Zašto treba bojkotovati Vučićev „unutrašnji dijalog“ o KiM

Spuštavah se ja na vaše uže,
umalo se uže ne pretrže;
otada smo viši prijatelji,
u glavu mi pamet ućeraste.

P. P. Njegoš

Pitanje je da li ćemo se ikada kao narod oporaviti od štete koju je devedesetih godina prošlog veka naneo politički pseudo-patriotizam. Preko njega su odnarođeni delovi obaveštajnih struktura za račun svojih zapadnih nalogodavaca kontrolisali, usmeravali i trošili probuđenu nacionalnu energiju, dok su iza leđa politički zavedenih i posvađanih Srba jedna za drugom nebranjene padale naše krajiške zemlje. Posle niz opskurnih petokolonaških izdaja, usledile su, kao njihov zakonomerni plod,  otvorena okupacija Kosova i Metohije, petooktobarski državni prevrat i predaja Crne Gore.

Posle svega, Aleksandar Vučić, nekadašnji gorljivi zastupnik granica Velike Srbije, koji se radi opstanka u politici brzo i bez ikakve odgovornosti saglašavao sa svakom novom, skraćenom teritorijalnom „realnošću” Srpstva, danas organizuje pod svojom dirigentskom palicom unutar srpski „dijalog” o Kosovu i Metohiji. Učešće u ovom „dijalogu” su najavile i neke od najznačajnijih nacionalnih duhovno-identitetskih ustanova (ili bi to bar trebale da budu), kao što su SPC i SANU, kao i pojedine patriotske stranke, kao što je DSS. Iskustvo iz nesrećnih devedesetih godina sa fingiranim političkim „patriotizmom”, nalaže nam da odgovorimo na prethodno pitanje o tome da li je uopšte nacionalno i državno opravdano učestvovanje u ovakvom „dijalogu”.

Pokrovitelj i medijator svenacionalnog dijaloga o Kosovu i Metohiji bi morala da bude jedna moralno besprekorna ličnost, koju odlikuje visok stepen lične i nacionalne odgovornosti, hrabrosti, doslednosti i pravne svesti, koja uživa nesporni svenacionalni lični i profesionalni ugled, koja je tolerantna u komunikaciji i istovremeno beskompromisna u odbrani nacionalnih i državnih interesa.

Aleksandar Vučić je moralni antipod ovakvom idealnom medijatoru. Njegova moralna ličnost ne pruža nikakve garantije da će u „unutrašnjem dijalogu” biti uvaženi stavovi stožernih nacionalnih ustanova, patriotskih organizacija i pojedinaca koji se budu u njega uključili. Nasuprot tome, celokupna Vučićeva politička biografija, koja nije ništa drugo nego neprekidna zamena odgovornosti travestijom, jedino jemči da će sve naivne i poštene patriote biti dobrano izmanipulisane i potrošene u „untrašnjem dijalogu” o Kosovu i Metohiji. Sledstveno, kao što od početka svoje političke karijere Vučić nije služio državi, već je ona služila zadovoljenju njegovih nezajažljivih i bolesnih ambicija, tako i „unutrašnji dijalog” neće biti vođen u najboljem nacionalnom interesu, već u najboljem političkom interesu Aleksandra Vučića – opstanku na vlasti (= u životu).

Ne samo da ličnost Aleksandra Vučića ne pruža moralne garantije da će se „unutrašnji dijalog” voditi u najboljem nacionalnom interesu, već je od momenta njegove najave postalo jasno da će u „unutrašnjem dijalogu” najbolji nacionalni interes biti ostavljen i bez pravnih garantija. Jer, njegov inicijator ni u jednom javnom nastupu nije pomenuo da će se„ unutrašnji dijalog” kretati u okviru Ustava Srbije. Mada se kao predsednik Republike zakleo da će „sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo”. Prećutkivanje Ustava, a stalno isticanje potrebe za još jednim novim približavanjem Srbijinih zahteva protivustavnoj i protivpravnoj tzv. kosovskoj „realnosti” (ovde), jasno poručuju da inicijator „unutrašnjeg dijaloga” planira da konačni rezultat „dijaloga” bude amputacija Kosova i Metohije iz ustavno-pravnog poretka Srbije.

S toga, svaki pojedinac, organizacija i ustanova koji se budu uključili u, Vučićevom rečju, „institucionalizovani untrašnji dijalog”, mora da budu svesni da svojim učešćem, makar ostali u manjini u okvirima „institucionalizovanog dijaloga”, daju svoj pristanak (legitimizuju) na njegov protivustavni ishod. Jer, Vučiću je cilj da protivnike ustavno-pravne amputacije Kosova i Metohije uvuče u „institucionalizovani unutrašnji dijalog”, u okviru koga bi izmajstorisana većina donela odluku da je jedna generacija Srba, shodno revolucionarno shvaćenoj narodnoj suverenosti, vlastna da odredi Ustava po kome će da živi, a u okviru njega da odredi i granice svoje države. Pri tome, ne treba sumnjati da Vučić raspolaže sredstvima da obezbedi većinu za konačno izručenje Kosova i Metohije Velikoj Albaniji i to najpre u „unutrašnjem dijalogu”, a potom u ustavnom referendumu.

Uostalom, Vučić i ne krije na koji će način doneti odluku u „unutrašnjem dijalogu”: „saslušaćemo sve, posle toga bićemo dovoljno odvažni da predočimo dovoljno predloga našim građanima” (ovde). Insistiranje na „odvažnosti” nedvosmisleno upućuje na zaključak da se inicijator i pokrovitelj „unutrašnjeg dijaloga” sprema da po svaku cenu, a protivno stavu bilo kog nacionalnog autoriteta, izvrši krivično delo ugrožavanja teritorijalne celine. Tako što će prekinuti i postojeću tanku ustavnu nit koja u odredbi o suštinskoj autonomiji (čl. 182. st. 2) vezuje Kosovo i Metohiju za ustavni poredak Srbije. Ne treba sumnjati da je Aleksandar Vučić dovoljno hrabar, jer se, kao i Hrvati, ničega ne stidi, da uradi ono što nije smeo ni jedan Srbin pre njega. Ovakvu svoju „hrabrost” dokazao je toliko puta do sada.

Jednom rečju, da bi branioci teritorijalne celovitosti Srbije bili pacifikovani, što posebno važi za SPC, oni mora da budu kroz „unutrašnji dijalog” apsorbovani u kolaboracionistički institucionalni poredak. Tako se jedna pritajena i amorfna, ali stvarna državotvorna društvena većina, pretvara u vidljivu, strogo formalizovanu i nadziranu institucionalnu manjinu (opoziciju), čija se uloga iscrpljuje u pribavljanju demokratskog i nacionalnog legitimiteta institucionalnoj državnoubilačkoj većini.

Iz ugla konačnog, već projektovanog antiustavnog cilja je jasno da učešće u takvom „unutrašnjem dijalogu” nema nikakve veze sa nacionalnom odgovornošću, a ponajmanje sa sabornošću. Zato branioci sadašnje ustavne pozicije Kosova i Metohije mora da ostanu van „institucionalizovanog unutrašnjeg dijaloga”, jer jedino tako mogu da mu oduzmu legalitet i legitimitet. Pri tome, ostanak van poretka institucionalizovane izdaje ne znači pasivnost u otporu izdaji. Da bi car uistinu bio go, protivnici amputaciji Kosova i Metohije iz ustavnog poretka Srbije svoje protivljenje mora da iskažu na jasan, odlučan i nepomirljiv način, onako kako to priliči braniocima Države.

Zauzimanjem ovakvog položaja prema „unutrašnjem dijalogu” ustavobranitelji bi na najdirektniji način sprečili Zapad  da do kraja realizuje plan sa novom upotrebom jednog pseudo-patriote iz devedesetih godina u političkom životu postpetooktobarske Srbije. Naime, Vučićeva politička reanimacija je povezana sa nesupehom „drugosrbijanskih” kolaboracionista da obezbedi dubinsku kontrolu nad Srbijinim društvom. Shodno tome, isključivi Vučićev zadatak je da u institucionalne okvire „unutrašnjeg dijaloga” o predaji Kosova i Metohije Velikoj Albaniji uključi najznačajnije srpske nacionalne ustanove i patriotski orjentisane pojedince. Istovremeno, pošto Vučiću nije dato u zadatak da kontroliše „drugosrbijanske” pseudoelite, jer nad njima starateljstvo neposredno sprovode zapadne gazde, on i ne pominje njihovo učešće u „unutrašnjem dijalogu”. „Drugosrbijanska” opozicija će neposredno dobijene izdajničke naloge već realizovati u Srbijinom parlamentu, glasajući za ustavno-pravnu amputaciju KiM. Tek iz ugla zadatka koji je Vučić dobio od zapadnih nalogodavac postaje jasno zašto se njegovi službenici, pre svih, Marko Đurić (ovde), toliko trude da „unutrašnjem dijalogu” prišiju nepostojeće nacionalno-patriotske atribute. Kao što postaje jasno zašto se poslednjih dana primećuje užurbana aktivnost nekakvih novonastalih nacionalno-desnih i konzervativnih organizacija, iz kojih zaudaraju doušnički tragovi „svih pigmeja i repova” iz pseudo-patriotske starinarnice devedesetih (ovde).

Ako patriotska Srbija posle dvadesetsedmogodišnjeg iskustva na pitanju odbrane Kosova i Metohije ponovo bude „prevedana žedna preko vode”, tako što će ući u klopku „unutrašnjeg dijaloga”, to više neće biti dokaz njene naivnosti i istoriosofske nezrelosti, već duboke korumpiranosti. Zbog uverenja da su Srbi-patriote kvarljiva roba, Zapad je i politički reanimirao Vučić. Otuda Vučić, kako tvrdi M. Lompar, a prenosi V. Dimitrijević,  „drži otvoren konkurs za izdajnike” (ovde).

Izvor: Fond Strateške Kulture