Зашто се убијамо?

Податак: запослени у Србији, са 2,33 евра по сату код приватника, су међу најмање плаћеним у Европи.

Пре недељу дана радница – кројачица, једна од ко зна колико сличних, пререзала је себи врат на тешко замислив суров начин, косом. Некад је радила у Клузу а касније у некаквој Заштитној радионици у склопу мутног предузећа Железнице Србије. Колеге кажу: живе у сталном страху од отказа, шефовала је углавном глувонемима. У сектору где је радила неко запошљава инвалиде који обављају тешке послове, чишћење тоалета, црпу јаме, косе коров око пруге… То спада у ону препоруку према којој је политички коректно (а има и нека цака око пореза) запошљавати немоћне. Питање је – а ко је моћан, млад, здрав и јак, где се тај запошљава? Углавном нигде, тако да на ову причу не треба гледати очима „изван сваког зла“ с мишљу да је у неку руку природно да се такви не сналазе. Не, ово је место где се не сналази готово нико. Поредак је такав, устројсво застрашујуће захтевно и тражи компромисе (заправо то и нису компромиси, то је понижење) уписивања у странке или агитацију – ако имате одакле да агитујете – за богате.

То (моћни, млади, здрави и јаки) су само странке и њихови бизнисмени.

БИО ШНАЈДЕР ИЛИ ЦВЕТАЈЕВА…

У њеним дневницима и писмима (била једном једна Цветајева) имате описе живота који то и није, него је борба за преживљавање и таква борба све обесмишљава. Има и оно, струка каже да самоубиство не може да буде чин нормалног човека уколико се не ради о тренутном помрачењу, где овај то већ у следећем тренутку не би извео. Има и нагон, то је она прича о пливачу који, уз најбољу вољу, не може да се удави сам, на силу, тако што ће само заронити. Онај дах је јачи, то се зове нагон за удахом, за дисањем, за животом ма какав био.

Можда се радница изгубљена у пљачкашкој држави на тако страшан начин (а начини су увек страшни кад су такви случајеви у питању) убила јер је у себи имала ту клицу. Можда ми живимо у држави која – осим што не сме да изађе с подацима колико имамо самоубистава дневно (те вести нису забавне као брутална породична убиства на странама црне хронике) – подстиче ту клицу жеље за самоуништењем, за крајем, коју можда има свако.

КОЛХОЗИ И СЛИЧНЕ АСОЦИЈАЦИЈЕ

Можда је Цветајева – а њу помињем због колхоза – била склона. Можда у таквим временима, када револуција делује као дашак ветра, једна њена реченица („Само извесност рата спречава ме да мислим о самоубиству“), границе „нормалног“ руши као зидове од папира а страх од живота у предратним а касније језивим послератним временима лако прелази у чежњу за смрћу.

Читајући вести о кројачици која се убила, не могу да се не сетим писма Рилкеу, где је луда песникиња написала нешто што вероватно најпрецизније описује (и) ово време: „Не умем да живим сваки дан“.

РАТ КАО СУЛУДА АЛТЕРНАТИВА БЕДИ

Односило се на сналажење око воде и струје, на довијање у избеглиштву, на убијену жељу за писањем, на један пораз након револуције, која јој је, младој, улила наду да ће се нешто страшно и велико и ватрено појавити и променити ствари као Deus ex machina. Тај бог из машине донео је колхозе (Не желим да знам шта је колхоз, ни колхоз не зна ко сам ја – Цветајева), затим избеглиштво. Идеолошки је промашила обе теме. Нигде јој места. Као многима, нису славни ни познати, чак и не сањају велике снове и утом је страшније.

ЈЕДНА ДАВНА ПРЕДСТАВА ЉУШЕ РИСТИЋА

Ово ме је опет подсетило – нека опросте читаоци што се не сећам имена аутора – на један текст који сам чула у представи Љубише Ристића неке 1999. године. Једна жена набраја шта све треба да плати, купи, издвоји за рачуне, ту је и кћерка, неки курс који треба да се плати… Жена се обеси, након френетичног набрајања и у моментима чак егзалтираног (можда ћу успети!), сабирања па одузимања.

Самоубиство је обест према животу, кажу мудре књиге, и тачно је. А како се тумачи тренутак, као овај сада, када то на једном месту постане ноторна појава? Има истине у наивним надањима тада још обесне Цветајеве – жеља за ратом као животом, као супротности смрти или једном мртвилу, као промена која увек значи живот и, колико год парадоксално звучало, рат брише све бесмислице. Нестају егзистенцијалистчка наглабања, приче о смислу живота, нико не прича ни о немаштини, све се некако створи док траје то које се зове рат, а асоцира на смрт; међутим, људи се тада чак и не разбољевају. Све своје инстинктивно црпе само у једном циљу – живети. Усред лудила, живети.

Кад се потроши социјална демагогија, кад оде дођавола она Марскова из Капитала, где филозоф најављује све што ће бити а неко то изучава, надајући се да је ствар било могуће спречити; остаје само плашење или чак нада да ће неки ратови почистити све приче о неправди, када никог више неће морати да гризе савест док зарађује пишући о самоубиству због сиромаштва, то је оно што живимо.

ЦИРКУС „ОПЕРАТИВНИ ПОДАЦИ“, ШЕШЕЉ

Зато нам је много потребнија прича о дестабилизацији југа Србије, зато народ слуша Шешељеве „оперативне“ податке о Албанцима, који ће (на челу с Пацолијем) напасти Београд и даје број телефона његовог брата, што је могао да уради сваки иоле упућен новинар – али народ то не зна, не жели да зна, не схвата колико глупости с можда два тачна податка, зачас учине да се заборави да нема шта да се једе. Зато су овој држави потребна таква страшила. Зато увек има и биће их, нечасних људи који ће пристати на такве улоге. Зато су, мада смо тада живели сјајно у односу на ово које је било неминовно, и претходној власти била потребна наглабања о томе како ће СНС да нас, противно законима физике, врати 20 година уназад. Све су то, што би песник рекао „ђав’ли од папира“, али ти ђавли су сасвим згодни за скретање пажње са оног најбитнијег. Зове се живот, и оно што неко бахат и луд ради, а не налази се само у Србији, а које се зове обесмишљење тог живота. То је оно кад те онемогуће да радиш дигнута чела.

Тако се убија човек, здрав „у главу“ или не, јак и слаб. Тако се приморава и онај способан да – не питајући за цену, макар цена били и они фиктивни бракови – бежи одавде главом без обзира, светстан да ни то где бежи, нека ЕУ, није ништа друго него место које га (ако је искусан и има очи и ако је изабрао неку слабију, медитеранску, државу) подсећа на ону несвест о скорој пропасти коју је већ видео неке 1989-1990. у рахметли Југославији.

НЕЗАПОСЛЕНОСТ КАО ОБЕСМИШЉЕЊЕ ЧОВЕКА

Оно што незапосленост чини застрашујућом није осећај личног неспеха, евентуална досада код оних који не знају шта би са собом, није ни новац – то је обесмишљење човека, који се, уколико је при свести, реализује кроз рад. Оно што страх од незапослености, евентуалног губитка чак и бедног посла, доводи човека у напаст да дигне руку на себе је неподношљивост неизвесности у миру, где све наизглед делује нормално, где овај бесомучник који се убија не види (или га више не занима) да је то „наизглед“ заиста само наизглед, да живимо симулакруум о којем је писао онај код нас проказани Бодријар. Пуни кафићи, млад свет у пристојним колима купљеним не новцем него кредитима, најчешће родитеља или родитељевих родитеља (то су они пензионери који су били стабилни једно време, а сада опет вире из контејнера), море непотребних информација на ТВ, имбецилни ријалитији на које неко пристаје да би преживео или јер је луд, програми које би – шта фали цензури? – тебало забранити, све то заједно у сврси одржања привида да је све нормално. И једини проблем имамо ако нас којим случајем нападну Шиптари.

ШТА ЈЕ УОПШТЕ МИР КОЈЕМ СЕ ТЕЖИ?

Колико људи дневно у Србији изврши самоубиство или убије неког члана породице јер је (вероватно имајући клицу тога у себи) сишао с ума, услед нељудских услова, када се живот омрзне јер је све што човек истински жели – о чему год маштао – мир. Не онај мир који је опозит рату него – мир у себи. Мир који је опозит перманетном страху од рачуна, кредита, губљења или немања посла… Мир, живот, једноставно…

Извор: Балкан Магазин