Zvonko Mihajlović – Rusija je jedina srpska nada

Zvonko Mihailović, član Srpske Radikalne Stranke, u dva navrata je bio poslanik Skupštine Republike Srbije, a zatim i predsednik opštine Štrpci. Sa tog mesta smenjen je odlukom vlade Republike Srbije tokom pregovaračkog procesa u Briselu. U intervjuu za Fond Strateške Kulture Zvonko Mihailović govori o situaciji na Kosmetu posle potpisivanja Briselskog sporazuma.

Sa Juga su učestalo i grčevito stizali saveti upućeni Severu da ne bi trebalo da se odazove izborima koje je raspisala predsednica samoproklamovane države Kosovo, Jatifete Jahjaga. Šta je to Jug znao sa čime se Sever tek sada suočava?

Usled nedostatka brige države Srbije za svoje građane srpske nacionalnosti na KiM, onako nemoćni i slabo organizovani, brzo su postali plen Međunarodne zajednice i Vlade Kosova. Kada ovo kažem najpre mislim na Srbe južno od reke Ibar na koje je bio stavljen fokus interesovanja. Kao posledica toga Srbi su olako prihvatali sve ono što im je bilo servirano, a što je uglavnom bilo na njihovu štetu. To se pre svega odnosi na prihvatanje kosovskih dokumenata, registarskih oznaka, popis stanovništva, ali i učešće na tzv. kosovskim izborima. Posledice su bile dugoročno štetne i teško ispravljive. Ovakvo iskustvo Srbi na Severu nisu imali zahvaljujući svojoj kompaktnosti i jedinstvu, a to je ono na šta smo im skretali pažnju i ukazivali , dakle da nikako ne bi smeli da ponove našu grešku. Međutim, desilo se ono najgore.

Cilj potpisivanja Briselskog sporazuma, nova Vlada je pravdala neminovnošću i boljim položajem Srba u južnoj Pokrajini.  Da li je ovim činom Beograd gurnuo Srbe u albanski tor, ili im zaista ponudio zaštitu koju do tada nisu uživali?

Vlada je bezuspešno pokušavala da pronađe modalitet kako bi ubedila Srbe da uzmu svoje učešće na izborima koji nisu njihovi. Bez obzira na jaku medijsku kampanju koja je bila svakodnevna i koja se ogledala u ponavljanju laži, po Gebelsovom sistemu 1000 puta ponovljena laž postaje istina, Srbi su razmišljali u pravcu bojkota. Međutim, onog momenta kada je pao dogovor između Hašima Tačija i Ivice Dačića da srpska žandarmerija može nesmetano da ulazi na teritoriju severnog Kosmeta bilo je više nego jasno da Vlada R. Srbije neće birati sredstva kako bi izdaju sprovela do kraja. Ako na to dodamo i stalne pretnje otkazima sa posla, ucene svake vrste, podmićivanje, jer je veliki novac bio u opticaju, onda je postalo jasno da će se ipak naći Srbi koji su spremni da slede tu izdajničku politiku.

Šta je Briselski sporazum doneo Štrpcu. Kako danas izgleda njegova implementacija na terenu?

Danas, nekoliko meseci nakon potpisivanja nekakvog Briselskog sporazuma, koji narod vidi kao klasičnu kapitulaciju, stanje na terenu se svakodnevno i u svakom segmentu samo pogoršava na štetu Srba. Ono što je važno da se posebno istakne jeste to da je Vlada Republike Srbije ugasila svoju državnost na prostoru KiM. Za posledicu imamo svakodnevno otpuštanje radnika što je i  bio uslov EU za dobijanje datuma. Cilj je gašenje srpskih institucija bez kojih je nemoguće zamisliti život i opstanak Srba u južnoj srpskoj pokrajini.

Ko su ljudi koji danas vladaju u Štrpcu?

Svi oni koji su imali smelosti da se suprotstave toj i takvoj izdajničkoj politici Vlade Republike Srbije, a nalazili su se na odgovornim mestima, bivali su smenjivani. Samo u jednom danu smenjeno je 12-toro predsednika opština južno od reke Ibar. Na njihova mesta dovedeni su nesposobni, nestručni, bez političkog iskustva ljudi koji su prihvatili da budu produžena ruka Vlade te da se lično okoriste lečeći svoje komplekse i bolesne ambicije. Tako da danas imamo situaciju da ljudi koji su na čelu srpskih institucija rade na njihovom nestajanju. U svemu tome prednjače kadrovi SNS i SPS koji su se isprofilisali u najveće izdajnike svoga naroda.

Kakve će još posledice imati ovaj nakazni sporazum po život Srba u enklavama?

Bojim se da će posledice biti dalekosežne i da će krajnji rezultat ovog sporazuma biti takav da će jedan dobar deo Srba otići sa prostora KiM. Razlozi za to će pre svega biti ekonomske prirode, zatim, nebezbednost, pravna i svaka druga nesigurnost, nepoverenje u institucije koje nisu Srbima ni na koji način naklonjene već naprotiv, i još mnogo toga. Ono što posebno brine jeste to da je veoma realan i scenario asimilacije Srba, što nije nepoznato na ovim prostorima u bliskoj istoriji.

Da li vam je poznato kako će biti regulisano pitanje zdravstva, prosvete, iz kog PIO fonda će se isplaćivati penzije….?

Kršenjem Ustava, kao najvišeg pravnog akta ove zemlje, vlastodršci u Beogradu su jasno pokazali da su spremni na sve u svojoj fanatičnoj politici približavanja EU. Svako dalje kršenje bilo kog zakona za njih je zanemarljiva stvar. Ono što sada sledi jeste tiha integracija srpskih institucija u tzv. kosovske, zatim proces njihovog potpunog nestajanja. Sada ostaje samo pitanje vremena kada će se prosveta i zdravstvo integrisati u tzv. kosovski sitem a prvi koji su osetili “blagodeti“ te politike jesu pripadnici MUP-a Republike Srbije koji su imali svoje prebivalište na KiM. U pitanju je njih oko 1200, računajući i vatrogasce.

Penzionisanje pripadnika MUP i ostalih bezbednosnih struktura koji su se našli pred zahtevom da se integrišu u kosovki sistem propalo je u medijsku tišinu. Koliko činjenica da je njihovim penzionisanjem prekršen zakon objašnjava sveopštu ćutnju na tu temu?

Bojim se da niko više neće moći bilo šta da promeni bez obzira na to što je Uredba Vlade o njihovom penzionisanju potpuno neustavna i u suprotnosti sa zakonom o penzionisanju zaposlenih u redovnom postupku. Svaki pokušaj podizanja glasa i ukazivanje na ovaj problem do sada se završavao nekim mirnim okupljanjem u Vranju bez mogućnosti da bilo ko ode u Beograd i protestuje u prestonici. Ono što je zanimljivo reći jeste da je Srbima na Severu ponuđena mogućnost da ko želi može istovremeno da pored te posebne, neustavne penzije, radi u šiptarskoj policiji i tamo ostvaruje zaradu. Ovakva mogućnost za pripadnike MUP-a južno od Ibra ne postoji.

Sa kojom idejom su ljudi iz Štrpca izašli na izbore, te da li se sada kada se magla polako razilazi, suočavaju sa teretom svoje odluke?

Moram priznati da su svi “Srbi“ koji su glasali na šiptarskim izborima to uradili potpuno svesno. Dakle, svesno se ušlo u izdaju. Ne postoji ništa što bi moglo da opravda jedan ovakav postupak. Svi mi koji smo zagovarali bojkot nismo imali dovoljno snage da svoje stavove prenesemo narodu jer su svi mediji,po naređenju režima, za nas bili zatvoreni. Danas, samo mesec dana posle njihovog održavanja mnogima neke stvari postaju jasnije i sve se više mogu čuti komentari tipa: “prevareni smo“, “slagali su nas“, “nije trebalo učestvovati na ovim izborima“ i sl. Međutim, sada je kasno za kajanje.

Da li postoji bojazan kod Srba na Kosmetu da bi u perspektivi mogli da se suoče i sa obavezom služenja u Vojsci Kosova?

Kako će biti regulisano pitanje obaveznog služenja vojnog roka ostaje da se vidi ali sam mišljenja da će već uskoro početi razmišljanja u tom pravcu.

Da li je SPC mogla da uradi više od toga da Srbe pozove na poslušnost. Imaju li Srbi na Kosovu poverenja u Crkvu kao čuvara nacionalnog identiteta?

Na žalost, ovoga puta Crkva i narod nisu išli ruku pod ruku kako je to bivalo tokom slavne srpske prošlosti i istorije. Crkveni velikodostojnici, a i sam Patrijarh davali su političke izjave i govorili da je interes Srba da imaju svoje najbolje predstavnike u organima vlasti, zanemarujući činjenicu da je ta vlast u sistemu tzv. Republike Kosovo. Istorija će zauvek zapisati i upamtiti ovaj sraman i nadasve izdajnički čin Srpske pravoslavne crkve koji nikome neće služiti na čast.

Ima li simbolike u činjenici da je u istom danu održana sednica Albanije i tzv. Republike Kosovo, i polaganje zakletve Srba sa Severa?

Kako u poslednje vreme ništa nije slučajno i kako nijedna nesreća koja se nadvila nad glavama Srba nije slučajna, mišljenja sam da je ovaj dan pažljivo biran i pripreman kako bi se Srbi dodatno psihički slomili. S jedne straneAlbanci poput davne 1878. godine definišu svoje ciljeve i interese, dok se s druge strane “Srbi“ zaklinju u poštovanje Ustava samoproglašene Republike Kosovo. Ovakvu sramotu i poniženje nijedan narod u svetu ne bi mogao sebi da dozvoli. Zbog toga i mnogo čega još, sadašnji ali i svi prethodni režimi u Srbiji od 2000. godine pa naovamo ući će u istorijske anale kao marionetski i izdajnički.

Smatrate li da je podnošenju ostavke Krstimira Pantića na mesto zamenikaKancelarije za KiM, te odustajanje od funkcije gradonačelnika Kosovske Mitrovice prethodilo suočavanje sa sopstvenom savešću, ili je, pak, reč o još jednoj u nizu obmana?

Krstimir Pantić je, kao i sve njegove partijske kolege, svesno ušao u ovu izdaju. Šta je u njegovoj glavi prelomilo da odbije potpisivanje zakletve on to najbolje zna. Lično mislim da je kod njega proradila savest i da nije mogao da učini nešto po čemu će čitav život biti upamćen, a to je izdaja. I ne samo on već i sva njegova pokolenja. Kod Srba postoji izreka koja glasi: “Bruka živi duže od čoveka“. Mišljenja sam da će novi igrač Vlade Republike Srbije biti Oliver Ivanović kao neko ko je poznat po svojoj kooperativnosti i spremnosti na saradnju sa svim i svakim. A dobro su poznate i njegove ranije veze i dilovi sa “Vladom Kosova“.

Da li je Srbima sa Juga preostao bilo koji instrument borbe ako se ima u vidu činjenica da svaka podrška Beograda izostaje?

Na žalost mi smo već odavno prepušteni sami sebi i ni na koga se ne možemo osloniti. Mogućnost institucionalne borbe sada više ne postoji, a ono što se zovu opštine u sistemu “Republike Kosovo“ a koje čine ti “Srbi“ imaće za cilj da slabi i eleminiše svaki vid organizovanja Srba u pokušaju da promene svoj položaj. Na državu Srbiju se sve manje možemo oslanjati jer je politika Vlade Srbije i “Vlade Kosova“ po pitanju KiM gotovo u svemu identična.

U slučaju nekog novog pogroma, od koga bi Srbi mogli da očekuju pomoć?

I kroz istoriju ali i poslednjih godina nada Srba u svetu zove se Rusija. Mi smo sigurni da bratski ruski narod nikada neće dozvoliti da skroz nestanemo,a svako oklevanje neminovno vodi u tom pravcu. Želeo bih da poručim našoj ruskoj braći da oni većeg i iskrenijeg saveznika od srpskog naroda nemaju u svetu. To su uostalom govorili i slavni ruski vladari. Ono što bi moglo da označi prekretnicu i bolje dane za Srbe jeste napuštanje evrofanatične politike i okretanje ka saveznicima i prijateljima u svetu, Rusiji i Kini pre svih. Uslov za to jeste dolazak na vlast u Srbiji nacionalnih i patriotskih snaga. Najpoznatiji rusofil i najveći antiglobalista današnjice, koji na pravdi Boga čami u haškom tribunalu, prof. dr. Vojislav Šešelj je pravi čovek za ujedinjenje srpskog naroda, crkve i države i možda jedini koji Srbima može ponuditi spas i izbavljenje.