Злочини над Србима у Босни и Херцеговини 1914. године

Рат који је Аустро-Угарска повела 1914. године, није био само рат против Краљевине Србије, већ и против српског народа у целини, а када су у питању Босна и Херцеговина, тај рат веома брзо је добио карактеристике бруталног етничког чишћења српског народа западно од реке Дрине. Антисрпске демонстрације у Сарајеву започеле већ у вечерњим часовима истога дана када је Принцип извршио атентат на Фердинанда. Група од око 200-300 демонстраната, из редова Хрвата и муслимана, предвођених франковцима, прво је узвикивала антисрпске пароле, а затим је започела демолирање хотела Европа, који је био у власништву Глигорија Јефтановића и редакције листа Српска ријеч. У току ноћи франковци су, уз помоћ војних, а посебно клерикалних кругова, предвођених надбискупом Јосипом Штадлером, за сутрадан припремили нове рушилачке демонстрације. Током ноћи штампан је као плакат проглас Градског заступства, у коме је позвано грађанство Сарајева да из своје средине „истријеби“ наводне антидржавне елементе, што је у ствари представљало позив на обрачун са Србима. Тако припремљена, руља се ујутро око 8 часова почела окупљати пред католичком катедралом и наоружана сјекирама, моткама, камењем и сличним предметима, носећи пред собом цареву слику и певајући песму „царевку“, кренула у рушилачки поход. Прво је нападнута и демолирана српска школа, а затим и просторије српских културних и просветних друштава, редакције српских листова, фирме, радње и други објекти у српском власништву, а на крају и куће многих угледних сарајевских Срба, па чак и оних сиромашнијих. Демонстрације су пратиле и масовне пљачке српске имовине. Само око 200 српских домаћинстава у Сарајеву претрпело је штету од око пола милиона круна.

Полиција и војска нису учиниле конкретније кораке да спрече дивљање демонстраната по Сарајеву, већ су их у неким случајевима и подржавали, а њихова интервенција више је била симболична него стварна. Демонстрације су се тог и наредних дана пренеле и на друге градове Босне и Херцеговине: Мостар, Добој, Ливно, Травник, Завидовиће, Чапљину, Столац, Маглај, Зеницу, Вареш, Бугојно и друге где су муслимани и Хрвати чинили већину становништва. У свим овим мјестима демолирана је имовина српских школа, културно-просветних друштава и угледнијих Срба, а у појединим местима било је и људских жртава. Само у Стоцу штета причињена Србима износила је око 50.000 круна. У неким местима, као на пример Опличићима и Клепцима, демолиране су и оскрнављене и српске цркве. У Клепцима је православна црква не само демолирана, већ и тешко оскрнављена, одежде и црквене утвари су уништене, а демонстранти су чак и вршили нужду у путиру. На челу демонстраната у свим местима били су франковачки елементи, којима би се затим придружили и муслимани. Аустроугарске власти су 29. јуна у Сарајеву, а 2. јула 1914. године у читавој Босни и Херцеговини увеле ванредно стање и прогласиле преки војни суд, али не са намером да кажњавају изгреднике, већ да им те мере послуже као ново средство кажњавања Срба.

Већ у јулу и августу 1914. године, а и наредних месеци, аустроугарске власти су донеле читав низ закона, прописа, уредби и наредби по којима се земља прилагођавала новом, ратном стању. У основи, сви ти акти су били уперени против Срба. Тако су затворене српске школе, забрањена ћирилица, укинута сва српска друштва, забрањена српска застава, укинута крсна слава, забрањено је чак и ношење српске шајкаче итд. Али, најпогубније су свакако биле наредбе о оснивању преких ратних судова по свим гарнизонима и већим војним јединицама, затим наредба о узимању талаца који су својим животима морали да гарантују унутрашњи мир и сигурност стратешких објеката, наредба о искључењу из подаништва свих оних који се без одобрења налазе ван земље, а политички су сумњиви, те о конфискацији њихове имовине и прогону њихових породица итд. Прва масовна хапшења Срба започела су непосредно након Принциповог атентата, па је у наредних 48 часова похапшено око 200 Срба из Сарајева и његове околине, а само до почетка ратних операција ухапшено је око 5000 Срба у Босни и Херцеговини. На удару су пре свих биле соколске старешине, свештеници, учитељи, трговци и остали угледнији људи, који ће касније служити као таоци и бити безобзирно понижавани, мучени и убијани. Таоци су узимани по унапред припремљеним списковима, из реда угледнијих представника српског народа у Босни и Херцеговини. Они су држани у нељудским условима у затворима или на разним објектима од војног значаја за Монархију, као што су мостови, пруге, тунели и слично. Они су својим животима гарантовали за те објекте, а били су малтретирани, застрашивани, мучени на разне начине, а често и убијани без икаквог повода. Преживели таоци касније су највећим делом отпремљени у злогласне аустроугарске логоре, а некима је суђено и на велеиздајничким процесима.

Аустроугарски преки војни судови били су посебно немилосрдни. На смрт вешањем или стрељањем осуђено је на стотине људи. Судило се из најбаналнијих, а често и без икаквих разлога. Докази се нису ни тражили нити су били потребни, а пресуде су често изрицане по нечијој, најчешће лажној дојави. У тој психози страха, денунцирање је постало редовна појава и многи невини страдали су због тога што су се неком комшији раније замерили. Вешања су била групна, на јавним местима, трговима, пред црквом, школом и слично. Највећи број вешања и стрељања извршен је у Источној Херцеговини и Подрињу. На такав начин обешено је на десетине Срба у Требињу, Автовцу, Фочи, Билећи, али и другим местима широм Босне и Херцеговине. Познат је случај котарског судије из Фоче Мате Бошкића, који је сам, за кратко време, на смрт осудио преко 70 потпуно невиних цивила.

Још страшније последице од преких војних судова, по српско становништво Босне и Херцеговине, имала је наредба из првих дана рата по којој аустроугарске трупе могу поступати „без интервенције ког суца на основу нужне ратне обране“, што је у пракси значило неограничену моћ појединих аустроугарских команданата и унапред ослобађање од одговорности за почињене злочине над цивилним становништвом. Та самовоља дошла је до изражаја већ првих дана рата када су аустроугарски војници започели масовно претресање српских кућа у потрази за оружјем. Та мера провођена је уз сваковрсно шиканирање цивилног становништва, а појединци који би били осумњичени да крију оружје морали су исто купити, ако га нису имали, и предати војним властима, након чега им је следила казна. Преметачине су често биле праћене и пљачкама. Осим тога, аустроугарски војници, заједно са „шуцкорима“, починили су у току рата бројне злочине над српским становништвом Босне и Херцеговине.

Оснивање чета тзв. „Заштитног корпуса“ (Shutzkorps), који су у народу остали познати као шуцкори, представљало је посебан вид терора над српским народом у Босни и Херцеговини, у току Првог светског рата, а њихов творац био је Оскар Поћорек. Ослоњен на поједине муслиманске прваке, прије свих на Адемагу Мешића, Поћорек је првобитно планирао да у шуцкоре ангажује само муслимане, али је то у пракси било нешто другачије. Привучени дневницом од 3 круне и још више могућношћу да не буду мобилисани на фронт, шуцкори су формално имали задатак да одржавају ред у позадини фронта, обезбеђују пруге, саобраћајнице и важније објекте и да се боре против упада српских комитских чета. А у пракси, основни задатак им је био да тероришу српски живаљ. Од укупно око 11.000 шуцкора, у самој Херцеговини их је било око 5000 или чак 45%. Ужасан терор проводили су у току рата над таоцима и цивилним становништвом шуцкори у Босни и Херцеговини. Вјероватно никада неће бити утврђен тачан број њихових жртава, али су остали запамћени суровост и бестијалност са којом су се обрачунавали са голоруким народом, а често и са првим комшијама. У Источној Босни и Херцеговини су се посебно по суровости истицали шуцкори муслимани, тако да су и саме аустроугарске власти биле принуђене да неке од њих изведу на суд и осуде за почињене злочине. Клање, спаљивање, силовање, одсијецање појединих органа, били су само неки од метода којима су шуцкори чували „унутрашњи ред и поредак“ у Босни и Херцеговини.

Први масовни злочин на овим просторима починили су управо шуцкори, у Челебићу код Фоче, када су побили 84 српска таоца. Злочини шуцкора и регуларних аустроугарских трупа посебно су се умножили након повлачења српске и црногорске војске из Источне Босне, када су под оптужбама за шпијунажу или једноставно за радостан дочек српске и црногорске војске, били побијени многи недужни српски цивили. Тако су, на пример, само на Палама, 20. и 21. октобра 1914. године шуцкори убили 52 српска цивила. У распламсавању верског рата у Босни и Херцеговини, Аустро-Угарској је свакако ишло на руку и то што је турски султан, као калифа свих сунитских муслимана света, прогласио „свети рат“ или џихад против сила Антанте, а у његовој фетви су поменуте и Србија и Црна Гора. Фетва је прочитана и по свим џамијама у Босни и Херцеговини, а затим упућена свим муслиманским војницима на фронт. Још пре тога, одмах на почетку рата, у свим џамијама у Босни и Херцеговини су „учене дове“ за победу Централних сила.

Чим је аустроугарска влада упутила ултиматум Србији, започело је у Босни и Херцеговини хапшење и интернирање српског цивилног становништва. У пограничним срезовима према Србији и Црној Гори аустроугарске власти су муњевитом брзином извршиле мобилизацију да би тако предупредиле било какав покушај отпора или побуне. Затим су почели масовна хапшења и интернирања становништва у унутрашњост или у злогласне логоре широм Монархије. Најпознатији аустроугарски логори за Србе били су Арад, Коморан, Шопроњек (Нежидер), Кечкемет, Туроњ и други широм Монархије, а у Босни Добој, Жегар код Бихаћа и многи мањи логори. Тако је прве концентрационе логоре на тлу Европе формирала Аустро-Угарска 1914. године за Србе, чак и за жене и децу. Према непотпуним подацима из 1918/19. године у арадском логору било је 3323 особе из Босне и Херцеговине, осим Сарајева, за које нису достављени подаци, а В. Ћоровић наводи податак о 5500 сужњева од којих је скоро половина помрла у логору. Први транспорт од око 600 Срба: људи, жена и деце, већином српских породица претходно експатрираних из Босне и Херцеговине, а које су похватане после Макензенове офанзиве на Србију и Црну Гору и нешто србијанских војника, отпремљено је у добојски логор 27. децембра 1915. године. До краја рата, само кроз овај логор прошло је преко 45.000 људи, жена и деце из Босне и Херцеговине и Србије. Живећи у нељудским условима, интернирано становништво је масовно умирало изложено сваковрсним тортурама, тешким физичким пословима, глади, невремену и заразним болестима. Према подацима које износи В. Ћоровић, само у току једног месеца, априла 1916. године, у добојском логору умрло је 643 деце, а према забелешкама свештеника Славка Трнинића у току 1916. и 1917. године у овом логору сахрањено је преко 1000 деце испод десет година старости. Према непотпуним и фрагментарним подацима, у Шопроњеку је једно време било преко 8000 логораша, у Бихаћу око 8000, у Требињу преко 2500 и тако даље.

Да би што боље очистиле погранични појас од српског живља, аустроугарске власти су један дио становништва депортовале у унутрашњост, а један дио протерале. По наредби Земаљске владе од 7. октобра 1914. године искључени су из поданства и конфискована је имовина онима који се без дозволе босанске владе налазе у иностранству, а ако су под сумњом да раде против Монархије. Та мјера посебно је погодила све оне који су побјегли из Босне и Херцеговине након офанзиве српске и црногорске војске. Породице тих људи протериване су преко границе без игде ишта. Само у требињском крају протерано је становништво из 952 дома, опљачкано 619 кућа, попаљено 400, а у затворе и логоре отерано преко 5000 лица. Перо Слијепчевић је израчунао да су за само мјесец дана аустроугарске власти протерале из Босне и Херцеговине 5260 српских породица и конфисковале им имовину. Све ове мере имале су и дубљу позадину и сежу још у време од пре окупације Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске, а корени су им у настојању аустроугарских власти да дуж Дрине што више ослабе српски етнички елемент, а оснаже католички и муслимански, како би на тај начин и физички раздвојиле српски народ с једне и друге стране Дрине. Рат је аустроугарским властима пружио јединствену прилику за етничко чишћење Подриња и Источне Херцеговине од српског становништва. Осим тога, одлуком да један део конфисковане имовине Срба може бити подељен „лојалном“ локалном становништву, доносио је нову међусобну мржњу између православних с једне те муслимана и католика с друге стране. Поред тога, муслиманско становништво дуж Дрине и из Новопозарског санџака, које се борило на страни аустроугарске војске приликом њене офанзиве, бежало је или је пресељавано по Поћорековим наредбама у унутрашњост из такозване „ратне зоне“, приликом наступања српске и црногорске војске на те просторе. Ратне операције на том простору умножавале су патње цивилног становништва, а поготово што су наступање црногорске војске понегде пратиле пљачке и паљевине, а понекад и одмазда над заосталим муслиманским становништвом, посебно шуцкорима и њиховим породицама. У почетку је Поћорек био против досељавања муслимана из Новопазарског санџака у Босну и Херцеговину, али је убрзо у томе увидео могућност дефинитивног решавања српског питања у Босни и Херцеговини и то насељавањем ових избеглица на имања протераних српских породица из Подриња.

Да би у потпуности обезглавили и национално дезоријентисали српски народ у Босни и Херцеговини Аустро-Угари су схватили да му, пре свега, морају уништити интелигенцију. Први се на удару нашао национално ангажовани дио интелигенције, на чијем раду су почивала културно-просветна, спортска и омладинска удружења као носиоци просветног, културног и друштвеног уздизања народа и борбе против свеопште заосталости и сиромаштва. Први су, наравно, били политички експонирани Срби, а посебно припадници средње националне генерације и омладинци. Већ првих дана рата ухапшени су сви они који су на било који начин били политички и национално ангажовани, па чак и муслимани који су се у националном погледу осећали као Срби. У прво време они су служили као таоци, да би затим некима било суђено на велеиздајничким процесима, а неки су одведени у већ помињане злогласне логоре. Свој живот у злогласном логору у Араду завршио је и идеолог „Народове“ групе Ристо Радуловић. У арадском логору умро је и Авдо Сумбул, секретар „Гајрета“ и један од истакнутих Срба муслимана, као и многи други истакнути појединци. Из истих разлога, страдали су масовно и православни свештеници. Од 343 парохијска свештеника, колико их је тада укупно било, после атентата 1914. године седморица су стрељана, 56 је оптужено или осуђено, 156 је отпремљено у логоре или узето у таоце, што значи да је више од 65% православних свештеника у БиХ изгубило слободу, а тортура над њима настављена је и у току рата, па је тако ретко који српски свештеник остао на слободи.

Међутим, српска интелектуална и политичка елита у Босни и Херцеговини највише је десеткована серијом велеиздајничких процеса. Најпознатији је био Бањалучки велеиздајнички процес против 156 најугледнијих Срба из Босне и Херцеговине. Процес је трајао од новембра 1915. до априла 1916. године, а на њему је суђено седморици чланова Сабора, 24 професора и учитеља, 21 свештенику, осморици студената, а остали су били трговци, чиновници, и угледни сељаци. Оптужница их је теретила за сарадњу са Народном одбраном чији је циљ био уједињење Босне и Херцеговине са Србијом. Као коловође су оптужени Васиљ Грђић и Саво Љубибратић, а као чланови и повереници Народне одбране у БиХ, још 121 оптуженик. Посебно је суђено руководству СКПД „Просвјета“ као и руководству осталих српских културних, просветних, привредних и спортских организација. Чак 16 оптужених, на челу са Васиљом Грђићем било је осуђено на смрт, 81 на робију, а 51 оптуженик је био ослобођен. Осим овог процеса одржана је и читава серија других велеиздајничких процеса, укупно 17, на којима је суђено различитим генерацијама и различитим социјалним структурама српског народа у Босни и Херцеговини.

Серија судских процеса није заобишла ни средњошколску омладину. Први процес одржан је ђацима у Бањој Луци и на њему је суђено 27 ђака, двојици професора и директору школе. У Сарајеву је 1915. године, на казну затвора од 1 до 12 мјесеци, осуђено 8 омладинаца и 2 грађанина из Мостара. У Травнику је одржан највећи процес против школске омладине на коме је 65 омладинаца суђено у предмету против Виктора Рупчића и другова, а у Бихаћу је суђено 40 ђака тузланске гимназије у процесу Тодору Илићу и друговима. У Травнику је, такође, суђено десеторици припадника Српско-муслиманске организације, коју су чинили српски оријентисани ђаци муслиманске вероисповести. Групи омладинаца из Требиња суђено је у Тузли. Осим припадницима средње и омладинске генерације Срба у Босни и Херцеговини суђено је и старијој генерацији бораца за црквено школску аутономију, а међу њима и „оцу Босанске Виле“ Николи Кашиковићу и његовим синовима, затим Григорију Јефтановићу, а 1917. године и Војиславу Шоли. Ови процеси, осим практичног обезглављивања српског националног покрета имали су и своју политичку позадину, али и практични циљ да се за избијање рата оптуже српске националне организације из Босне и Херцеговине, а преко њих, доказујући директну везу са Србијом, да се за избијање рата оптужи Србија.

Дакле, ово су све били начини на које је Аустро-Угарска монархија проводила своју „цивилизаторску“ мисију у Босни и Херцеговини и на Балкану.

Извор: Фонд Стратешке Културе