Четврт века дели нас од агресије НАТО алијансе. Српском читаоцу малтене је сувишно понављати зашто је рат најмоћније војне алијансе света против једне мале земље – која никог није напала и ником није представљала претњу – био агресиван, илегалан, подло планиран и брутално изведен. Рачак и Рамбује камени-међаши су остварења удруженог злочиначког подухвата Запада, од чијих се последица Србија још није опоравила.

Свестрано сагледавање геостратешке суштине тог рата тек предстоји. Она се назире у чињеници да његови покретачи и актери сматрају да је рат био успешан. Поменимо само више пута поновљене изјаве Хилари Клинтон током две предизборне кампање у којима се кандидовала, као и пре тога у процедури именовања за државног секретара пред Спољнополитичким одбором америчког Сената, да је НАТО рат против Србије светли пример ангажмана САД који је, наводно, мотивисан моралним нормама. Тај рат је, са становишта својих твораца, био успешан јер је остварио три циља:

  1. Остварен је циљ слабљења српског фактора у геополитичкој једначини Балкана, што је још од 1980-их константа политике западних сила на Југоистоку.
  2. Остварен је циљ редефинисања мисије и оперативне доктрине НАТО пакта као средства политике САД, деценију након што је сломом СССР и Варшавског уговора алијанса наизглед изгубила сврху свог постојања.
  3. Остварен је стратешки циљ промоције доктрине „глобалне доминације пуног спектра” која третира сваки кутак наше планете као „витални интерес САД”.

Смисао НАТО опстанка

Не треба се заваравати: Србија је изашла из рата 1999. као губитник. Људске жртве и материјална штета и даље су ненадокнађени и неокајани. Седмина територије остаје до даљег отета и од Срба практично очишћена. Београд је у перцепцији агресора и даље монета за поткусуривање и предмет подругљивог омаловажавања. Игра се наставља са нескривеним цинизмом. Као што указује криза око Украјине и изнуђени рат у њој – НАТО је успешно прекројен по шаблону глобалних хегемониста.

Трећи, стратешки циљ агресије изискује пажњу. Модел спољне политике САД – утемељен на рату против Србије 1999. – представља глобалну копију модела совјетске спољне политике од пре више од пола века. Идеолошко покриће за совјетску окупацију Чехословачке 1968. представљала је тзв. „Брежњевљева доктрина”. Ту је новотарију у међународном праву њен аутор, покојни генерални секретар КП СССР, дефинисао као обавезу социјалистичких земаља да своју политику усклађују са интересима Москве, јер је њихов суверенитет ограничен. „Слобода одлучивања о развоју своје земље”, рекао је Брежњев, не сме да угрози природу власти у тој земљи јер „суверенитет социјалистичке земље не може бити старији од интереса светског социјализма”.

Тридесет година после прашког пролећа, марта 1999, није више било ни СССР-а ни Варшавског пакта. НАТО је, међутим, опстао а његови контролори били су у потрази за новом мисијом. Они су принципе Брежњевљеве доктрине пресвукли у рухо неолиберализма. Бомбардовање Срба изведено је у име амбициознијих принципа. Председник Бил Клинтон је у ауторском тексту у Њујорк Тајмсу из маја 1999. истакао да без бомбардовања Србије „сам НАТО не би био достојан себе – јер би подбацио у одбрани вредности које му дају смисао.” Том приликом Клинтон је вероватно несвесно парафразирао Брежњева, тврдећи да се „законске норме не смеју тумачити стриктно и формално – изоловано од општег контекста – у савременом свету.”

Мушкарац води ћерку даље од уништених зграда након што ваздушног напада НАТО снага, Приштина, 7. април 1999. – Фото: Goran Tomasevic/Reuters

Нарушен „Вестфалски мир”

Међународни правни систем – на снази још од Вестфалског мира 1648. – брутално је разорен током 78 дана бомбардовања Србије 1999. године. Тај систем – заснован на суверенитету држава – није био савршен и често је нарушаван. Свеједно је пружао темељ поретка од кога је мало која држава отворено одступала. Попут свог совјетског претходника, Клинтон је то учинио и притом употребио идеолошки засновану лаж као оправдање сурове силе.

Постоји разлика између Брежњева 1968. и Клинтона 1999, јер је совјетски вођа своје право на интервенцију географски ограничио на „социјалистичку заједницу”, наспрам неограниченог, глобалног оквира „одбране вредности које дају смисао Северноатланском савезу”. „Интереси светског социјализма” као оправдање за војне интервенције били су далеко мање амбициозни од западног мита о „универзалним људским правима”. Совјетска империја престајала је на реци Елби, на западном рубу Источне Немачке. Заменила ју је вашингтонска „међународна заједница”, која не престаје нигде – јер претендује да има јурисдикцију над целим светом.

Свет поново постаје мултиполаран, али САД још увек нису спремне да ту чињеницу прихвате. Сведоци смо ироничног преокрета улога. Совјетска Русија била је деценијама приказана као „револуционарни хегемон и подстрекач жаришта нестабилности”, коме се супродстављала Америка као „конзервативни поборник статуса кво”. После Хладног рата, међутим, дошло је до замене улога. Са ратом против Србије 1999. године, САД су коначно прерасле у носиоца револуционарног динамизма са глобалним амбицијама. Том неуротичном динамизму супродставља се Кина, а од 22. фебруара 2022. пре свега Русија, у име традиционалних принципа суверенитета, националних интереса и мултиполарности.

25 година касније…

Још увек убеђен да је пре четврт века на Балкану обавио један одличан посао, сходно својим глобалним амбицијама, званични Вашингтон још увек не схвата да доктрина глобалног интервенционизма – која сваки кутак Земље третира као америчко двориште – мора имати за последицу империјалну пренапрегнутост и стварање контра-коалиција, попут оних које су дошле главе Наполеону, Кајзеру и Хитлеру.

Питање је да ли ће – када и по којој цени за себе и остали свет – ову чињеницу схватити вашингтонски апаратчици који формирају спољну политику још увек најмоћније земље света. Зенит њене бахато разуздане моћи достигнут је марта 1999. и сада је увелико иза нас. За жаљење је неспремност носилаца власти у Србији да ту чињеницу спознају и да из ње извуку нужне поуке за опстанак српске државе и народа.

НАТО бомбардовање СР Југославије (колаж фотографија)

Прошло је 25 година. Са истих оних страна одакле су 1999. долазили бомбардери – Србима непрестано долазе ултиматуми, уцене, претње и притисци. Над Србима се у целини надвила двострука опасност. Прети им даље сужавање матичне територије – до тачке нестанка њихових демографски и економски исцрпљених земаља – негде крајем овога века. Прети им истовремени захтев приклањања културној матрици западног суноврата и слављења перверзија дугиних боја, како би доказали своју зрелост за наставак, тобоже неупитних и наравно неостваривих, процеса евроинтеграција.

Разарања и жртве из 1999. године подсећају нас да хобзовски свет у коме живимо не функционише по принципу лепог, доброг и паметног, већ сходно ономе шта његови моћници поимају као пожељно и могуће. Сходно тој чињеници – у тренутку крајње рањивости на више фронтова – последњи је час да Срби свој политички дискурс и своју стратегију опстанка више не заснивају на лажима потрошеног бриселског европејства, већ на трајно важећим темељима учења Светога Саве, на поукама Николе Макијавелија и државничкој пракси Милоша Обреновића.


Извор: Нови Стандард

Коментари су искључени