Zašto Tramp neće biti republikanski kandidat

Kada Republikanci razmišljaju o kandidatu, onda oni pre svega vode računa o izborima u novembru. A ta vrsta analize izgleda ovako:

Hilari Klinton dobija u državama u kojima Republikanci sigurno pobeđuju, ostvarila je tesnu pobedu u Masačusetsu (tu je samo 0,8% prevagnulo na njenu stranu, zapravo je Boston, što se od establišmenta i očekuje, glasao za nju, a sve ostalo za Sandersa, iako je 2008. godine tukla Obamu sa 15% razlike) i samo jednu važnu pobedu u Virdžiniji.

U svim državama koje su bitne za novembarske izbore za Demokrate, u kojima oni moraju da pobede i tradicionalno pobeđuju, Hilari je ubedljivo izgubila. I taj trend će se vrlo verovatno nastaviti i u narednim izborima, zato što tek dolaze na red države u kojima Demokrate pobeđuju.

To znači da u sredinama u kojima Demokrate pobeđuju Republikance, glasači demokratske partije izvesno neće Hilari Klinton za svog kandidata.

Ako sada njima ipak bude nametnuta Hilari, u novembru će zakonito doći do apstinencije glasača Demokrata, a to je šansa za Republikance. Dodatni dokaz za to je i zahtev čak 97.000 članova Demokratske stranke u Masačusetsu da se krivično goni Bil Klinton, zato što je nezakonito vodio kampanju i u danu za glasanje, što je zabranjeno. Ako sto hiljada ljudi tako nešto drastično zahteva u samo dva dana, onda znači da među Sandersovim biračima u Masačusetsu ima više stotina hiljada glasača kojima su Klintonovi preko glave i sigurno neće podržati Hilari ako bude predsednički kandidat.

Jedina sitacija u kojoj je Hilari kandidat, a da nema bitne apstinencije, nastaje ukoliko Tramp bude kandidat Republikanaca. I zato Tramp neće biti kandidat.

Ukoliko Sanders bude kandidat, on još ubedljivije pobeđuje Trampa, pa je i to dodatni razlog da Tramp ne sme biti kadidat Republikanaca. Posle dva predsednička mandata Demokrata, za Republikance je pobeda u novembru „biti il’ ne biti“.

Suprotno Republikancima, koji će izvesno eliminisati Trampa, ali imaju problem da se dogovore: Rubio ili Kruz, vrh Demokrata će se izvesno naći u dilemi da li da podrže Sandersa, koji onda sigurno pobeđuje u novembru ili da podrže Hilari koja gotovo sigurno gubi u novembru protiv kandidata koji nije Tramp – izabrati da je bolje neki Rubio ili Kruz nego Sanders. Za taj establišment je mnogo manja promena od Obame ka Rubiu ( Kruzu), nego od Obame do Sandersa.

To dalje znači da će se cepanje Demokrata i stvaranje prostora za treću veliku opciju tek ubrzati nakon izbora, ukoliko Sanders ne bude kandidat, a Hilari izgubi ibore.

Tome treba dodati da je i ovaj krug izbora pokazao da se Trampovi rezultati u broju delegata gotovo isključivo zasnivaju na rasipanju glasova. Kada rasipanja ne bude, on je gotov. Sa izuzetkom jedne države, u svim ostalim birači većinom ne glasaju za Trampa. Prosto, zbir glasova koji su osvojili Kruz i Rubio je veći od onoga koji je dobio Tramp.

A ako baš bude potrebno, ja mislim da Tramp na to i igra, platiće mu 600 miliona do milijarde, da odustane. Zdravstveni problemi. A onda Kruz ili Rubio izađu pred birače i kažu: “Naravno da je Tramp bio u pravu da opet treba da izgradimo veličanstvenu Ameriku, jer su Demokrate sve upropastile. Naravno da su tačne njegove ocene stanja o svim važnim temama. Ali to moramo uraditi na drugi način, u skladu sa Ustavom kao pravi Republikanci…“ – i svi birači Trampa su uz novog kandidata. Ili neki sličan scenario. To sad zavisi i od izborne procedure. Naime, da bi neko na konvenciji u julu bio kandidat za predsedničkog kandidata, mora da ima pobede u 8 država. Ako to mogu da ostvare i Kruz i Rubio, onda će vrh stranke da eliminiše Trampa na samoj konvenciji u drugom krugu glasanja.

Upravo imajući sve ovo u vidu je Sanders rekao da kampanja ide do jula i iza toga. I da ništa ne može sam čak ni kada bi bio izabran za predsednika. On pravi pokret koji se neće raspustiti završetkom izbora. Politička revolucija za njega nije izborni slogan nego logičan stav čoveka koji dobro zna da se „po redovnom toku stvari“, bio on izabran ili ne za predsednika, ništa u Americi ne može promeniti.

Izvor: Fond Strateške Kulture