Ukrajina – ponavljanje srpskog scenarija

“Ne bih želeo da razmišljam da u Evropi danas planiraju novu narandžastu revoluciju u Ukrajini” – prokomentarisao je dramatična zbivanja oko Ukrajine Vladimir Čižov, stalni predstavnik Rusije u EU. Međutim, razvoj događaja sumnjivo podseća na scenario koji je već razrađen u Srbiji, Gruziji pa i samoj Ukrajini. Prvo se pusti u pogon sveobuhvatna propagandna mašinerija kako bi se javno mnjenje obradilo u smeru poželjnom za Zapad. A ukoliko vlast pokuša da deluje u drugom pravcu – organizuju se masovne antivladine demonstracije nasilnog karaktera što se predstavlja kao delovanje “demokratski nastrojenih masa” protiv nenarodnog režima.

Glavna razlika današnjih događanja u Ukrajini od ranijih narandžastih revolucija, jeste korišćenje spoljašnjeg povoda (u vidu odustajanja Predsednika Janukoviča da potpiše međunarodni sporazum sa EU). Ovo više nego očigledno demonstrira geopolitički značaj svega što se događa oko Ukrajine. Ne radi se čak ni o mešanju u unutrašnji izborni proces(koji je u zemljama Istočne Evrope zaista često daleko od idealnog), nego o pokušaju da se suverena država natera da sledi spoljnopolitičku liniju koju joj diktira Brisel. A odustajanje od te linije ili čak nedovoljno aktivno praćenje njene trajektorije (naravno, po mišljenju odgovarajućih zapadnih krugova), tretira se kao “nenarodna politika”. Radoslav Sikorski, ministar inostranih poslova Poljske, koji je ovih dana pokazao nezapamćenu aktivnost, govorio je upravo u tom duhu. On je izjavio da se “Predsednik Janukovič veoma ozbiljno preračunao po pitanju Sporazuma o pridruživanju EU i po pitanju naroda Ukrajine”.[1] Pan Sikorski je praktično pozvao na otkazivanje sastanka Saveta ministara inostranih poslova zemalja OEBSA, zakazanog za 5. decembar u Kijevu, podvukavši da je u današnjim uslovima “teško zamisliti Kijev kao odgovarajuće mesto za sastanak OEBSA”.[2]’

Upravo je Poljska u ovom trenutku najaktivnija u Ukrajinskim poslovima, među svim zemljama u Evropi – i to nije slučajnost. U korenu samog programa “Istočno partnerstvo” stajali su upravo Varšava i lično Radoslav Sikorski.

Ni za kog više nije tajna da je samit u Viljnusu sa programom “Istočno partnerstvo” – koji se ne održava baš svake godine – doživeo neuspeh, a prvobitno je “naoštren” upravo zbog Ukrajine. Za rukovodstvo EU koje se iznenada našlo usred finansijske i ekonomske krize na sopstvenoj teritoriji, izuzetno je važno da postigne neki uspeh na spoljnopolitičkom frontu. I prirodno, ukrajinsko-ruski front je izabran kao glavni. Upravo ukrajinsko-ruski, tačno u skladu sa preporukama Zbignjeva Bžežinskog, živog klasika geopolitičkog šaha, koji je uveren da će Rusija bez Ukrajine izgubiti svoj geopolitički status.

Nije slučajno odustajanje Kijeva od potpisivanja Sporazuma o pridruživanju EU i zoni slobodne trgovine, baš na obalama reke Potomak[3] doživljeno maltene kao lična uvreda. Ukoliko rukovodstvo EU bar pravi dobru grimasu u ovoj lošoj igri, pozdravljajući potpisivanje odgovarajućeg sporazuma bar sa Gruzijom i  Moldavijom i obećavajući nastavak dijaloga sa Ukrajinom, to SAD ozbiljno govori o uvođenju sankcija protiv predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča. U svakom slučaju, ovakav poziv je već okačen u vidu peticije na zvaničnom sajtu Bele kuće. Njeni autori su izgleda uvereni da odbijanje da se potpiše dokument sa Briselom automatski pretvara Predsednika Ukrajine u kategoriju rukovodilaca zloglasnih “otpadničkih država”.

Po rečima autora peticije, sankcije treba da obuhvataju zabranu ulaska Predsedniku Janukoviču u SAD i zemlje EU, kao i članova vlade Ukrajine, uključujući i njihovu najbližu rodbinu. Pored toga, autori dokumenta insistiraju na “zamrzavanju bankarskih računa kompanija koje su sa njima povezane”.

Međutim, u ovom pritisku bez presedana, Vašington je čak pored Poljske našao i druge pristalice unutar EU. I dok kancelarka Nemačke Angela Merkel, kao poučena iskustvom veoma razumno poziva svoje kolege u EU da počnu “intenzivne pregovore” sa Rusijom po čitavom kompleksu problema u regionu, dotle su zemlje iz skoro zaboravljene kategorije “novoevropljana” ponovo požurile da stanu ispod znamenja SAD.[4] Tako je Litvanija, kao aktuelni predsedavajući EU pozvala sve zemlje-članice EU da kategorički osude “imperijalistički pritisak” na Ukrajinu sa ciljem da se primora da otkaže potpisivanje Sporazuma o pridruživanju EU i da se obrate ukrajinskom narodu sa potvrdom svog obećanja da će podržati evrointegracijske težnje, kao i da će osuditi sadašnje ukrajinsko rukovodstvo, koje po mišljenju zvaničnog Viljnusa “deluje suprotno interesima sopstvenog naroda”.[5] U principu, nedostaje samo otvoren poziv na svrgavanje vlade i Predsednika.

U zajedničkoj izjavi predsednika Saveta Evrope Hermana van Rompeja i predsednika Evropske komisije Hoze Manuel Baroza, takođe se pominje “spoljni pritisak” koji se vrši na Ukrajinu.[6] A predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc direktno je pozvao svoje kolege u EU da “jasno i glasno kažu da je jednostavno neprihvatljiv ekonomski i politički pritisak Rusije prema našim istočnim partnerima”. Međutim, on je deo krivice za nastalu situaciju svalio i na Evropsku Uniju. “U Evropi baš nije popularno pomaganje država koje su u krizi” – istakao je Martin Šulc. “A Ukrajina dobija, ako pogledate predloge iz Moskve, kratkoročnu pomoć koju mi Evropljani ne možemo ili ne želimo da pružimo” i “to je jedan od razloga zbog koga se vlada Ukrajine, nalazeći se pod tim gigantskim pritiskom, na kraju krajeva odlučila na kooperaciju sa Rusijom” – priznao je šef Evropskog parlamenta.[7]

Odgovarajući na pristigle optužbe iz Brisela, Vladimir Čižov, stalni predstavnik Rusije pri EU, primetio je da, ukoliko se odnos Rusije sa Ukrajinom tretira kao pritisak, onda se delovanje same EU naspram Kijeva može porediti samo sa “parnim valjkom”.[8] A MIP Rusije u svom komentaru ističe da su gorenavedene izjave “očigledno izazvane težnjom da se Rusija proglasi odgovornom za probleme koji su u ukrajinskom društvu iznikli kao posledica neskrivenog pritiska koji sprovodi Evropska Unija prema Ukrajini i nizu drugih država u okvirima inicijative “Istočnog partnerstva”.[9]

U jeku histerije koju su raspalili Brisel, Varšava i Vašington, ne sme se smetnuti sa uma da je odbijanje Viktora Janukoviča da u glavnom gradu Litvanije potpiše dokumet o Asocijaciji sa EU pre svega imalo finansijsko-ekonomsku pozadinu. Kijev je do poslednjeg trenutka pokušavao da od Brisela dobije kakve-takve finansijske garancije po pitanju ogromnih gubitaka koje će Ukrajina pretrpeti usled slamanja postojećih regionalnih modela trgovačko-ekonomske saradnje. Međutim, EU kategorički odbacuje bilo kakvu garanciju svojim partnerima – nije važno da li su to Ukrajinci, Srbi ili Albanci.

Istine radi treba reći da su sami ukrajinski političari u dobroj meri sami krivi za nastanak današnje krizne situacije, dugo vremena pokušavajući da igraju “dvojnu igru, ili tačnij rečeno, da sede na dve stolice – Moskovskoj i Briselskoj. Jer su bili dobro poznati svi parametri i u vezi potpisivanja Sporazuma o pridruživanju EU i u vezi sa principima jačanja trgovačko-ekonomskih odnosa sa Rusijom. Međutim, rukovodstvo Ukrajine nije otkrivalo karte do poslednjeg trenutka, raspaljujući strasti i u Kijevu i u Briselu.

Takođe treba imati u vidu da se predlog Brisela o potpisivanju Sporazuma o pridruživanju, principijelno razlikuje od dokumenata sa sličnim nazivom (Sporazum o asocijaciji i pridruživanju) koje EU potpisuje sa zemljama-kandidatima. U poslednjem je zaista napisan “vozni red” pridruživanja ove ili one države Evropskoj Uniji i sadrži konkretne obaveze zemalja. Sporazum za zemlje iz bivšeg SSSR nije nosio u sebi konkretne obaveze po pitanju njihovog prijema u evropske redove. A već nametnuti zahtevi prema njima su analogni.

To znači da ukrajinski proizvođači ne treba da se nadaju ravnopravnom izlasku na evropska tržišta. Ali već gubitak tržišta Carinske Unije od 170 miliona ljudi (Rusija, Belorusija, Kazastan), postaće realna činjenica. Pa i gubitak od 160 milijardi eura (na koliko su izračunali gubitke ukrajinski ekonomisti), niko iz EU neće kompenzovati. Ukrajina za Evropsku komisiju i Evropsku centralnu banku – nije Grčka, a grivna – nije euro. Takvu razliku već su mnogi dobro razumeli, naročito na Balkanu. Države u regionu aktivno traže da se pridruže EU – međutim, uslovi koji im se predlažu ne odlikuju se baš objektivnošću.

U Evropskoj Uniji već se otvoreno govori o uvođenju sankcija protiv rukovodstva Ukrajine. O tome je posebno govorio Aleksandro Gonzales, stručnjak iz Brisela po pitanju proširenja EU. Po njegovom svedočenju “prvi korak za uvođenje evropskih sankcija predstavlja inicijativa od strane institucije ili grupe evropskih zemalja. U odnosu na Ukrajinu tu ideju u ovom trenutku već razmatra niz istočnoevropskih zemalja”.[10]

‘”Viljnus će predstavljati neuspeh za EU” – zaranije je prognozirao Predsednik Rumunije Trajan Basesku, koji tradicionalno nije stidljiv po pitanju glasnih fraza. On je pozdravio planirano potpisivanje Sporazuma o pridruživanju EU i Moldavije, ali je i ovde upozorio strane da ne gaje preveliki optimizam: “Viljnus je samo jedan korak, koji ne predstavlja garanciju da će Moldavija ući u Evropsku Uniju”. Po rečima Baseskua, “EU ne bi trebalo da bude arogantna prema Moldaviji, koju treba prihvatiti polazeći od njene realnosti, a ne po birokratskom stilu Brisela”.[11] Upravo je ovo slučaj u kome ne možemo da se ne složimo sa Predsednikom Rumunije.

Međutim, Zapad nastavlja da povećava ulog u svojoj ukrajinskoj partiji, uprkos činjenici – ili tačnije, uzimajući je u obzir – da takva politika bremenito destabiluje situaciju u suverenoj državi.

Izvor: Fond Strateške kulture