Злочиначка операција „Олуја“ двадесет година после

Хрватска ће и ове године, помпезније него икад, прославити тешке злочине над Србима из Хрватске, док ће Срби оплакивати пострадале и судбину избеглих. Хрватска је чинила огромне дипломатске напоре да у дефиле укључи што већи број земаља, посебно најјачих земаља НАТО, и тако обезбеди дефинитивну верификацију законитости и исправности злочиначке војне операције. Ипак, не иде им све по плану и кроз медије се види нервоза која им ремети сљављеничку атмосферу јер, како у свет продире права истина о „Олуји“, све је више оних који се стиде своје улоге у њеној реализацији. Зато траже начин да се дистанцирају од зла које су починили хрватски бојовници и отказују учешће на манифестацији иако су уредно позвани и бучно најављивани.

„Олуја“ је харала пет дана – од 4. до 9. августа 1995. године. Била је то добро испланирана војна операција етничког чишћења, са свим пропратним злочинима, срачунатим да изазову страх и панику и тако покрену реке српских избеглица са крајњим циљем да се никад не врате на своја вековна огњишта. Хрватска власт већ двадесет година „Олују“ лажно приказује као бриљантну и генијалну војно-полицијску операцију, али то су само празне речи. Сви релевантни подаци и документи и на српској и на хрватској страни јасно говоре да је у питању ратни злочин и највеће етничко чишћење на тлу Европе после Другог светског рата. Под притиском сопствених докумената о планирању и извођењу „Олује“ и притиском неумољивих статистичких података о катастрофалним последицама, Хрвати имају све мање маневарског простора за обмане и лажно приказивање ове војне операције коју Срби не треба никада и нигде да спомену без придева „злочиначка“. Тако су принуђени да нека своја кључна историјска документа о стварању хрватске државе једноставно сакрију (као што су „Топнички дневници“) а нека намерно кривотворе и неуверљиво погрешно тумаче (као што су „Бријунски транскрипти“).

Транскрипти са састанка тадашњег председника Хрватске Фрање Туђмана са војним врхом Хрватске војске на Брионима (31. јула 1995. године) јасно показују да су тешки злочини и етничко чишћење планирани и наређени, па стога ова војна операција не може бити никакав подвиг, него обичан злочин над цивилним становништвом. На овом састанку сам Туђман даје инструкције својим генералима како да се изазове страх и паника код српског становништва са циљем протеривања у Србију, иако ће им хрватска власт, како је рекао, „тобоже јамчити грађанска права“.

Сада Хрвати имају велику муку како да протумаче тако јасно изговорене Туђманове речи „тобоже јамчити“, јер оне не могу значити ништа друго него да Србе треба побити и протерати. Да ово није престрога констатација, потврђују и Туђманов закључак на истом састанку да „током ове акције Срби треба да нестану из Хрватске“.

„Топнички дневници“ су морали да буду сакривени јер нису могли да се кривотворе нити да се погрешно тумаче. Они у потпуности компромитују и оперцију „Олуја“ и „генијалне“ хрватске генерале и „заповједнике“. Из њих се јасно види утрошак граната и других убојних средстава по времену и простору. Јасно се види да су бездушно гранатирани цивилни објекти и простори на којима бораве цивили, и то огромном количином убојних средстава која су морала изазвати страдање, страх, панику и бежање цивила. Значи, оно што Хрвати приказују као ватрену припрему и ватрену подршку напада уствари је саставни део плана етничког чишћења јер цивили нису могли опстати на подручјима која су тако жестоко тучена и морали су да беже, спашавајући главу и породицу.

Основни циљ гранатирања није била никаква ватрена припрема нити подршка, него да се покрену избегличке колоне Срба и усмере према Србији. Над оним цивилима који нису били изложени директној артиљеријској ватри и који су поверовали у хрватске тобожње гаранције о безбедности и људским правима извршени су свирепи злочини, што је покренуло и онај део становништва који се колебао да ли да напушта домове и имовину. Тек убиства, паљевине, пљачке и нељудско поступање према цивилима обезбедили су да се злочиначка операција етничког чишћења успешно и до краја реализује.

Штавише, комплетан приказани војни успех Хрватске војске у злочиначкој оперцији „Олуја“ је велика превара. Они стварно немају чиме да се поносе, и то ће им објаснити сваки образован и неутралан официр. Војска РС Крајине се тако звала, али тешко да је то и била. Пре би се могло рећи да се претежно радило о наоружаном сеоском становништву, лоше наоружаном, још горе обученом, које је у виду некакве стајаће војске бранило своја села и своју територију, плашећи се за голи живот. Старосна структура оних који су имали оружје је била катастровална а командни кадар на нижем тактичком нивоу углавном приучен и потпуно неувежбан у смислу вођења ширих операција и фронталних сукоба.

Овакву „војску“ Хрвати су напали најмање седам пута јачим снагама. У нападу је учествовало 150.000 војника Хрватске војске и 25.000 војника Армије БиХ, што је укупно 175.000 војника према 27.000 војника Војске РСК. Сем тога, Хрвати су били модерно опремљени и наоружани, добро обучени од страних инструктора и добро утренирани за конкретну акцију, уз свеобухватну логистичку, пропагандну и ко зна какву још помоћ САД и НАТО. Срби у Хрватској су са правом рачунали на помоћ Србије и Републике Српске, али та помоћ је изостала. Били су препуштени сами себи и нису имали никакве шансе да се одбране.

Њихови избеглички путеви трасирани су на Брионима. И у чему је ту велики војни успех и подвиг Хрватске војске ако се има у виду однос снага, квалитет оружја и подршка савезника? Ни један частан официр или генерал не би се поносио таквом победом, чак и да нису почињени тешки злочини и етничко чишћење.

ВРЕМЕ РАЗОТКРИВАЊЕ ЗЛОЧИНА

Тешке злочине у операцији „Олуја“ починиле су до зуба наоружане војне формације Хрватске војске, уз свесрдну помоћ такозване „међународне заједнице“. Фаланге Фрање Туђмана изненада и жестоко су напале српско становништво у зонама под заштитом Уједињених нација када је беспотребно и свирепо убијено најмање 2.650 српских цивила а трајно етнички почишћено око 340.000 Срба. Том приликом су, како је сам Хашки трибунал рекао (па порекао), извршени тешки злочини у виду убистава, нечовечних дела, окрутног поступања, депортације, пљачке и разарања. Срамно је да за ове злочине нико није одговарао, али ми Срби никада нећемо заборавити ко их је починио и никада нећемо престати инсистирати да злочинци одговарају и да се злочини осуде. Ми знамо који су то хрватски „заповједици“ наређивали и надгледали злочине над цивилима. То су пре свега Фрањо Туђман са својим „Главним стожером“, а затим директни команданти у злочиначкој војној операцији „Олуја“: Звонимир Чрвенко, Иван Басовац, Петар Стипетић, Лука Џанко, Миљенко Црњац, Мирко Норац, Анте Готовина, Ђуро Дечак, Живко Будимир и Атиф Дудаковић. Затим дирекни извршиоци масовних убистава цивила који су за сада скривени и заштићени.

По ко зна који пут у историји Срби у Хрватској су успавани лепим причама, лажним обећањима, договорима, преговорима а затим преварени, масакрирани, опљачкани и протерани. Ову велику и срамну превару хрватска власт данас приказује као изванредно осмишљено и изведено „стратегијско изненађење“. А, уствари, једино изненађење је било у томе што им је „међународна заједница“ дозволила да без одговорности и последица нападну заштићене зоне УН. Нико никада није Хрватску позвао на одговорност због тако драстичног кршења међународног права иако су зоне под контролом УН неприкосновене. Злочиначка акција је на Западу прећутно одобрена а негде и јавно подржана. Штавише, разоткривен је умишљај међународне заједнице која је Србе разоружавала и дефинитивно спремала за политичко решење проблема а истовремено је тајно наоружавала, обучавала и хушкала Хрвате да се одлуче за војно решење „српског питања у Хрватској“.

У планирању и реализацији хрватске злочиначке операције „Олуја“ активно су учествовали официри НАТО, што је потврдио и амерички генерал Чарлс Бојд, тадашнњи заменик команданта ове војне алијансе. Дословно је рекао „да су САД и НАТО помогле у осмишљавању и спровођењу тог плана“. Није тешко закључити зашто јер се овладавање Хрватске територијама на којима су живели Срби уклапа у планове ширења НАТО на Исток. Ником данас не треба објашњавати шта значи помоћ и савезништво обавештајно-безбедносног система САД и НАТО, који се одавно не бави само пуким прикупљањем података, него спроводи обавештајна дејства којима се постижу стратегијски циљеви без званичног учешћа у локалним и регионалним ратовима. Тако се овај злочин Хрватске војске, за коју се знало да ће убрзо бити у саставу НАТО, може гледати и као на колатерарну штету ширења овог војног савеза на Исток.

ТАЈНА ОПЕРАЦИЈА СПРЕЧАВАЊА ПОВРАТКА

Политика хрватске владе по питању повратка прогнаних Срба је неискрена и дволична већ двадесет година у континуитету, без обзира ко је на власти. Суштина те политике може да се сведе на једну реч коју је изговорио Фрањо Туђман у „Бријунским транскриптима“, реч „тобоже“. Све што су предузели да се Срби врате тобоже су предузели: тобоже их позивају да се врате, тобоже им гарантују безбедност, тобоже им враћају имовину, тобоже им обезбеђују услове за нормалан живот по повратку итд.

Предузете мере хрватске државе да се Срби не врате имају такође све елементе добро припремљене свеобухватне тајне операције. Наравно злочиначке операције, као што је била и „Олуја“. Већ две деценије потенцијални повратници се застрашују добро смишљеним научним методама. Најчешћа метода су привођења и саслушања државних органа Хрватске, притварања и покретања истрага. И то не хапсе Србе при првом, па ни другом доласку у Хрватску, него најчешће код трећег преласка границе. Тако се анулира осећај сигурности који Срби могу стећи ако једном уђу у Хрватску и не буду ухапшени.

Затим, најчешће се намерно хапсе и затварају Срби који немају баш никакву кривицу и који нису ни мрава згазили. Није битно да ли ће бити суђени јер психолошки ефекат на прогнане Србе се постиже већ чином хапшења. Ово због тога што сви остали који размишљају о повратку кажу: када су њега ухапсили, онда ја не смем ни помислити да се вратим“, и дефинитивно одбацују идеју о повратку.

Према онима који се ипак врате на своја имања примењује се нека врста узнемиравања, претњи, премлаћивања па и убиства. За то су задужене некадашње усташке емигрантске организације или њихови чланови као што су Хрватски ослободилачки покрет (ХОП), Хрватско револуционарно братство (ХРБ) и друге којима је тероризам и насиље била суштина борбе за независну хрватску државу. Осамостаљењем Хрватске изгубили су смисао свог постојања, али и даље опстају удружени и организовани у борби против Срба и свега што је српско. Њихов нови идеал на коме раде јесте етнички чиста Хрватска.

Да су сва обећања и гаранције када су Срби у Хрватској у питању „тобоже“, најбоље се види кроз гажење и оно мало права која су добили, као када су у питању двојезичне табле и ћирилица као писмо где већински живе Срби, те кроз сталне притиске и пресије да се поништи „Закон о амнестији“, који гарантује безбедност свим Србима у Хрватској који нису починили ратни злочин. Притисци и претње су јаки и константни а сигурност, уместо да се временом побољшава, све је лошија. Резултат је катастрофалан јер Срби, уместо да се враћају у Хрватску, и даље се исељавају.

ДА ЛИ ЈЕ ПОВРАТАК ИПАК МОГУЋ?

Хрвати су се ипак прерачунали и греше ако мисле да је време учинило своје и да се протерани Срби неће вратити. Греше ако мисле да ће тајним операцијама успети да спрече повратак Срба у своје куће, станове и на своја имања, и да ће тако верификовати резултате етничког чишћења. За сада се међународна заједница са њима солидарисала, али злочини почињени у „Олуји“ не застаревају и некада ће доћи на дневни ред. Етничко чишћење не може да се прихвати, да се озакони и да се заборави. Ако Јевреји нису клонули духом и изгубили наду скоро два миленијума да ће се вратити у своју постојбину, пошто су их протерале римске легије, зашто би Срби клонули духом већ након двадесет година? Две хиљаде година, с колена на колено, историјски поздрав Јевреја је био: „Догодине у Јерусалиму“, и остварили су свој сан. Такву упорност и веру морају показати и Срби када је у питању повратак у Лику, Кордун, Банију, Славонију и друге делове које су насељавали.

Међународна јавност треба да зна да је злочиначка „Олуја“ само део дугогодишњег погрома и етничког чишћења Срба у Хрватској. И овде је статистика необорива и неумољива, тако да јасно дефинише ко је злочинац а ко жртва. Од 1.800.000 Срба у Хрватској, по попису из 1931. године, остало их је само 186.000, по попису из 2011. године, око 10 одсто, са тенденцијом даљег смањења. Само за 80 година у Хрватској је елиминисано 90 одсто Срба, који су побијени, протерани, покрштени или на други начин асимиловани. И данас можете чути јавне иступе хрватских политичара који за Србе из Хрватске кажу да су то Хрвати православне вероисповести. Ни попис из 2011. године не даје праву слику о драматичности опстанка Срба у Хрватској јер се се у великом броју ради о старачким домаћинствима или „чуварима“ преостале имовине. Тако ће се и овај број Срба за кратко време драстично смањити. Зато је стварање нормалних услова за повратак протераних Срба у Хрватску једина гаранција опстанка Срба у Хрватској. Последњи утисак охрабрује јер се чини да је масовно отказивање учешћа позваних земаља на прославу злочиначке „Олује“ добар знак и јасна порука хрватској влади да одустане од политике верификације етничког чишћења и специјалних тајних акција којима се дефинитивно спречава повратак прогнаних Срба у Хрватску.

Извор: Нови Стандард