Жалба Косте Чавошког на пресуду I Основног суда

Поводом текста објављеног у Печату пре четири године, Коста Чавошки, професор Правног факултета у Београду, осуђен је због „тешких увреда“ и другог, написаног на рачун Симе Аврамовића, такође професора на истом факултету где је сада и декан. У наставку преносимо у целини жалбу професора Чавошког.

ПРВОМ ОСНОВНОМ СУДУ У БЕОГРАДУ за

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ као другостепени

ЖАЛБА

на пресуду Првог основног суда у Београду 46 К. бр. 23600/10 од 27. 11. 2013. године због:

– битне повреде одредаба кривичног поступка,

– битне повреде Кривичног законика и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода,

– погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања,

– одлуке о кривичној санкцији и

– сумње у непристраност пресуђивања.

Образложење

Битне повреде одредаба о кривичном поступку

Колико је то мени познато, текст који се у изреци (диспозитиву) пресуде инкриминише мора бити дословно наведен, што значи да мора бити целовит и аутентичан. У изреци своје пресуде судија Снежана Ђокановић осуђује окривљеног што је:

„у урачунљивом стању, при чему је био свестан свог дела и његове забрањености, чије је извршење хтео, у листу ‘Печат’ бр. 124/2010. од 23. 07. 2010. године у ауторском чланку изнео тешке увреде на рачун приватног тужиоца, па је тако приватном тужиоцу окривљени приписао кривицу да није дао свој став о овом ‘оружаном сукобу’ истичући да је сасвим могућно да Сима Аврамовић уопште не зна шта је агресија, да као вајни стручњак за древну грчку државу и право [грешку у конгруенцији починила је судија], те због чега би Аврамовић имао потребе да стигне до пете књиге ‘Историје пелопонеског [мало почетно слово употребила је судија] рата’ и проучавао реторику Тукидидових јунака, када од древне грчке реторике нема никакве вајде, која, иначе, може обилато потећи из учешћа у међународним пројектима…“

Одговорно тврдим да ово нису моје аутентичне речи, него само оскудна парафраза истргнутих делова следећег мог текста:

„Већ на почетку свог увода Аврамовић & ком. наводе да је ‘оружани сукоб у пролеће 1999. због Косова и Метохије вођен између НАТО-а и албанске гериле, с једне, и СР Југославије, с друге стране’ (стр. 7). И мада одмах додају да је НАТО овај ‘оружани сукоб’ квалификовао као ‘хуманитарну интервенцију’, а СР Југославија као ‘агресију’, Аврамовић & ком. се не изјашњавају нити дају своју квалификацију овог – како то они веле – оружаног сукоба.

Такав њихов став је могао бити руковођен следећим разлозима. Сасвим је могућно да Сима Аврамовић уопште не зна шта је агресија, а да је и оно што је о њој некада знао напрасно заборавио. Додуше, као вајни стручњак за древну грчку државу и право он је својевремено морао читати и Тукидида, који је у приказу дијалога између Атињана и Мељана правио јасну разлику између нападача и нападнутог, силника и његове жртве, неправде и правде. Али зашто би Аврамовић уопште стигао до пете књиге ‘Историје Пелопонеског рата’ и проучавао реторику Тукидидових јунака, кад од древне грчке реторике данас нема никакве вајде, која иначе може обилато потећи из учешћа у међународним пројектима?“

Једино је овај текст могао бити инкриминисан у изреци пресуде, што судија Снежана Ђокановић није учинила, пошто приликом писања пресуде уопште није имала пред собом копију мог чланка која се налази у судским списима. Јер, да је то учинила, сигурно би запазила да се назив „Пелопонески рат“ пише великим а не малим почетним словом. [На страни 3. и 6. изнова назив Пелопонески рат пише малим почетним словом, што потврђује да није посреди штампарска него правописна грешка].

Поставља се одмах питање зашто је судија Снежана Ђокановић тако поступила. Па због тога што је поверовала да ја то нећу приметити, а да ће судије Апелационог суда поверовати да је она инкриминисала аутентичан и целовит текст, те да уопште неће имати ни мотива ни разлога да упоређују инкриминисани текст у изреци првостепене пресуде са аутентичним одломцима мог чланка. Надам се да ми нико неће замерити ако кажем да је такав поступак судије Снежане Ђукановић и са стручног и са моралног становишта недопустив, а судијама Апелационог суда препуштам да процене да ли је и злонамеран.

Па да видимо у чему су све разлике између инкриминисане парафразе у изреци пресуде и мог аутентичног текста! У својој изреци судија Снежана Ђукановић вели: „… па је тако приватном тужиоцу окривљени приписао кривицу да није дао свој лични став о овом ‘оружаном сукобу’.“ То једноставно није тачно. Ја сам само рекао: „Аврамовић & ком. се не изјашњавају нити дају своју квалификацију овог – како то они веле – оружаног сукоба.“ Право је чудо како је судија Снежана Ђокановић у овом мом исказу открила приписивање кривице Сими Аврамовићу, кад ја само кажем да Сима Аврамовић и његови коаутори нису оквалификовали правну природу овог оружаног сукоба, па ће се свако питати како казивање о ономе што се стварно догодило уопште може бити предмет инкриминације. И како може бити увредљиво казивање о ономе што се стварно догодило?

Следећа инкриминација у изреци пресуде јесте моја тврдња: „Сасвим је могућно да Сима Аврамовић уопште не зна шта је агресија“, после које је следила моја напомена: „а да је оно што је о њој некада знао напрасно заборавио“, коју је судија Снежана Ђукановић намерно изоставила. Први део ове реченице је само реторички исказ, док је битан изостављени део из којег проистиче да ја знам да Сима Аврамовић зна шта је агресија и да то читаоцима стављам до знања, а да је он то своје знање потиснуо, на шта указује синтагма „напрасно заборавио“. Ја, дакле, не пребацујем Сими Аврамовићу да не зна шта је агресија, него му замерам што то своје знање неће да употреби и питам се из којих разлога то неће да учини.

Потом следи потоњи део изреке пресуде: „… као вајни стручњак за древну грчку државу и право, те због чега би Аврамовић имао потребе да стигне до пете књиге ‘Историје пелопонеског рата’ и проучавао реторику Тукидидових јунака, када од древне грчке реторике данас нема никакве вајде, која, иначе може обилато потећи из учешћа у међународним пројектима“. У овој осакаћеној парафрази мог аутентичног исказа недостаје цела следећа реченица: „… Он је својевремено морао читати Тукидида, који је у приказу дијалога између Атињана и Мељана правио јасну разлику између нападача и нападнутог, силника и његове жртве, неправде и правде.“ Кад кажем да је морао да чита Тукидида, то само значи да га је стварно и читао и да је сигурно запазио дијалог између Атињана и Мељана, у којем се, поред осталог, показује како расуђује агресор, а како онај који је изложен ничим изазваном и неправедном оружаном нападу, тј. агресији. Овај мој изостављени исказ је важан, јер он објашњава смисао потоњег питања: „због чега би Аврамовић имао потребе да стигне до пете књиге ‘Историје пелопонеског рата’?“ [Ни формулација овог питања није аутентична.] Ово питање судија Снежана Ђокановић оквалификовала је као увреду пошто ја наводно тврдим да Сима Аврамовић у свом проучавању Тукидида није стигао ни до његове пете књиге.

Невоља судије Снежане Ђокановић је и у томе што моје реченице тумачи искључиво ауторитетом власти у име народа, а не и ауторитетом знања. Она заправо није разабрала зашто ја наводим баш Тукидидову пету књигу, а не рецимо другу или седму. Ја сам се овде послужио езотеричним говором којим се права садржина написаног текста открива само уском кругу посвећених, док су сви остали, мање упућени, остали под утиском спољашњег привида. Тај спољашњи привид у овом случају јесте наводно пребацивање Сими Аврамовићу да је био толико лењ да није стигао ни до Тукидидове пете књиге. Прави смисао, који су поред Симе Аврамовића разабрали и сви зналци Тукидидовог дела, било је замерање Сими Аврамовићу што Тукидидово правно и морално разумевање агресије на острво Мелос, садржано у петој књизи, није применио и на оружани напад Атланског пакта на нашу земљу 24. марта 1999. године. Како судија Снежана Ђокановић то није разабрала, будући да се није бавила великим историчарима који су изван интересовања правника практичара, могла ме је на једном од рочишта упитати: Зашто Ви професоре наводите баш пету, а трећу или шесту књигу Тукидидове повести Пелопонеског рата? Није ме, нажалост, питала, а ја се нисам усудио да јој то објашњавам, да јој не би тиме ставио до знања да у то није упућена.

Да је судија Снежана Ђокановић прочитала цео мој напис у „Печату“, она би сигурно запазила да је, по мојој процени, Сима Аврамовић избегао да исправно квалификује оружани напад Атланског пакта на СР Југославију не због незнања него из користољубља. Јер, одмах после инкриминисаног одломка, следи овај одељак:

„Други разлог за избегавање поменуте квалификације био је ипак пресудан. Да је оружани напад Атланског пакта на СР Југославију квалификовао као агресију, што је иначе морао да учини јер је био извршен без изричитог одобрења Савета безбедности УН, он би такође био присиљен да ту агресију подведе под највећи злочин – злочин против мира, због којег су, поред осталог, одговарале нацистичке главешине у Нирнбергу – и да цивилне и војне предводнике држава које су извршиле агресију означи као ратне злочинце. Да је то учинио, био би једном за свагда стављен на црну листу оних који више не могу добити ни један евро или долар из иностранства. Уместо тога, послужио се изразом ‘оружани сукоб’, што ће његови инострани финансијери схватити не само као прећутно признање да је то била ‘хуманитарна интервенција’, него и да је њен крајњи исход – самозвана косметска држава – оправдан и легитиман. Касније ћемо показати да Аврамовић није изневерио ни ова очекивања својих налогодаваца и финансијера.“

Надам се да је сада савршено јасно да ја не пребацујем Сими Аврамовићу да не зна шта је агресија, што је судија Снежана Ђокановић инкриминисала као увреду, него му замерам што, у очекивању новца из иностранства, избегава да оружани напад Атланског пакта на СР Југославију квалификује као агресију. А како ме је судија Снежана Ђокановић осудила на енормну новчану казну (200.000 динара) не само што сам наводно тврдио да Сима Аврамовић не зна шта је агресија или је напрасно заборавио оно што је раније о њој знао, него и што му замерам што поменути оружани напад није ваљано квалификовао као агресију, тиме ће она ући у анале нашег правосуђа као судија који подстиче оне, који, као сарадници страних сила, из користољубља поменуту агресију квалификују као хуманитарну интервенцију, која би била морално исправна и допуштена, или само као оружани сукоб, пошто им својом пресудом ставља до знања да ће сви они који им јавно пребацују, да су удворице и продужена рука страних сила агресора, бити осуђени за увреду.

Последња инкриминација у изреци пресуде јесте: „… А на старни 35 [прва штампарска и друга правописна грешка нису моје] иронично закључујући да је у тексту брошуре промакла једна истинита тврдња, јер ‘је његовом (Аврамовићевом) полицијском уху [у изворном тексту пише њуху] и цензорском оку промакло објашњење испред [у изворном тексту пише испод] слике бр. 5 на 19. страни да су марта 2004. године манастир ‘Светих Арханђела’ у Призрену опљачкали албански терористи и руља’. – Окривљени злурадоо [шампарска грешка није моја] верује да ће ‘због ове грешке бити знатно смањен бакшиш који ће Сима Аврамовић добити од Хашима Тачија и Агема [у изворном тексту пише Агима] Чекуа, од износа који је иначе примерен издајницима српског народа’.“

Па да видимо у чему је та моја злурадост! У вери да наше процесно право не допушта да се једна или две реченице истргну из контекста и потом инкриминишу, навешћеу следећа два одељка који претходе овим двема инкриминисаним реченицама:

„Једно од кључних упутстава страних налогодаваца и финансијера Сими Аврамовићу тицало се задржавања по сваку целу повољне представе о косметским Арбанасима, која је подразумевала њихово неквалификовање као виновника тешких ратних и поратних злочина и разарања. Иако Аврамовић & ком. наводе мање-више тачан број спаљених, разорених, сравњених са земљом или тешко оштећених српских православних цркава, манастира, гробаља и других сакралних објеката, нигде не наводе ко је то учинио. Пажљивим читањем утврдили смо да се тако поступило 62 пута, уз могућност да нам је неколико таквих места и промакло.

То су наравно смишљено учинили. Како је ова брошура на енглеском језику искључиво намењена странцима, они из њеног садржаја неће ни моћи ни хтети да изведу закључак да су сва ова разарања починили косметски Арбанаси. Напротив, можда ће најпре помислити да су неке цркве и манастири страдали током пролећног бомбардовања 1999. године као колатерална штета; да су неке паљевине последица удара муња и громова или кратког споја на електричним инсталацијама; а није искључено да ће помислити да је на Косову и Метохији било разарајућих земљотреса приликом којим су само српске православне цркве и манастири сравњени са земљом.“

Ја наравно нисам властан да у жалби било кога питам, али очекујем да ће бити часних људи који ће оне, који моју иронију поводом написа испод поменуте слике квалификују као кривично дело увреде, питати како би они поступили када би сазнали да је у брошури, намењеној иностраним читаоцима, Сима Аврамовић чак 62 пута пропустио да наведе да су виновници спаљених, разорених и са земљом сравњених српских светиња на Косову и Метохији били косметски Арбанаси и да ли би били бар иронични или би ово Аврамовићево пропуштање примили као његову непристрасност и научну објективност.

Иако се од судије који саставља пресуду захтева само апсолутна веродостојност и аутентичност текста који се у изреци пресуде инкриминише, чега се судија Снежана Ђокановић, како сам то већ показао, није држала, по мом суду истоветан захтев важи и за образложење у којем се наводе искази оптуженог и приватног тужиоца. Наравно да се при том сажимају ти искази, али се не могу преправљати на начин који помера или мења њихов смисао. А уколико су нетачни, то би се у завршном делу образложења, који представља расуђивање и став самог судије, морало рећи и показати. Тако на стр. 3. судија Снежана Ђокановић наводи да је оптужени „суду доставио извештај Баки [треба Бакија] Свирца који је званичник самозване приштинске владе, чији ставови су идентични као и ставови Симе Аврамовића, те да је то био разлог зашто је професора Симу Аврамовића назвао издајником“. То није тачно. Нисам га назвао издајником зато што има исте ставове као и Баки Свирца, него због тога што предлаже и подржава законска и друга решења која су у интересу свима нама непријатељске државе – самозване државе косметских Арбанаса. Иначе, израз „издаја“ наводим тек на самом крају мог изворног текста, објављеног у „Печату“, а под издајом подразумевам ускраћивање лојалности својој држави и признање туђе непријатељске државе успостављене на делу територије властите државе.

Још већи зазор изазива несклоност судије Снежане Ђокановић да исправи очигледно нетачан исказ приватног тужиоца, који иначе није ни у каквом односу са деловима мог чланка који су инкриминисани у самој тужби и потоњој пресуди. Тај исказ приватног тужиоца у образложењу пресуде (стр. 5) гласи: „Даље је додао да није тачно да је било где написао да ће [недостаје „се“] српске светиње на Косову сачувати и опстати само ако се примењује [треба примењују] закон и Устав Косова.“ Да је судија Снежана Ђокановић пажљивије прочитала брошуру коју су написали Сима Аврамовић и још пет коаутора, као и мој инкриминисани напис, сигурно би приметила да они чак шест пута (стр. 30, 43, 58, 75, 87. и 90.) наводе Закон о специјалним заштићеним зонама за историјски центар Призрена, Велику Хочу, манастире Грачаницу и Високе Дечане и још нека света места, који је 20. фебруара 2008. године, само три дана после самозваног проглашења независности, донео Парламент самозваног Космета. Аврамовићу не само што не смета што од тада наше највеће православне светиње штите они који су их све време од пролећа 1999. године угрожавали и разарали, него тај закон противуставне и нелегитимне државе сматра благотворним средством заштите наших највећих светиња. А његова једина мана – вајка се Аврамовић – јесте у томе што се још не примењује. Свима нама, а надам се и судијама, остаје да се питамо какав је то уопште закон који је донет у намери да се не примењује.

Посебну пажњу залужује чињеница да судија Снежана Ђокановић на шестој страни своје пресуде наводи бланкетне појмове, чија се садржина окривљеном не открива, чиме се осујећује његово право на одбрану, о чему ће касније више бити речи.

Битне повреде одредаба Кривичног законика и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода

Према ставу 4 члана 170 Кривичног законика предвиђен је и основ за искључење постојања кривичног дела. „Кривично дело увреде неће постојати иако је увредљива изјава сазната од неког уколико су кумулативно остварени објективни и субјективни услов. Објективни услов јесте да је увредљива изјава дата у оквиру једне од следећих делатности: 1) озбиљне критике у научном, књижевном или уметничком делу, 2) у вршењу службене делатности, новинарског позива, или политичке делатности, и 3) у одбрани неког права или заштити оправданих интереса. Субјективни услов јесте да код оног чија изјава објективно представља омаловажавање неког лица, односно повреду његове части, није постојала намера омаловажавања“ (проф. др Зоран Стојановић, Коментар Кривичног законика. Друго измењено и допуњено издање, Београд, 2007, стр. 419).

Имајући на уму став 4 члана 170 Кривичног законика, судија Снежана Ђокановић је закључила: „Садржина увредљивог текста који је написао окривљени, а који је часопис, односно недељни лист ‘Печат’ објавио на рачун приватног тужиоца и њен карактер, као и остали наводи којима је образложио ту своју изјаву, по оцени суда не могу се третирати као излагање, а посебно не као излагање које је дато у оквиру озбиљне критике у научном, књижевном или уметничком делу у вршењу новинарског позива, политичке делатности, нити је такав текст био подобан нити дат у одбрани неког права окривљеног или заштити његових оправданих интереса, а посебно јер он за своје вредносне судове није дао никакве аргументе (стр. 6-7).“

Најпре се поставља питање на основу чега је судија Снежана Ђокановић закључила да мој напис у „Печату“ није озбиљна научна критика и којим то квалификацијама она располаже да суди да ли нека расправа јесте или није научна критика. По самом казивању приватног тужиоца, књига коју сам критиковао јесте озбиљан прилог науци, пре свега правној науци, а ја сам стекао сва могућа стручна и академска звања у тој истој науци, па сам ваљда властан да о тој књизи критички судим. Унапред се извињавајући ако нисам у праву, претпостављам да судија Снежана Ђокановић нема ни једно научно звање, па се питам чиме се то квалификовала да процењује и пресуђује да ли је мој инкриминисани напис озбиљна научна критика или није. Уколико је то за њу било релевантно, требало је да наложи вештачење којим би се то утврдило, а вештак је морао бити човек од науке у одговарајућој грани права.

Постојала је такође могућност да судија Снежана Ђокановић закључи да је мој инкриминисани напис објављен у оквиру легитимне јавне политичке делатности. То бих такође прихватио, пошто се јавно, а нарочито уставно право не може раздвојити од политике. Она то, нажалост, није учинила, иако је за то био довољан здрав разум.

Коначно, поставља се питање да ли сам икриминисани чланак написао и објавио бранећи неко своје право и штитећи оправдани интерес. Као стручњак за уставно право, поред теорије државе и права и правне и политичке филозофије, ја сам веровао да по Уставу ове земље имам не само право него и дужност да браним њен уставни и правни поредак и територијални интегритет, а ваљда је то и дужност судија. Сима Аврамовић је још пре четири године прећутно признао самозвану државу косметских Арбанаса, конституисану на делу наше државне територије, тако што се, поред осталог, заложио да се положај и заштита српских светиња на Косову и Метохији обезбеде законом те самозване државе, који се, по његовом властитом признању, не примењује. Ја сам то квалификовао као издају, која у нас више није правни него само историјски и политички појам. Бојим се да је то главни разлог за моју осуду, што ћу касније опширније показати, а да је расуђивање било овако: ако му не можемо ништа на мосту сачекаћемо га на ћуприји. Да би се то постигло, из мог чланка који има скоро један ауторски табак истргнуте су две реченице и две полуреченице и потом инкриминисане. Уз то још нису аутентичне, него су највећма парафразиране.

Судија Снежана Ђокановић даље вели: „Из начина изражавања окр. Косте Чавошког у наведеном тексту, што је суд утврдио на основу изјаве самог окривљеног и читањем текста из приложеног чланка из недељника ‘Печат’ очигледно произилази да увредљива инкриминација коју је изнео има карактер неизазваног и безразложног напада на личност приватног тужиоца“ (стр. 7). Одговорно тврдим да нисам дао никакву изјаву на судским рочиштима из које очигледно произилази да моје инкриминисане речи у изреци ове пресуде имају карактер неизазваног и безразложног напада на личност приватног тужиоца, што се лако може утврдити увидом у записнике и друге судске списе. Да је судија Снежана Ђокановић рекла да овај закључак произилази из текста приложеног чланка, ја јој у овој жалби не бих замерио, иако се с тиме не бих сложио. Али је она, да би појачала уверљивост овог свог закључка, још додала да он произилази из моје изјаве, што није истина.

Ставом 4 члана 170 прописано је да се учинилац кривичног дела увреде неће казнити … „ако се из начина изражавања или из других околности види да то није учинио у намери омаловажавања“. Занимљиво је да је скоро исту одредбу садржавао и § 214 Казненог законика Краљевине Србије, који је у свом прослављеном делу О увреди и клевети (с обзиром на грађ. и војни казнени закон и судску праксу) из 1911. године коментарисао наш највећи кривичар Тома Живановић. Говорећи о научној критици и критици „художника и уметника“, он вели: „Под критиком се има овде разумети не само критика извесног дела једног научника, уметника или занатлије и индустријалца, већ и саме личности, уколико се она заснива на критици самог дела. Тако не би било увреде, кад би критичар једног дела оценио исто као неморално, и из тога извео закључак да је писац истог дела неморалан човек, или кад из оцене дела изведе закључак, да писац нема научне озбиљности или способности. Чим би пак критика садржавала изјаву омаловажавања за творца дела, која нема никакве везе са критиком самог дела, она би садржавала увреду. Тако би било увреде, кад би критичар назвао писца неморалним човеком, не наслањајући се на садржину“ (стр. 72).

Изрека пресуде којом сам осуђен садржи само две инкриминације: 1) да Сима Аврамовић није стигао до пете Тукидидове књиге и 2) и да му је промакло објашњење испод слике да су манастир „Светих Арханђела“ опљачкали албански терористи и руља. Оба исказа се наслањају на садржину мог критичког чланка: први на моју замерку да је као правни историчар, који добро зна да се још од древних времена прави битна разлика између агресора и жртве, правде и неправде, укључујући и Тукидидов приказ разговора између Атињана и Мељана, пропустио да то своје, иначе врсно, знање примени на оружани напад Атланског пакта на СР Југославију, него се прави невешт због страних финансијера научних пројеката; други је случен са претходећим наводима да је Сима Аврамовић на 62 места у својој књизи пропустио да наведе ко су виновници спаљених, разорених и са земљом сравњених српских светиња на Косову и Метохији.

Судија Снежана Ђокановић, додуше наводи, да сам се поменутом изјавом „по објективној оцени изражавао омаловажавањем приватног тужиоца и износи/о/ опште негативан суд о његовој личности“ (стр. 6). Она, дакле, вели да сам ја по објективној оцени омаловажавао приватног тужиоца, али не каже како се утврђује та објективна оцена и ко ту објективну оцену изражава и оличава, сем уколико не сматра да је њен лични суд објективна оцена. Велики Тома Живановић не допушта, да утврђивање да ли је почињена увреда, буде ствар само личне, а тиме и произвољне процене, него каже: „Зато, задржав остале елементе поменуте дефиниције, ми схватамо увреду пре свега као изјаву, којом се према схватању публике изражава омаловажавање извесног лица од стране изјављивача“ (стр. 16). Реч „публика“ је на прелому деветнаестог у двадесети век означавала јавност, то јест суд јавности. При том Тома Живановић није имао на уму, баш као ни тадашње судије, схватање светине или неодговорне руље, него суд угледних и часних људи.

Да ли се судија Снежана Ђокановић позвала на суд угледних и часних људи или бар на јавност или јавни морал када је оценила да сам инкриминисаним исказима омаловажавао приватног тужиоца? То јој уопште није пало на памет. Ето, колико су се српске судије промениле за само сто година!

Додуше, она нешто касније вели: „Имајући у виду садржину инкриминисаног текста окривљеног и начин на који је она изнета, те међусобни однос између окривљеног и приватног тужиоца по објективним критеријумима и схватању средине у којој је кривично дело извршено, таква изјава свакако има увредљив карактер у односу на опште усвојене норме и стандард савременог друштва“ (стр. 6) У овој реченици судија Снежана Ђокановић наводи неколико бланкетних појмова који су лишени било какве садржине. То су „објективни критеријуми“, „опште усвојене норме“, и „стандард савременог друштва“. Она, међутим не наводи ни један од тих њених „објективних критеријума“, нити саопштава окривљеном ни једну „опште усвојену норму“, нити му открива садржину „стандарда савременог друштва“. Па како се окривљени уопште може бранити и у својој жалби оспоравати разлоге на којима се заснива првостепена пресуда, ако не зна садржину тих разлога на које се судија Снежана Ђокановић позива? То наравно не значи да тих објективних критеријума и опште усвојених норми нема. Они се налазе у досадашњој судској пракси и стручним и научним радовима о увреди, попут књиге Томе Живановића, али њих, из разлога које ћемо касније навести, судија Снежана Ђокановић уопште не наводи, тако да нам једино преостаје да јој верујемо на реч, што добар судија не сме себи дозволити. У сваком случају, навођењем поменутих бланкетних појмова судија Снежана Ђокановић је осујетила моје право на одбрану.

Једина синтагма коју сам бар донекле разумео, а која се налази у овом одељку са бланкетним појмовима, јесте схватање средине у којој је кривично дело извршено. Како ову синтагму помиње у контексту међусобног односа између окривљеног и приватног тужиоца, који су професори истог факултета, претпостављам да је судија Снежана Ђокановић имала на уму факултетску средину, то јест Правни факултет у Београду. Па да видимо каква су на том Факултету устаљена мерила којима се штите или нарушавају част и углед професора!

Као узор узећу нашег највећег професора, бесмртног Слободана Јовановића. За једног од својих савременика он вели да је „малко одмакао од идиота“, а за другог да је „јачином свога гласа надомештао своје незнање“. За једног од својих колега на Правном факултету у Београду каже да је „лепо да неко и докторира на курварлуку“, а за другог, циљајући на његову јаловост у науци, да је као „жена која носи, носи па побаци“. И нико од факултетских колега с чијом се чашћу и угледом Слободан Јовановић овако поигравао, није га тужакао суду, што би се тада сматрало великом срамотом. Толико о међусобним односима професора на овом Факултету, који су за судију Снежану Ђокановић мерило („схватање средине“) на основу којег она пресуђује.

А сада која реч о односима студената и професора. На свим факултетима се наравно очекује да студенти, као млађи, буду веома уздржани и примерно пристојни према својим старијим колегама професорима; свуда сем на Правном факултету у Београду. Дана 26. марта 1973. године одржана је Ванредна конференција СК Правног факултета, на којој су студенти јуришници, напујдани од стране једног свог професора, буквално кидисали на изузетно угледног и часног професора Михаила Ђурића у намери да га са Факултета отерају на робију. Тако је Лазару Врачарићу узаврела крв када је овако напао свог професора Михаила Ђурића: „Ако је наша организација оквалификовала дело Ђурића као екстремни национализам, ако је суд осудио Ђурића за кривично дело против народа и државе, питам се да ли они који и даље инсистирају на тврђењу да је Ђурић радио на заједничком добру наше земље, те да је потврдио истинску припадност социјалистичким тежњама своје земље, могу бити и остати међу нама? Знате шта другови, крв ми проструји кроз тело при помисли на ставове Ђурића о комадању наше земље.“ Глигоријевић Предраг је овако говорио о проф. Михаилу Ђурићу: „Које је то добро и тај плодоносни рад када је та личност, обелодањени шовиниста и осведочени протагонист разбијања Југославије, својим непријатељским радом, напала саме основе друштвеног и државног уређења, а то су управо тековине револуције?“ Са истим полицијским рефлексом говорио је и Мирко Васиљевић, који је до недавно био и декан овог Факултета: „… Истина је да је Ђурић непријатељ, да је радио на рушењу основа овог правног поретка, да је радио против интереса ове државе.“ Убрзо после тога професор Михаило Ђурић је упућен у затвор, а четворица наставника су избачени с Факултета. Године 1998. Оливер Антић је, у својству Владиног декана, осам наставника декретом избацио с Факултета, а десеторо суспендовао. Толико о колегијалним односима и „схватању средине“ у којој је кривично дело, које се мени приписује, извршено. А на основу таквог „схватања средине“ судија Снежана Ђокановић је извела закључак да моја изјава има увредљив карактер.

Но, ако судија Снежана Ђокановић није имала могућности да проучава нашу или страну судску праксу, а нарочито прецедентно право Европског суда за људска права у Стразбуру, сам окривљени ју је, у свом одговору на тужбу Симе Аврамовића, упутио на један наш надасве важан судски прецедент – правно мишљење Врховног суда Србије, усвојено на седници Кривичног одељења овог Суда од 25. новембра 2008. године, које гласи:

„Границе прихватљиве критике су шире кад је реч о јавним личностима у односу на приватна лица, па су, за разлику од обичних грађана, који то својство немају, јавне личности неизбежно и свесно изложене помном испитивању сваке речи и дела, и то како од новинара, тако и од јавности уопште, те стога морају испољавати већи степен толеранције.

На седници Кривичног одељења Врховног суда Србије усвојено је правно схватање (ради будућег поступања судова и усклађивања судске праксе са ставовима наведеним у пресудама Европског суда за људска права у примени члана 10. Европске конвенције о људским правима), како вредносни судови о јавним личностима по правилу не треба да потпадају под одредбе кривичног законодавства. Интервенција у таквим случајевима није неопходна у демократском друштву. Слобода изражавања предвиђена чланом 10. Европске конвенције о људским правима темељ је демократског друштва, а слобода изражавања појединца не важи само за информације и идеје које се прихватају или сматрају увредљивим, већ и за оно што вређа, шокира или узнемирава, јер је то све усредсређено на питања од јавног интереса, а не на приватни живот јавних личности.“

У овом свом правном мишљењу, које је обавезујуће за све судије, па и за Снежану Ђокановић, Врховни суд Србије прави битну разлику између јавних личности и обичних, приватних лица. За оне прве границе прихватљиве критике су шире, те стога морају испољавати већи степен толеранције. Врховни суд још додаје да се, сходно пресудама Европског суда за људска права у примени члана 10 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, може упућивати и оно што вређа, шокира или узнемирава. Судија Снежана Ђокановић је већ утврдила да сам увредио Симу Аврамовића, а он је, у својству сведока, сам изјавио да је био узнемирен. Једино ми нико није ставио на терет да сам шокирао Симу Аврамовића и свеколику јавности. А сходно овом правном схватању Врховног суда, све сам то могао под условом да Суд утврди да је Сима Аврамовић јавна личност. Судија Снежана Ђокановић је, из мени непознатих разлога, не само пропустила да утврди да ли Сима Аврамовиће јесте или није јавна личност, него је једноставно прећутала ово правно мишљење Врховног суда као да оно уопште не постоји.

Како сам од септембра 2004. до октобра 2007. године, као професор права, заступао 26 клијената из Републике Српске пред Европским судом за људска права у Стразбуру у много озбиљнијем спору, унеколико сам упознао и јуриспруденцију овог Суда. Стога сам изразио спремност да на захтев Суда, који пресуђује овај спор, доставим и растумачим одговарајуће прецеденте који поткрепљују ово правно мишљење Кривичног одељења Врховног суда Србије. Никакав ми захтев као зналцу није био упућен, пошто се судија Снежана Ђокановић вероватно држала изреке iura novit curia. Зато сам из предострожности, која се показала оправданом на једном од рочишта предочио Суду следеће прецеденте Европског суда за људска права у Стразбуру:

– Лингенс од 8. јула 1986,

– Ердогду од 15. јуна 2000,

– Сенер од 18. јула 2000,

– Де Хаес и Гиујселс од 24. фебруара 1987,

– Оберсхлик (бр. 2) од 1. јула 1997,

– Барфод од 22. фебруара 1989. и

– Пет пресуда од 8. јула 1999, који се тичу Турске.

Нарочито је занимљив случај Оберсхлик од 1. јула 1997. године у којем је Европски суд недвосмислено потврдио слободу коришћења увредљивих и шокантних термина. Овога пута један новинар, осуђен због увреде, у коментару говора једног политичара овога назива кретеном (trottel). По мишљењу Суда, „дотични говор је очигледно имао за циљ да буде провокативан, и самим тим, изазове жестоке реакције“ (став 31). Сходно томе, иако се речи „подносиоца представке (…) могу сматрати полемичким, оне због тога не представљају неоправдан лични напад, пошто је аутор дао објашњење које је објективно разумљиво и засновано на политичаревом говору“ (став 33). Суд је закључио да је употреба речи кретен (trottel) сразмерна „индигнацији коју је свесно изазвао“ (став 34) политичарев говор, те да стога осуда новинара за увреду представља кршење члана 10 Европске конвенције о људским правима.

Ако је, дакле, Европски суд за људска права допустио да се један политичар због свог провокативног говора назове кретеном, испада да сам и ја могао да Симу Аврамовића тако назовем због више него провокативне књиге коју сам подвео под националну издају. Ја то, међутим, нисам учинио због својих година и угледа који уживам у јавности. А и да сам то учинио, наш суд би, држећи се поменутог прецедента Европског суда, вероватно закључио да је израз кретен сразмеран индигнацији коју та књига изазива.

Иако сам, дакле, навео чак једанаест прецедената Европског суда за људска права, судија Снежана Ђокановић их је у својој пресуди једноставно прећутала, највероватније због тога што нису могли да поткрепе одлуку коју је наумила да донесе. И уместо да их анализира, па да каже да се ни један од њих, или само неки или чак сви могу применити на мој случај, она је једино парафразирала члан 10 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, да би том парафразом поткрепила свој закључак да се увредљиви текст оптуженог не може подвести под право слободе изражавања које гарантује наведена конвенција.

Бојим се да је такав закључак судије Снежане Ђокановић без икаквог основа. Јер као што одредбе Кривичног законика не садрже подробно језичко значење појмова увреде и омаловажавања, па се њихово значење у сваком појединачном случају одређује на основу дотадашње судске праксе, и домаће и стране како је то чинио Тома Живановић, која садржи у себи јавни морал и судове јавности, тако се и смисао и домашај слободе изражавања, зајемчене чланом 10 Европске конвенције, одређује бројним одлукама Европског суда које представљају својеврсно прецедентно право. Судија Снежана Ђокановић или то не зна или неће да зна. Отуда се поставља питање да ли за њу важи правно схватање Врховног суда Србије од 25. новембра 2008. године, по којем нашу судску праксу треба ускладити са ставовима наведеним у пресудама Европског суда за људска права у примени члана 10 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, или, пак, то правно схватање највишег суда њу не обавезује.

Да бих оспорио ово њено багателисање прецедентног права Европског суда за људска права, послужићу се туђим знањем, знањем проф. др Владимира Водинелића, који је наш највећи ауторитет за слободу медија. Он је још 2007. године, пре поменутог правног схватања Врховног суда, објавио опсежан чланак под насловом „Европски стандард слободе медија“, и то у Билтену судске праксе Врховног суда Србије бр. 3, стр. 31-70. После објашњења да су европски стандарди слободе медија, садржани у члану 10 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, даље развијени у богатој прецедентној пракси (Court’s settled case-law) Европског суда за људска права у Стразбуру, као и бројним актима Савета Европе, проф. Водинелић истиче да Европска конвенција „не јемчи права која су теоретска или илузорна него права која су практична и делотворна“.

У оквиру овако зајемчене слободе изражавања Европски суд је допуштао коришћење дифаматорних вредносних исказа, под условом да за такве тврдње постоји одговарајући чињенички основ, а да не представљају напад на личност него на оно што је она говорила и радила. Или како то сам проф. Владимир Водинелић вели:

Дифаматорни вредносни искази („звери у униформи“, „идиот“, „судија кукавица“, „пристрасан судија“, „фашистичке тенденције“, „тоталитарна природа“, „идеолошки гротескан и кловновски“, „невероватни спој сировог реакционара, фашистичког тврдоглавца и тешког антисемите“, „варалице“), представљају прекомерне, претеране, несразмерне информације ако су, „без икакве или довољне чињеничне основе“, односно ако не стоје ни у каквој врсти везе са неким чињеницама, што у датим случајевима није било тако јер је за тврдње постојао чињенични основ, односно одређена врста везе са чињеницама, а тврдња није била усмерена на личност, није представљала напад на личност, него на оно што је она говорила или радила (Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25.6.1992, став 65, Oberschlick v. Austria (no. 2), 1.7.1997, став 26, De Haes and Gijsels v. Belgium, 24.2.1997, став 47, Jerusalem v. Austria, 27.2.2001, став 43, 45, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, став 34, Paturel c. France, 22.12.2005, став 36, Feldek v. Slovakai, 12.7.2001. став 75. Jerusalem v. Austria, 27.2.2001, став 43, Pedersen and Baadgaards v. Denmark, 17.12.2004, став 76, Ukrainian Media Group v. Ukraine, 29.3.2005, став 42). Novinarka sloboda podrazumeva izvestan stepen preterivanja ili čak provociranja (Prager and Obverschlick, 26.4.1995, став 38, De Haes and Gijsels v. Belgium, 24.2.1997. став 46. Fressoz and Roirre v. France, 21.1.1999, став 45, Stoll v. Switzerland, 25.4.2006, став 55. Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, stav 34).

За овај мој случај нарочито је важан закључак проф. Владимира Водинелића да Европски суд, баш као и наш Врховни суд, допушта коришћење израза који вређају, шокирају или узнемиравају. Тако он закључује:

Слобода изражавања „важи, не само за ‘информације’ и ‘идеје’ које су повољно примљене или се сматрају неувредљивим или нешкодљивим, … него и за оне које вређају, шокирају или узнемиравају државу или било који део становништва“, као и за оне које су „претерани и провокативни“ искази, па ови искази нису само по себи, дакле, смо зато што су такви, разлог за ограничење (Handuside, v. United Kingdom, 7.12.1976, став 49, Sundau Times v. the United Kingdom (no. 1), 26.4.1979, став 65, Lingens v. Austria, 8.7.1986, став 41, Müller and others v. Switzerland, 24.5.1988, став 33, Observer and Guardian v. the United Kingdom, 26.11.1991, став 59, Castells v. Spain, 23.4.1992, став 42, Sürek v. Turkey, 8.7.1999, став 58, Sürek and Özedmir v. Turkey, 8.7.1999, став 57, Paturel c. France, 22.12.2005, став 43, Stoll v. Switzerland, 25.4.2006, став 43, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, став 30, 34).

Како су државноправни статус и судбина Косова и Метохије не само горуће него и одсудно национално и политичко питање нашег народа и наше државе, европско прецедентно право управо тој слободи политичке расправе, у којој сам и ја учествовао, даје највећу ширину. О тој слободи проф. Владимир Водинелић каже следеће:

Док су слободне све врсте информација без обзира на њихову садржину (горе Ц.1.а), дотле ширина слободе и допуштеност ограничавања слободе није иста код свих врста информација посматраних према садржини, него, варира с обзиром на објект информације: зависна је од тога на шта се информације односе, у који домен спадају:

Слобода политичке расправе и расправе о другим јавно важним питањима, штити се најпотпуније, односно сме се најмање ограничавати; шира је него слобода уметничког изражавања, а поготово шира него слобода комерцијалних исказа, која се највише сме ограничавати. Са политичким питањима у ужем смислу (а то су она која се непосредно или посредно тичу учешћа грађана у процесу доношења одлука у демократском друштву, (Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25.6.1992, став 61), изједначавају се и све друге ствари које су од јавног значаја (Sundau Times v. the United Kingdom, 26.4.1979, став 65, Barfod v. Denmark, 22.2.1989, став 29 i d., Handuside v. the United Kingdom, 7.12.1976, Castells v. Spain, 23.4.1992, став 43, Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25.6.1992, став 64, Wingrove v. the United Kingdom, 22.10.1996, став 58, Karhuvaara and Iltalehti v. Finland, 16.11.2004, став 40). „(С)лобода политичке расправе је заправо језгро појма демократског друштва које прожима целу Конвенцију“ (Lingens v. Austria, 8.7.1986, став 42, Castells, v. Spain, 23.4.1992, став 43, Jersild v. Denmark, 23.9.1994, став 31, Prager and Ovberschlick v. Austria, 26.4.1994, став 57, i d., Andreas Wabl v. Austria, 21.3.2000, став 42), „Слобода изражавања ужива нарочиту заштиту Конвенције као један од суштинских темеља демократског друштва“, „један од основних услова за његово напредовање, као и за развој сваког човека“ (Jersild v. Denmark, 23.9.1994, став 31, Handyside v. the United Kingdom, 7.12.1976, stav 49, Sunday Times v. the United Kingdom, 26.4.1979, став 65, Alternatives Lokalradio Bern and Verein Dreyeckland Basel v. Switzerland, 1983, str. 139, Lingens v. Austria, 8.7.1986, став 41, Castells v. Spain, 23.4.1992, став 42;). Зато, „не само да штампа има задатак да саопштава информације од јанвог значаја: јавност такође има право да их прима. Да је другачије, штампа би била неспособна да игра своју животну улогу ‘јавног пса чувара’ (’public watchdog’)“ (Lingens v. Austria, 8.7.1986, став 41, Castells v. Spain, 23.4.1992, став 43, Observer and Guardian v. the United Kingdom (no. 2), 26.11.1991, став 59, Jersild v. Denmark, 23.9.1994, став 31, Barthold v. Germany, 25.3.1985, став 58, Fressoz and Roire v. France, 21.1.1999, став 45, 51, De Haes and Gijsels v. Belgium, 24.2.1997, став 37, 39, Sunday Times v. United Kingdom, 26.4.1979, став 65, Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25.6.1992, Jersild v. Denmark, 1994, став 63, Guerra and others v. Italy, 19.2.1998, став 53, Roirre v. France, 21.1.1999, став 45, News Verlags GmbH & CoKG, v. Austria, 11.1.2000, став 56, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, stav 30, Gaweda v. Poland, 14.3.2002, став 34, Pedersen and Baadsgard v. Denmark, 2004, став 71, 91, Stoll v. Switzerland, 25.4.2006, став 49, 58, Dammann c. Suisse, 25.4.2006, став 49. „(М)ада првенствено формулисани за штампу, ови принципи се несумњиво примењују и на аудио-визуелне медије“ (Jersild v. Denmark, 23.9.1994; став 31, Verein Alternatives Lokalradio Bern, Verein Dreyeckland Basel v. Switzerland, 16.10.1986, Decisions and Reports, 49, стр. 139: „this principle is of particular importance not only for the press (cf. Eur. Court H. R., Sunday Times judgment of 26. April 1979, Series, P, no. 40, para 65), but also for broadcasting.“).

Широке границе допуштеног критиковања у политичкој расправи примењују се и у расправи о другим стварима од јавног значаја (Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25.6.1992, став 64, Wingrove v. the United Kingdom, 25.6.1992, став 64, Wингрове в. тхе Унитед Кингдом, 22.10.1996, став 58). Дискусија о политичким и другим питањима од јавног значаја ужива већу заштиту и мање се сме ограничавати него када се ради о информацијама о ономе што нема општи значај (Tammer v. Estonia, 6.2.2001, став 50, Barthold v. Germany, 25.3.1985, став 58, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, став 33, Raichinov v. Bulgaria, 20.4.2006, став 71). „(М)ало је простора по члану 10. ставу 2. Конвенције за ограничење слободе политичког говора и расправе о јавно важним стварима“ (Wingrove v. the United Kingdom, 22.10.1996, став 58, Sürek v. Turkey (4), 8.7.1999, став 57, Karatas v. Turkey, 8.7.1999, став 49, Ukrainian Media Group v. Ukraine, 29.3.2005, став 39, Stoll. v. Switzerland, 25.4.2006, став 46.

У својим обраћањима Суду већ сам рекао да су статус Косова и Метохије, а тиме и судбина српских светиња на њима, кључно државно и политичко питање, па да онај који се тим питањем бави не само што улази у сферу политике него и има статус јавне личности, која је обавезна на већи степен толеранције него приватно лице. Проф. Владимир Водинелић то овако објашњава:

Допуштена критика политичара као таквог шира је него допуштена критика приватног лица, а политичар је обавезан на већи степен толеранције него приватно лице: „Границе допуштене критике шире су у погледу политичара када дела као такав, него у погледу приватне јединке. За разлику од ове последње, први се неизбежно и свесно излаже помном испитивању сваке своје речи и дела, како од стране новинара тако и од стране најшире јавности. Зато мора да испољи већи степен толеранције“ (Wingrove v. the United Kingdom, 22.10.1996, став 58, Sürek v. Turkey (4), 8.7.1999, став 57, Karatas v. Turkey, 8.7.1999, став 49, Ukrainian Media Group v. Ukraine, 29.3.2005, став 39, Stoll. v. Switzerland, 25.4.2006, 6.4.2006, став 57).

Политичар који својим ставовима провоцира, мора прихватити и провокативне исказе о себи (Oberschlick v. Austria (no. 2), 1.7.1997, став 33, 34), али је, у ствари, у природи политичке дебате употреба претераних и увредљивих израза (Lopes Gomes Da Silva v. Portugal, 28.9.2000, став 34, Roseiro Bento c. Portugal, 18.4.2006, став 43).

Оштре политичке расправе лако прерасту у личне, а то је један од ризика који се прихвата учешћем у политичком животу (Roseiro Bento c. Portugal, 18.4.2006, став 43, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, став 34).

Што важи за политичара и јавног функционера, важи и за експерта којег ангажује власт када се ради о ономе што он чини у том својству (Nilsen and Johnsen v. Norway, 25.11.1999, став 52).

Уколико Сима Аврамовић тврди да он није политичар, иако је дубоко задро у сферу политике, сигурно је експерт пошто су он и Баки Свирца били координатори радне групе која је у оквиру једног међународног пројекта радила под покровитељством Ватикана, Малтешког реда и Министарства спољних послова Италије, како сам то већ показао у свом одговору на изворну тужбу Симе Аврамовића. А онај ко за њих ради бар је експерт, будући да је Ватикан држава, поред тога што је и Света столица, Министарство спољних послова Италије државна установа, а Малтешки ред не само верска него и политичка творевина.

Како сам свој политички приказ научног рада Симе Аврамовића објавио у недељнику „Печат“ у намери да се обратим и свеколикој јавности, сматрам да се моја слобода изражавања може подвести и под новинарску слободу, о којој проф. Владимир Водинелић вели следеће:

Новинарска слобода подразумева известан степен претеривања или чак провоцирања (Prager and Oberschlick, 26.4.1995, став 38, De Haes and Gijsels v. Belgium, 24.2.1997, став 46, Fressoz and Roire v. France, 21.1.1999, став 45, Stoll v. Switzerland, 25.4.2006, став 55, Lopes Gomes da Silva v. Portutgal, 28.9.2000, став 34, Karhuvaara and Iltalehti v. Finland, 16.11.2004, stav 40, Pedersen and Baadsgaard v. Denmark, 17.12.2004, став 71).

Напослетку ваља посебно истаћи да ову своју надасве вредну расправу проф. Владимир Водинелић није објавио у неком престижном домаћем или међународном часопису ради добијања такозваних поена, који су професорима и те како потребни, него у Билтену судске праксе на позив Врховног суда Србије, што не доноси никакве поене. Поставља се одмах питање зашто је тако поступио. Одговор је једноставан: да би наше судије, које не знају ни енглески и француски језик, нити имају времена да на веб сајту Европског суда претражују одговарајуће прецеденте, едуковале, како се то данас каже, у духу европских стандарда слободе изражавања и информисања. Изгледа да, за разлику од својих колега, судија Снежана Ђокановић није била заинтересована за оваква знања.

Погрешно и непотпуно утврђено чињеничко стање

Већ сам навео да и Врховни суд Србије, у свом правном схватању од 25. новембра 2008. године, и Европски суд за људска права у Стразбуру праве, у погледу граница прихватљиве јавне критике, битну разлику између јавних личности и обичних приватних лица, те да јавне личности морају допустити већи степен толеранције.

Имајући то на уму ја сам 4. јула 2013. године обавестио Суд да је Сима Аврамовић, поред свог статуса у струци и науци, и истакнута јавна личност. Да бих то показао навео сам чак 26 важнијих звања и положаја на којима је Сима Аврамовић био од 1989. до 2012. године. То није био мој произвољан избор него је сам Сима Аврамовић, приликом кандидовања за положај декана, у распису свим наставницима Правног факултета у Београду, навео, како он вели 26 „важних референци за обављање дужности декана“, што значи да је било и других мање важних. Отуда и питање: зар се за професора који је био на тако важним положајима и обављао истакнуте јавне дужности не би могло рећи да је био и истакнута јавна личност? Не само да би могло него би и морало, пошто је то била пресудна чињеница од које је зависила примена и поменутог правног схватања Врховног суда Србије и европских стандарда слободе изражавања.

Из мени непознатих разлога, судија Снежана Ђокановић то није учинила, него је ћутке прешла преко овог мог захтева као да је статус приватног тужиоца у јавности и политици за њу ирелевантан. То је разлог због којег тврдим да је погрешно и непотпуно утврђено чињеничко стање.

Друга околност на коју сам већ указао, јесте несумњива чињеница да инкриминисан текст у изреци пресуде није мој аутентични текст него је осакаћена парафраза мог изворног текста, који се налази у списима. Не би наравно до тога дошло да је судија Снежана Ђокановић изреку своје пресуде, док је још била у рукопису, пажљиво упоредила са мојим изворним текстом. Како то није учинила, она је погрешно утврдила чињеничко стање.

Одлука о кривичној санкцији

Како предлажем да ме Апелациони суд ослободи сваке кривице или да укине ову пресуду због озбиљних и далекосежних процесних и материјалних грешака и врати је првостепеном суду на поновно одлучивање, ја наравно оспораван изречену казну као такву. Али кад је она већ изречена, указао бих на два става судије Снежане Ђокановић који су за мене увредљиви.

Наравно да прихватам њен став да сам наводно кривично дело увреде извршио у стању урачунљивости, што је, имајући на уму моје године, охрабрујуће. Али одбијам као тешку увреду њен закључак да је приликом извршења тог дела у мени постојала свест да је оно забрањено. Од 1968. године ја се бавим деликтом мишљења, због којег сам иначе осуђен 1973. године и потом избачен са Правног факултета чак 15 година, и објавио сам десетине чланака о различитим случајевима политичког и кривичног прогона због тог деликта, као и већи број књига и зборника радова. Такође сам био члан чувеног Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања и у том својству написао највећи број његових саопштења за јавност. Стога одлучно тврдим да ја знам шта је слобода изражавања и које су њене границе. Као правник, такође знам да је у овој ствари реч судије последња, али судија може и да погреши, што ће утврдити или виши суд или стручна и свеколика јавност, кад све судске списе са овог суђења објавим као посебну књигу.

Као отежавајућу околност судија Снежана Ђокановић ми ставља на терет чињеницу да сам професор и натпросечно образована особа, што указује на већи степен моје одговорности. Да је којим случајем навела да поред натпросечног имам и највише могућно образовање у области права, из тога је могла извести закључак да сам у највећем степену одговоран. Било би занимљиво кад би судија Снежана Ђокановић, због разлике у образовању, теже казнила неког професора породичног права који недопустиво занемарује своју децу, а мање неког чобанина у далекој забити који се на исти начин огрешује о своју децу.

Коначно, она ми као отежавајућу околност узима чињеницу што сам одбио да се извиним приватном тужиоцу. Како сам могао да то учиним кад сам уверен да нисам крив? Бојим се да ми је то ставила на терет зато што сам, одбијањем извињења, њу довео у ситуацију да пише пресуду у предмету који ће за њу бити неугодан.

Сумња у непристрасност пресуђивања

Довођење у питање непристрасности судије, који је изрекао кривичну пресуду и казну, веома је озбиљан подухват. На то су ме навеле бар три пресудне чињенице. То су:

1. Навођење у изреци пресуде осакаћене парафразе двеју реченица и двеју полуреченица, истргнутих из контекста, уместо да се инкриминишу два аутентична одломка из мог чланка, што не би смео да учини ни судски приправник, као и истрзање једне реченице из ширег контекста који јој претходи и објашњава њен смисао;

2. Одбијање да се размотри и примени правно мишљење Врховног суда Србије од 25. новембра 2008. године, а да није наведен ни један разлог зашто је тако поступљено;

3. Одбијање да се на овај кривичноправни случај наводне увреде примени прецедентно право Европског суда за људска права у Стразбуру, које је и за наше судове релевантно право, што знају већ студенти треће године права.

Док ће прву наведену повреду одредаба кривичног поступка судија Снежана Ђокановић вероватно покушати да оправда заузетошћу и преоптерећеношћу великим бројем нерешених предмета, другу и трећу повреду релевантног права за пресуђивање никако неће моћи да објасни. А кад судија не може јавно да оправда неки свој велики преступ, то само значи да постоји неки тајни разлог који он крије.

По мом суду, тајни чинилац који је утицао на пресуђивање у овом случају јесте Никола Селаковић, министар правде и државне управе. На то упућују два податка:

1. Чињеница да је он својеврсни коаутор књиге коју сам критички приказао у „Печату“, а коју је он дизајнирао, о чему сведочи објашњење на последњој страни које гласи: Фронт цовер пхото – Асс. Никола Селаковић, ЛЛМ;

2. Околност да је он асистент приватног тужиоца проф. Симе Аврамовића.

Објављивање мог критичког приказа ове књиге сигурно је погодило све њене коауторе, укључујући и Николу Селаковића, о чему сведочи огорчени напис у „Печату“ једног од старијих коаутора, који ме, за разлику од Симе Аврамовића, ипак није тужио, него је сматрао да на моје речи треба одговорити речима, а не тужбом. Остали коаутори нису учинили ни једно ни друго, али је питање да ли би нешто учинили ако би им се за то указала прилика.

Таква прилика се сада указала Николи Селаковићу због изузетно високог и за правосуђе важног положаја. Као правнику који је деценијама пратио, анализирао и критички приказивао рад и одлуке наших судова, мени је добро познато на које се све начине утицало и утиче на пресуђивање судија. У најгоре време, одмах после ослобођења Београда и педесетих година двадесетог века, најпре ОЗН-а а потом УДБ-а је на папирићима достављале судијама на колико година треба да осуде окривљеног. Касније су припадници УДБ-е давали налоге тужилаштву, а у судовима, рецимо Окружном суду у Београду, тачно се знало које судије пресуђују политички „осетљиве“ предмете, које им је председник суда преко реда додељивао. У изузетно важним случајевима такву одлуку доносили су највиши партијски и државни званичници. Тако су, на захтев Јосипа Броза Тита, одлуку о кривичном прогону Михаила Ђурића донели Марко Никезић и Латинска Перовић, док су покретање кривичног поступка против моје маленкости наложили Боривоје Павловић, Ђорђе Везмар и Рајко Даниловић. У новије време такве „препоруке“ тужиоцима и судијама, овима другима обично преко председника суда, даје министар правде или неко из његовог министарства, а изгледа да је то чинио и негдашњи председник Врховног суда. То моје сазнање недавно је обогатила доскорашња министарка правде Снежана Маловић, рекавши да су „људи који данас воде ДС“ спречавали обрачун са организованим криминалом, што значи да су утицали на рад тужилаштва. Све то судије добро знају, само о томе не говоре јавно, него искључиво у кулоарима. И није искључено, чак је врло вероватно, да је међу судијама које приликом последње „реформе“ правосуђа нису реизабране, било и оних који се нису довољно повијали и савијали под спољним притисцима и утицајима.

Министар Никола Селаковић могао би да има (намерно користим погодбени начин и расуђујем у сфери претпоставки да не бих изнова био изложен тужби за увреду и накнаду нематеријалне штете) неколико разлога да на овај или онај начин утиче на исход суђења у мом случају.

Први, најмање важан, јесте да је својеврсни коаутор критиковане књиге. Други, много важнији јесте чињеница да је асистент приватног тужиоца проф. Симе Аврамовића. Свако ко је свој радни век провео на Универзитету добро зна какав све може бити однос између професора и његовог асистента. Професор најпре има пресудну реч приликом првог избора у звање асистента и по правилу он је тај који саветује кандидату да се јави на конкурс. Затим, не само од способности асистента него и од предусретљивости или зловоље професора зависи брзина асистентовог напредовања. Као ментор, професор је кадар да убрза, успори, па чак и потпуно осујети одбрану докторске тезе, без чега нема даљег напредовања. Недавно је баш на Правном факултету у Београду, за деканства Симе Аврамовића, један асистент сатрвен и лишен асистентског звања, а тиме и универзитетског посла, тако што је његов ментор најпре одуговлачио са читањем предате тезе, а потом написао да та теза уопште не испуњава универзитетска мерила.

Никола Селаковић је довољно дуго асистент, па је вероватно разабрао да његов положај на Факултету и даље напредовање, поред његове вредноће и способности, и те како зависе од његовог ментора и професора, док професор не зависи од њега, сем кад оде у пензију и жели да се његов уџбеник и даље продаје студентима. То је разлог који наводи добар део асистената да буду у подређеном, да не кажем у поданичком односу према свом професору.

Уз то Никола Селаковић има и додатни разлог. Због одласка у професионалну политику и преузимања министарског положаја, његов радни однос на Факултету налази се у стању мировања. Али ће се он кад-тад вратити на Факултет у скромно почетничко звање асистента, пошто је мало вероватно да ће моћи да до краја живота буде плаћени државник и званичник, што није пошло за руком ни Слободану Милошевићу. А како је већ сада у поодмаклим годинама за асистента, када се буде вратио на Факултет мораће што пре да докторира. А то неће бити могућно без изузетне предусретљивости његовог ментора, проф. Симе Аврамовића. Другим речима, Никола Селаковић је, како се то у колоквијалном говору каже, у очекивању да му за коју годину, а можда и раније, проф. Сима Аврамовић нешто учини.

Колико је, пак, мени позната природа таквих односа, нема таквог чињења без узвраћања, пре или после очекиваног чињења. Јавност је већ обавештена да је Никола Селаковић, у својству министра правде и државне управе, много учинио свом ментору и професору. По свој прилици он га је увео у државну Комисију за помиловање (податак о томе да је Сима Аврамовић члан комисије за помиловање нашао сам на веб сајту: http://www.novosti.rs/vesti/ дана 10. фебруара 2014. године у 7 часова и 44 минута). Надам се да бар судијама не треба да објашњавам шта све чланове Комисије може да учини и да ли то чланство доноси неке приходе. А сада ћу поставити питање моралне исправности тог Селаковићевог чина.

Када сам 1968. године, у поодмаклим годинама, отишао у војску, која је тада била добро уређена, важило је правило да официри и подофицири не смеју да позајмљују новац од војника, нити старији по чину старешина од млађег. Судијама не треба објашњавати зашто је то правило прописано и у чему је била његова сврха. Већ у време када је мој син служио војску од војника, који су били на одсуству, очекивало се да нешто донесу старешини (бар пиће). Другим речима, када је посреди однос између млађег и старијег, какав је однос између асистента и његовог ментора професора, јако је опасно ако млађи нешто чини старијем, пошто то обично чини у очекивању да се добије нешто што се граничи са протекцијом и незаслуженом коришћу.

После овог уводног објашњења поставићу, да бих отклонио кривични прогон, само реторично питање: ако је Никола Селаковић, као министар правде, могао да уведе свог ментора и професора у надасве важну Комисију за помиловање, што се иначе није могло скрити од јавности, зашто му не би учинио нешто што је веома лако скрити од јавности и што се можда никада неће поуздано утврдити?

Да не бих ишао даље, а јасно је куда бих могао отићи, суочићу два исказа о чињеницама:

1. да је судија Снежана Ђокановић бар у три наврата озбиљно нарушила процесно и материјално право, што сам већ навео, и што се судијама, као кумулативни преступ, никада не догађа;

2. да је министар правде Никола Селаковић асистент приватног тужиоца и у погледу даљег течења своје универзитетске каријере у зависном положају од њега.

По мом суду, оно прво не може се објаснити без везе са овим другим.

Но, ако је оно што је до сада речено у сфери претпоставки, Никола Селаковић ипак има јак мотив да ми науди. Дана 18. децембра 2012. године он је, у својству министра правде и државне управе, упутио захтев Уставном суду да застане са оценом уставности уредаба којима су у наш правни поредак уведени први бриселски споразуми док је Борис Тадић био председник Републике, и том приликом обавестио Уставни суд да је образовао радну групу за израду нацрта закона којим ће се уредити суштинска аутономија Аутономне покрајине Косова и Метохије. Ја сам то писмо први објавио, а после једне године и два месеца показало се да никаква радна група није образована, те да је то била недостојна обмана само да би се добило одлагање поступка који Уставни суд води. Такве ствари се не заборављају, па се чека згодна прилика да се узврати.

То Селаковићево писмо, које сам обелоданио, јесте несумњива чињеница и то би такође могао бити његов разлог да ме сачека на ћуприји. А судије добро знају како то министар правде може да изведе.

Коначно, поред овог Селаковићевог личног мотива, постоји и општији разлог који је њега или неког другог високог, а можда и највишег званичника навео да утиче на исход овог суђења. Већ дуже време ја преговоре са представницима владе самозване државе косметских Арбанаса сматрам противуставним, а њихов исход – такозване бриселске споразуме – велеиздајом. Уз то сам, на молбу Демократске странке Србије, саставио четири поднеска Уставном суду којима се оспорава уставност бриселских споразума. Ти поднесци су објављени у „Печату“, а ја систематски пишем о Косову и Метохији у једној скромнијој ревији и у својим написима утеривање наших држављана и сународника у нама непријатељску државу, конституисану на делу наше државне територије, квалификујем као велеиздају. Ти поднесци Уставном суду, који су били објављени и као посебна публикација, и написи с таквим квалификацијама, сигурно изазивају нерасположење (да не употребим неку тежу реч) код оних на које се поменута квалификација односи. Па како није било згодно да ме због тога кривично гоне, вероватно су расуђивали: ако му ништа не можемо на мосту сачекаћемо га на ћуприји.

Та ћуприја је наводна увреда Симе Аврамовића. И није уопште случајно што судија Снежана Ђокановић вели у образложењу своје пресуде, да сам „професора Симу Аврамовића назвао издајником“ (стр. 3), иако се та квалификација не налази у изреци саме пресуде. Тиме су сви они, који у јавном говору користе речи издаја и издајник ради квалификовања оних који су на власти, упозорени како ће проћи ако такве речи и даље користе.

Па да закључим. Наводна увреда због које сам првостепеном пресудом осуђен представља десимуловано кривично дело. Прави разлог због којег сам осуђен јесте политички деликт мишљења, који је пре више година декриминализован, а који судија Снежана Ђокановић, под велом личне увреде, враћа у судску праксу и политички живот ове земље.

* * *

На основу свега изложеног

предлажем

да Апелациони суд у Београду уважи ову жалбу, укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање, или са побијану пресуду преиначи и окривљеног ослободи оптужбе.

Молим да будем обавештен о седници жалбеног већа.

У Београду, 11. фебруара 2014.

Коста Чавошки

Веле Нигринове бр. 12, 11000 Београд

---

Извор: Балкан Магазин

Коментари

1 Коментара на Жалба Косте Чавошког на пресуду I Основног суда