Четврт века откад је НАТО кренуо да бомбардује тадашњу СР Југославију, још увек не може да покори Србе.

Знам да се ово коси са товарима пропаганде којима нас свакодневно бесомучно засипају западни и „неовисни” медији, док им терцирају разни грантоједи, штифтунгари, фондаши, невладници и остали добровољни кметови глобалистичке америчке империје… али свеједно је истина.

Јер да није, не би морали толико да инсистирају да је окупирана покрајина Косово и Метохија у ствари некаква „неовисна држава ‘Косова’” и да је Аљбин Курти (или ко год већ) некакав легитимни владар у Приштини.

Оно мало савести

Да су они тада стварно победили, не би их толико болело само име „Југославија”. Шта год ми мислили о било којој од три државе које су се тако звале – то је само и једино наше право. Али њих на сам помен тог имена као да пече оно мало савести што, можда, још имају. Да није тако, не би га укинули већ фебруара 2003, уз помоћ Мила Ђукановића и шестооктобарских „демократа”. Не би га заменили флоскулом „Западни Балкан” или заменицом „регион”.

Чак и кад се чини да је званични Београд вољан да на све горе наведено пристане – велика већина народа Србије није. Али и ту се уврежио један опасан мит. Народ који је усред рата 1999. мењао чувену прву страницу „Астерикса” да Србе представи као непокорене Гале, сад мисли да је некако „изгубио” рат против далеко надмоћније силе. Свеже објављени британски документи из тог времена показују да је прича о изгубљеном рату обична лаж, пропагандна конструкција злих језика.

Било како било, „апачи” никада нису полетели у бој. Кошаре су одбрањене. Војнотехнички споразум из Куманова и Резолуција 1244 нису ни издалека били оно што је НАТО захтевао у Рамбујеу. Што је „цивилизовани Запад” после све то погазио по „закону силе” је њима на душу. Али од нас се тражи да то признамо и прихватимо. Тек онда ће њихова „победа” да постане и наш пораз.

Бивши британски политичар и председник коалиције „Stop the War”, Тони Бен на протесту против НАТО агресије на Југославију 11. април 1999. – Фото: Steve Eason/Hulton Archive/Getty Images

И на то не смемо да пристанемо! Пре свега, јер тим признањем поништавамо Завет из 1389, а самим тим и себе као заветни народ. Остајемо тек бесловесна маса, с којом свако може да ради шта хоће. А тај нестанак нам нуде као „бољу будућност” управо земље које се на наше очи распадају од сопствене покварености, немоћне да у својој кући створе просперитет који лажно обећавају другима.

Своје не остављамо

Својевремено су кадрови америчке „дубоке државе” признали да операција „Савезничка сила” није имала неке претеране везе са правима Албанаца – то јој је био само повод, прича за јавност, док је стварна сврха била да се уништи СРЈ као држава која је одбила да живи по њиховим правилима „транзиције”. Односно, да се Русима покаже једном засвагда да амерички „врли нови свет” нема алтернативу. И управо у томе су се највише прерачунали.

Иако се чинило да смо тог 24. марта били „сами против свих”, ни тада то није био случај. А сада поготово. Херојских 78 дана отпора надахнуло је људе широм света. На првом месту у Русији, где су прве бомбе покренуле неповратни процес разбијања илузија о добром, демократском Западу. После и у Кини, чију су амбасаду Американци гађали „грешком” – на чему им Пекинг још није опростио, и чини ми се никад неће.

Упркос својој наводној надмоћи, НАТО је зазирао од нас и тада. А сада, после четврт века ширења хаоса широм света и пуштања крви – што своје, што туђе – није више ни сенка онога што је некад био. Дочим је руски документарац о НАТО агресији, емитован у недељу, најјаснија могућа порука из Москве да се и на Србе односи она руска изрека, „своје не остављамо”.

Кад вас неко убеди да поверујете у лаж – постајете робови, јер сами себи ускраћујете право да се позивате на истину. Сад нам говоре да по сваку цену не смемо никада више да ратујемо. Али рат који је почео пре 25 година у ствари никад није престајао. Само што нас данас, уместо бомбама и ракетама, гађају лажима и безнађем. И у тој борби, баш као и 1999, нема предаје.


Извор: РТ Балкан

Оставите коментар

Оставите коментар на Зашто нас НАТО 1999. није победио?

* Обавезна поља