Злоупотреба невладиног сектора

Невладине организације – замишљене као средишта самоорганизовања грађана – треба да допринесу да друштво функционише боље. Идеја је да његови припадници заинтересовани за решавање проблема, не чекајући да се њима бави само држава, узму ствари у своје руке. Друга страна те медаље је ограничавање претеране експанзије државе. Модерно друштво подразумева постојање много опсежније јавне сфере него икада раније, па када би искључиво држави било препуштено да се њом бави,  макар по форми она била и демократска, претворила би се у свуда присутног октопода.

Зато је НВО сектор од огромног значаја за постојање суштинске демократије те га сви грађани, преко средстава која се издвајају из буџета, финансирају. Но, проблем је када неке НВО раде за владе, и то по правилу стране. Неке западне силе, са глобалним хегемонистичким претензијама, већ деценијама злоупотребљавају норме грађанског друштва које су саме дефинисале. Уместо да у иностранству промовишу праву борбу за демократију и људска права, стварају своје пропагандне апарате маскиране у НВО „рухо“ (допуњен „независним“ медијима). Циљ им је да промовишу њихову политику, односно да врше притисак на локалне владе како би изнутра биле присиљене да слушају шта им „Велики Брат“ каже. Најефикаснији је спољни притисак када се комбинује са унутрашњим, тако упакованим да се грађанима представи као да је у њиховом интересу.

Колико је опасна та „игра“ срачуната да доведе до тихе окупације државе – после организовања серије „наранџастих револуција“ у Источној Европи и покушаја да се једна од њих изведе у Русију – схватио је Кремљ. Москва је донела закон по коме делатност и финансије НВО морају да буду дубински, а не тек формално транспарентне. То значи да сва средства која се добијају из иностранства морају да буду пријављена, те да се у светлу чињенице да некога финансирају странци сагледа да ли је његова номинална мисија у складу са стварним поступцима. У РФ се овај закон примењује већ годину дана и за то време се показало да су многе НВО заправо лобисти страних сила. Међу њима је и Московска хелсиншка група, која се толико клела у своју „независност“ и „хуманистичке вредности“.

Свашта би се показало када би и Србија усвојила сличан закон, те ретроспективно проанализирала ко је задње две деценије финансирао разне „наше“ борце за „људска права“. Међутим, код нас су ствари још много горе него у Русији. Та земља се бори да не буде софистицирано окупирана, а ми смо на мек начин већ освојени, док се сада копрцамо да унутрашње стеге олабавимо или бар не допустимо да постану још горе. Штавише, код нас се они што раде против интереса Србије и омаловажавају све што је српско, неретко финансирају из нашег буџета. То је врхунац окупационе перверзије! Тиме не само што се поткопава држава већ и демократија. Лажне НВО у очима многих грађана компромитују читав невладин сектор који је од огромног значаја за демократски развој.

Зато је Србији потребан не само закон сличан руском, већ и модел контроле онога што је учињено буџетским средствима датим за НВО од 2000. године до данас. Можда би са тим требало почети баш од Новог Сада, где се агресивно буне они што им смета поново отпочето озбиљније финансирање „завичајних, верских и националних институција“. Време је да коначно видимо шта су стварно, а не тек на основу разних фактура намењених правдању пара и нашминканих „евалуација пројеката“, урадили они што се хвале да (нашим и страним парама) већ двадесет година, наводно, раде нешто за друштво!

Извор: Новине Новосадске