Život u Francuskoj kao na vulkanu

Sredinom januara je predsednik Francuske, socijalista Fransua Oland, proglasio oštru promenu ekonomskog pravca tako što je odlučio da u sledeće tri godine smanji troškove budžeta  za 50 milijardi evra. Tako nagle mere se donose prvi put. Odlično shvatajući nepopularnost toga što radi, Oland je pokušao da ubedi Francuze da najkraći put ka obnovi  uloge svetske države za Francusku leži kroz demontažu socijalnog sistema za koji on smatra da  je izuzetno velikodušan. „Ako Francuska želi da sačuva uticaj u svetu, – izjavio je, – ako   namerava da i dalje učestvuje u donošenju odluka u Evropi, ako namerava da i ubuduće ostane domaćin svoje sudbine, ona mora da povrati  svoju nekadašnju ekonomsku snagu.“

Francuska država odbija da izvršava   obaveze  koje je preuzela  prema svojim građanima. Posmatrači su zapanjeni da političar koji je na izborima pobedio zahvaljujući obećanju  da  će stati na čelo otpora zemalja Južne Evrope prema strogoj budžetskoj disciplini i smanjenju socijalnih troškova koji im naturaju Brisel i Berlin, odjednom progovara potpuno drugačijim jezikom. Jer nekada je   pričao o napadu na „svet finansija“, o oporezivanju krupnog kapitala sa  75%  radi finansiranja programa za pomoć  najsiromašnijim slojevima stanovništva, o povećanju minimalne zarade i sl.

Francuzi ironišu kada se pitaju gde je ispario Olandov socijalizam. I sve više pričaju da se Socijalistička partija pretvorila u glavnu neoliberalnu snagu koja radi u interesu krupnog finansijskog kapitala i koja se od desnih razlikuje samo po veličini ličnih troškova.  Desni i konzervativni francuski političari, stvarno, sebi ništa slično ne dozvoljavaju. Lider Nacionalnog fronta Marin le Pen je ubeđena da Francuska treba, upravo suprotno onome što predlaže Oland,  da odbije čvrste mere ekonomije, koje ona naziva „lekom za ubijanje pacijenta“, i da povrati prestiž fizičkog rada . I, naravno, da napusti omraženi „Evropski sovjetski savez“. Marin le Pen voli da ponavlja da je „u globalizaciji, kao i u bilo kom drugom procesu, moguća kontrola – država je dužna da pre svega zaštiti sopstvene interese“.

U programu reformi koje je proglasio predsednik Francuske srž predstavlja „Pakt odgovornosti“ vlasti i biznisa. Vlada je obećala da će ozbiljno   smanjiti  veličinu doprinosa za socijalne fondove, koje plaćaju kompanije. To će preduzetnicima omogućiti  da smanje proizvodne troškove za 35 milijardi evra. Kao odgovor, kako se pretpostavlja, oni moraju da stvore još 1 milion radnih mesta kako bi se smanjila previsoka  nezaposlenost. A nezaposlenost se zalaufala. Prema podacima 3.tromesečja 2013.godine ona je došla do 10,5%, a među mladima do 25 godina – skoro 25%. Ukupno – u Francuskoj je danas bez posla preko 3 miliona ljudi.

U uslovima kada je ekonomski  rast nizak, ekonomisti smatraju da je zadatak  da se zaustavi porast nezaposlenosti praktično neostvariv. U 2013.g. je BDP Francuske prema  proračunima  povećan za samo 0,2%. Eksperti Evropske komisije očekuju da će u ovoj godini ekonomija Francuske da se poveća za tih istih 0,2%. Odnosno  – stagnacija se nastavlja. Polazeći od toga, agencija Standard & Poor’s  je još od novembra prošle godine smanjila kreditni rejting Francuske sa AA+ na AA (kod maksimalnih  AAA).

U takvim uslovima obećanje da će se nezaposlenost smanjiti nije samo neozbiljno, već i brzopleto.

Zatao je reakcija francuskih sindikata na pojavu „Pakta odgovornosti“ ispala žestoka. Još u novembru prošle godine generalni sekretar sindikata „Radna snaga“  Žan-Klod Maji je upozoravao: „Živimo kao da smo na vulkanu. On se dimi i mada tlo još uvek ne podrhtava, pod nama   ipak sve podrhtava“. A bivši ministar  visokog obrazovanja i naučnih istraživanja Loran Vokje kaže:  „Očigledno je nezadovoljstvo čitave Francuske – seljaka, komercijalista, zanatlija, službenika. Njihova parola je „Manje dažbina, više radnih mesta!“

Protiv novog kursa predsednika govorio je i lider komunista, kopredsednik Levog fronta Žan-Dik Melanšon, koji je u prvom krugu prošlogodišnjih predsedničkih izbora dobio preko 11% glasova (Fransua Oland je izabran za predsednika samo zahvaljujući njegovoj podršci).

Oštra reakcija sindikata i levih govori da Fransua Olanda, čije su pozicije oslabljene ne samo zbog loših makroekonomskih pokazatelja, već i zbog njegovih ljubavnih dogodovština, čekaju ozbiljni unutarpolitički konflikti.

Desna štampa otvoreno sumnja u njegove sposobnosti   da bilo šta postigne u vezi sa proglašenom promenom kursa. Le Figaro je 15.januara napisao: „U prvom trenutku stekao se utisak da je Fransua Oland – Čerčil i Bler zajedno. Tako je izgledao  samouvereni ton predsednika, njegov poziv na snagu. Ali  čim je predsednik počeo da govori o perspektivi taj utisak je brzo izbrisan. Ušteda  državnog novca je svakako dobra stvar. Ali  kako to da se uradi – to Oland nije rekao… On je polagao nadu da je ono, što on kaže, potpuno „nova priča“. 50 milijardi uštede do 2017.godine? Divno!  Ali Francuzi to slušaju već nekoliko meseci i odlično shvataju da će  breme tog predloga ići preko njihovih leđa“.

Francuzi nije samo da čuju, oni se i bore. U nedelju 26.januara je preko 50 društvenih organizacija  u Parizu organizovalo „Dan gneva“. Bez obzira na pljusak, na ulice su izašle hiljade ljudi. Demonstranti su zahtevali da predsednik  podnese ostavku, tražili su efikasne mere za borbu sa nezaposlenošću, ukidanje „zakonodavstva  koje se odnosi najedan  pol“. Za razliku od događaja u Kijevu u kome vlasti dozvoljavaju da se bez prepreka uništava centar grada i da se osvajaju zgrade koje pripadaju državnoj administraciji, francuska policija prema  onima koji su protestvovali nema   milosti. Manifestacija je rasturena uz korišćenje sile, a 262 učesnika  su pritvorena…

Izvor: Fond Strateške Kulture