил унапређењу добросуседских односа. Друго, ко смо ми да опраштамо некоме ратни злочин – а то управо чинимо ако злочинце изручимо Хрватској.

Први пример је Тихомир Пурда, који је 6. јануара 2011. године ухапшен у БиХ по потерници Интерпола коју је покренуло српско правосуђе. Пурда је оптужен за ратни злочин над Србима у Вуковару. Тада је Јадранка Косор оштро напала српско руководство са Борисом Тадићем на челу. Забринути за српско-хрватске односе, српско правосуђе и Тадић су попустили и одустали од оптужнице. Пурда је добио и одштету што је 57 дана провео у притвору. У Загребу је дочекан као херој уз велике почасти.

ДРСКИ ЗАХТЕВИ О ПИТАЊУ НЕСТАЛИХ

Други пример је Вељко Марић, који је ухапшен у Србији и осуђен на 12 година затвора због ратног злочина у селу Растовац 31. октобра 1991. године. На очиглед супруге, немоћне старице, убио је њеног мужа, старца који није имао могућности да пружи било какав отпор нити да некога угрози. Убио га је без икаквог разлога у њиховој властитој кући само зато што је Србин. На захтев Владе Хрватске а у интересу отопљавања политичких и добросуседских односа, српско правосуђе и влада Александра Вучића дозволили су да Вељко Марић настави издржавање казне у Хрватској. Тамо је дочекан као херој, исто као и Пурда, уз све почасти бранитеља и њихових удруга. Том приликом је министар правосуђа Хрватске Орсат Миљенић рекао:

„Изручење Вељка Марића Хрватској је добар корак, који ће допринети да односи Хрватске и Србије буду бољи“.

Како то данас након свега што се догађа бесмислено и смешно звучи.

Један од дежурних аргумената Хрватске у саплитању Србије на европском путу је и питање несталих особа. При томе, безобразно на свој списак несталих особа стављају и Србе из Хрватске, за чији су нестанак и убиства сами одговорни, само да би списак био што дужи. Мало ко од међународних фактора може да проникне у ову подвалу. Хрватска званично тражи објашњење од Србије где су нестали Срби са њиховог списка, којим машу пред целим светом а једино они тачно знају шта се десило са тим недужним људима, углавном цивилима. Да бих ово доказао, не морам ићи далеко. Добар пример њихове дрскости постоји у мојој фамилији.

Мог ујака Владу Скелеџију ухапсила је у сопственој кући у Вуковару полиција нове хрватске власти чим је успостављена држава Хрватска. Ухапшен је без икаквог разлога и никад се више није вратио кући. На инсистирање Хрватске да се истраже гробнице НН лица на гробљу у Новом Саду, јер су тврдили да су то убијени Хрвати, Међународни црвени крст је водио истрагу ДНК анализом. Утврђено је да је ту сахрањен и мој ујак, чији је леш пронађен на обали Дунава код Новог Сада. Како није могла да се изврши идентификација, сахрањен је као НН лице. Убили су га Мерчепови крвници на обали Дунава у Вуковару, као и многе друге. Говорили су им пре ликвидације: „Када толико волите Србију, послаћемо вас тамо најкраћим путем – Дунавом“. Тако је и било, сви ти људи су сахрањивани у Србији као НН лица. Крајња је дрскост да Хрватска за тако страдале људе сада тражи објашњење од Србије. Ако Хрватска може да посеже за таквим „аргументима“ где властите злочине покушава приписати Србији, шта се она још може очекивати у будућности.

ЛАЖИ ЗЛАТКА ИФКОВИЋА

Нико није могао очекивати да ће неко у Хрватској скупити довољно храбрости и дрскости да Србију опомиње за кршње права мањина, али управо се то догађа. Они који су ратним злочинима и етничким чишћењем елиминисали Србе и свели их на безначајну бројку, бесрамно причају о правима мањина. Иако за сада нема никаквих проблема везаних за Хрвате који живе у Србији, мале су шансе да то тако и остане. Види се да Хрватска има озбиљне планове да подрива стабилност Србије преко своје мањине. Утисак је да Хрватска на томе већ увелико ради тако што ће преко подесних представника хрватске мањине у Србији узнемирити и узбуркати популацију коју представљају.

Један од најиразитијих политичких представника хрватске мањине у Србији је Златко Ифковић, економиста из Суботице који се редовно оглашава својим текстовима и саопштењима на порталу Хрватског културног вијећа. Он отворено подржава све накарадне ставове садашњег хрватског руководства о угрожености хрватске мањине у Србији и преноси их на порталу као потпуно исправне. Сада су актуелне изјаве министра иностраних послова Хрватске Мире Ковача по том питању. Садашњу Владу Хрватске приказује као најбољу до сада јер показује велику бригу за Хрвате у Србији. И сам допуњава Ковачеве изјаве дајући им још већу оштрину:

„Хрвати у Србији немају политичка права, нису примјерено заступљени у политичким тијелима, полицији, царини, правосуђу и није осигурано финансирање удруга са хрватском националном одредницом које имају проблема са финансирањем своје делатности и програма, будући да још увијек, за разлику од Хрватске, у Србији није развијен модел њиховог финансирања“.

Оваквим изјавама Ифковић нам каже како Срби у Хрватској имају већа права наго Хрвати у Србији. Ја му желим да никада не доживи таква права какава имају Срби у Хрватској. Очито да се уклопио у планове Хрватске да преко хрватске мањине дестабилизују Србију и да тако неутралишу све оно што су урадили према српској мањини у Хрватској.

Да би се разумеле овакве изјаве, требало би знати још нешто о Ифковићу. Он је већ годинама члан Хрватске академије знаности и умјетности у дијаспори са седиштем у Базелу (ХАЗУД) у Швајцарској. Једини је члан ове квазинаучне институције из Србије. ХАЗУД (паралелна инситуција са ХАЗУ, званичном академијом наука и уметности у Загребу) већ десетинама година окупља најекстремнију усташку емиграцију из целог света али и научнике и политичаре екстремисте из Хрватске. Сама суштина деловања ове академије је рехабилитација и пропагирање усташког покрета из Другог светског рата и величање његових најзлогласнијих злочинаца. Ако Ифковићу све то не смета и ако је добровољно приступио овој квазиакадемији наука, не треба се чудити његовим актуелним изјавама. Као члан ХАЗУД, у директној је вези са усташким покретом и поставља се озбиљно питање да ли треба дозволити таквом човеку да својим деловањем трује хрватску мањину у Србији.

МЕЂУ БУДУЋИМ ЗАХТЕВИМА БИЋЕ И ТЕРИТОРИЈАЛНИ

Неки умерени новинари у Хрватској које због блажих ставова сматрају контроверзним, као што је на пример Драго Хедл из Осијека, сматрају да је неприхватљиво понашање хрватских политичара према Србији узроковано продужењем предизборне кампање. Да је хрватска влада толико нестабилна и да је питање дана када ће пасти. Пад владе је свакодневна тема, и то наводно у недоглед продужава атмосферу предизборне кампање. Ова тврдња звучи логично ако се зна да се у Хрватској избори добијају нападима на Србе и Србију.

Ипак, по свему судећи, на сцени је нешто много озбиљније и радикалније. Почиње отворена блокада Србије на европском путу свим средствима које Хрватска може да предузме. За очекивати је да Хрватска ослаби свој притисак једино ако су њихови потези у колизији са интересима САД, које у потпуности контролишу њихову власт, али шта ако нису и ако је то договорени заједнички план? Водеће земље ЕУ, које у придруживању Србије виде свој интерес, немају више на Хрватску пресудан утицај.

Без обзира што се некоме може учинити да је ово кулминација хрватске дрскости и да су Хрвати достигли максимум у својим захтевима, нажалост, то није тако. Утисак је да Хрватска упорно тражи нешто што Србија неће моћи да прихвати и да је крајњи циљ блокада. То не би имало логике зато што ови захтеви сами по себи не доносе Хрватској неку велику корист сем политичке – а то сигурно неће бити довољно. Сви садашњи захтеви и уцене су само припрема за оне који треба да донесу богат плен. Шта ће то стварно бити, може да се претпостави, али једно је сигурно – међу будућим захтевима биће и територијални.

Можда ће да звучи чудно, али сва ова пометања и уцене од стране Хрватске имају своју добру страну. Ово је изванредна прилика за тест – да ли Хрватска стварно може да нас блокира у преговорима са ЕУ, као што је например Грчка блокирала Македонију. Ако Хрватска стварно има ту моћ, а не само на папиру, онда ми Европске уније никада видети нећемо. Неће бити краја хрватском безобразлуку и нашем понижењу и једног тренутка ћемо морати рећи доста.

Можда је Европска унија вредна нашег труда, па и понеког понижења, али не може се главом кроз зид. Желели ми то или не, ако Хрватска има моћ да нас блокира, морамо имати алтернативу. То би била промена стратегије, а то увек захтева велике промене и пуно времена. Приликом тражења алтернативе, Србија не би смела пасти под утицај било које светске силе и мора по сваку цену да сачува самосталност и војну неутралност, зато што је то најважније. Уосталом, ни ЕУ није више тако примамљива као што је некада била. Мигрантска криза и криза међусобних односа земаља ЕУ је поприлично разводнила њене предности. Зато ако будемо морали, под притисцима који су неприхватљиви, да бирамо свој оригинални пут развоја и просперитета, биће то много лакше и за српски народ прихватљивије.

Извор: Нови Стандард