Владимир Путин, у складу са својим законским надлежностима и изборним календаром, расписао је редовне парламентарне изборе на територији Руске Федерације за 19. септембар 2021. године. Ово су први думски избори за време владавине Владимира Путина који се одржавају у време акутне фазе политичке и економске кризе. Претходни парламентарни изборни циклус био је 2016. године, а врхунац политичке и економске кризе, изазван рестриктивним мерама које су против Русије увеле Сједињене Америчке Државе и Европска унија, био је забележен 2015. године. Руско руководство успело је тада да успешно амортизује озбиљне економске санкције, чиме је доказало читавом свету, а нарочито својим геополитичким супарницима, да је финансијски систем Русије стабилан и издржљив, чак и на наметнуте спољне потресе, те да је нова Русија несравњиво развијенија и организованија од оне која је доживела банкрот и астрономску инфлацију 1998. године.

Ова текућа година, међутим, доноси са собом нове и објективне изазове за економски и политички систем Русије. Ако је претходна криза 2015. године била изазвана геополитичким надметањем око Украјине и демонстрирањем јасног става Руске Федерације да ће се званична Москва жустро и асиметрично супротстављати ширењу НАТО-а на исток, тренутна криза проузрокована је пандемијом вируса короне, што се већ без сумње може сматрати вишом силом (vis major).

Две фазе развоја

Сваки политички и економски систем мора да буде у стању да издржи овакве или сличне стрес-тестове, као да се ради о тестирању безопасности неке нове линије аутомобила – не проверава се само како се кола показују при спорој вожњи по савршено асфалтираном путу, већ и какви су резултати наглих скретања, кочења, па и чеоних судара. Руски политички и економски систем пролазио је кроз две фазе од успостављања 1992. године, можемо их условно назвати јељциновска до 2000. године и актуелна путиновска фаза. Текућа фаза се свакако ослања на прву, јер није било револуционарних промена доласком Владимира Путина на власт.

Напротив, све реформе биле су постепене, неке институционалне реформе попут изградње вертикале власти још су у току, али се у свим тим процесима види зацртан циљ. Јељциновска фаза је стога представљала етапу ударања темеља институцијама, које ће се доцније развијати за време власти Владимира Путина. Ипак, јељциновски систем није издржао стрес-тест, он је показао своје мане како на војном тако и на економском плану, али је Русија ипак опстала.

Друга фаза демонстрирала је мање учешће Русије у геополитичким глобалним сукобима у прва два мандата Владимира Путина од 2000. до 2008. године, што је ближе вишедеценијском моделу који је по учењу Денга Сјаопинга примењивала Кина – унутрашњи развој пре пројекције спољнополитичког утицаја. Други део путиновске фазе обележен је супротстављањем стратегији САД и НАТО-а који су у своју империјалну конструкцију увлачили све више источноевропских држава, али и стратегији освајања нових економских тржишта кроз европске интеграције, што је највише погодовало Немачкој.

Логично је да је спремност Русије ка вишем степену конфронтације ради очувања сопствене сфере интереса у њеном одсеку Евроазије довела до сукоба на различитим нивоима – од прокси ратова до директне војне интервенције у Сирији, од санкционих мера до економског зближавања са Азијом у успону, од политичких сукоба до чишћења несистемске либералне опозиције у Русији. Онда је на сцену ступила пандемија и предочила озбиљан изазов, изнова својеврсни стрес-тест, наравно не само за Русију, већ и за друге велике или регионалне силе, али и за мале државе.

Путин и Лавров у председничком кабинету – Фото_ Кремлин.ру

Актуелни пресек стања

Узимајући у обзир описане факторе, актуелно унутрашње политекономско стање у Русији је, у кратким цртама, следеће: рејтинг партије коју подржава Владимир Путин, али коју он не предводи нити је уопште њен члан – Јединствена Русија, тренутно се налази на историјском минимуму, свега 27 одсто од потенцијалних бирача које је анкетирао руски државни институт за истраживање јавног мњења ВЦИОМ; цене основних производа, попут уља, скочиле су у просеку за око 10 одсто, а потрошачка корпа достигла је рекордних 17 хиљада рубаља (2012. године коштала је око девет хиљада рубаља, а 2002. године око три хиљаде); кредитна задуженост грађана, малог и средњег бизниса у озбиљном је порасту, а 37 одсто од укупне кредитне масе за пословни сектор чине кредити са пливајућом каматом, која расте услед рестриктивне политике руске Централне банке; инфлација је у постепеном порасту, али не прелази психолошку границу од шест одсто; ове године је такође ухапшен и осуђен Алексеј Наваљни, а његова НВО забрањена као екстремистичка, док су малобројни либерални протести у његову подршку били разбијени. Ипак, да ли је слика тако црна, како се чини на први поглед, то јест да ли ће Русија идржати нови стрес-тест?

Све указује на то да хоће. Прво, иако је тачно да је рејтинг Јединствене Русије на минимуму, она нема конкурента који би могао да доведе у питање њену натполовичну већину у Думи. Рејтинг од 27 одсто узима се као општи, укључујући и грађане који се изјашњавају да неће гласати на изборима, а уколико се у обзир узму само они који ће на изборе изаћи Јединствена Русија има знатно виши рејтинг, нарочито ако се обрати пажња на чињеницу да се половина мандата у руској Думи попуњава по већинском изборном систему у једномандантним окрузима, где Јединствена Русија традиционално доминира.

Друго, цене скачу, то је неспорна чињеница, али је руска држава реаговала рационално на овај изазов – није прибегла масовном фиксирању цена, што би изазвало дефиците производа и раст црног тржишта, већ је прибегла стимулативним мерама и прописивањем максималних цена само за прехрамбене производе прве категорије неопходности. Притисак на цене ће бити снижен новим урожајем током године, а држава се суздржала од претераних интервенција и није нарушавала логику пословања приватних предузећа.

Треће, Централна банка Русије је врло успешна у контроли макрофинансијских показатеља, али њена политика не стимулише економски раст, што је већ део дугорочне стратегије Централне банке и није производ актуелне кризе. Ситуација са задуженошћу грађана је умерено забрињавајућа, али Русија има довољно резревног капитала за стимулацију дужника, уколико тренутна ситуација прерасте у друштвени проблем.

Четврто, рејтинг поверења грађана Русије Алексеју Наваљном не прелази пет одсто, без обзира на извор података. Несистемска либерална опозиција је у потпуном расулу, њена активност је већ стављена ван закона. Иако су овакви поступци руских власти можда и деловали на снижавање рејтинга владајуће Јединствене Русије, они нису допринели наглом скоку подршке несистемској либералној опозицији, или барем о томе не говоре доступни подаци.

Усклађене поруке

Русија, као и свака друга држава, има своју спољну и унутрашњу стратегију. Други субјекти међународних односа обраћају пажњу првенствено на спољну политику друге државе, а на унутрашњу гледају као на потенцијални фактор дестабилизације поменуте спољне политике. Грађани једне државе углавном су осврнути на унутрашњу политику, а више пажње обраћају на спољну у доба војних конфликата и спољних притисака. Грађани трећих држава углавном примећују искључиво спољну политику других држава које прате.

Примера ради, грађани Србије, који су већински привржени Русији, обично је посматрају искључиво као спољнополитичког актера, што је и природно јер немају ни разлога, ни довољно података да се баве подробним анализама унутрашње политике или стања руског друштва. Са своје стране, руско руководство је у обавези да се бави и спољном и унутрашњом политиком, стога ауторски чланци председника Владимира Путина и министра спољних послова Русије Сергеја Лаврова циљају оба ова нивоа. Председник Путин је објавио свој чланак за немачки лист Цајт на немачком језику 22. јуна 2021. године, на годишњицу напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез, док је Сергеј Лавров објавио свој рад на руском језику истовремено у угледном руском листу Комерсант и научном часопису Русија у глобалној политици.

Руски председник Владимир Путин током обраћања на 20. конгресу Јединствене Русије, Москва, 19. јун 2021. – Фото: kremlin.ru

Иако се овако битни чланци увек преводе на све светске језике, видљиво је да је Путинов чланак намењен првенствено западном аудиторијуму, док је Лавровљев чланак прилагођен подједнако за западног и руског читаоца. И листови у којима се објављују чланци су важни, Путинов чланак је пласиран у немачком недељнику либерално-центристичког усмерења не само зато што је повезан са поменутим историјским датумом почетка Великог отаџбинског рата, већ и зато што је Немачка најближи партнер Русије од свих великих западних сила. Чланак Лаврова је пласиран у либералнијим листовима, као што је Комерсант и Русија у глобалној политици, који је фактички часопис директно повезан са руским Министарством спољних послова и који је неговао вишегодишњу сарадњу са америчким часописом Форин аферс.

Упоредна анализа места објављивања са тоном чланака даје интересантне резултате – Путинов чланак је помирљив, док је Лавровљев више сачињен у, условно речено, претећем тону, али је објављен у либералнијим листовима. Тиме се на спољнополитичком плану не постиже само ефекат „доброг и лошег полицајца“, већ се шаље сигнал да је системска либерална мисао у Русији безбедна и да се забрани деловања подвргавају искључиво антисистемски либерали.

Основна порука чланка Владимира Путина под називом „Бити отворен за сарадњу, без обзира на прошлост“ и јесте садржана у наслову – Русија је спремна на сарадњу са ЕУ, њеним водећим чланицама, уколико су оне спремне да сарађују на обострану корист. Путин намерно шаље овакве сигнале Немачкој на дан немачког напада на СССР, како би подвукао да је савремена Русија увек отворена за сарадњу, чак и поред монструозног нацистичког експанзионизма од кога су понајвише страдали западни делови тадашњег Совјетског Савеза, који обухватају европски део Русије, Белорусију и Украјину.

То треба да послужи као контраст наспрам америчких оптужби да Русија данас води експанзионистичку и агресивну политику, а Путин поручује Немцима – сетите се шта је заиста експанзионизам и ко је стајао иза њега. Руски председник такође понавља став да су и совјетско руководство крајем 80-их, као и руски државни врх почетком 90-их били отворени да ступе у институционалну интеграцију са западноевропским државама у циљу стварања Велике Европе од Лисабона до Владивостока. Управо је америчка, изнова експанзионистичка спољна политика спречила такве племените намере званичне Москве и испружену руку протумачила као знак слабости противника кога сада треба дотући до краја.

Уместо Велике Европе, добили смо подељену Европу, коју са једне стране нагризају Сједињене Америчке Државе, а са друге Кина. То је конкретна последица спољнополитичке стратегије тадашње администрације америчког председника Џорџа Буша старијег. Председник Руске Федерације шаље јасну поруку да садашње руско руководство нема никаквих илузија поводом Запада, то је једна скупина рационалних и прагматичних људи, чије се деловање у сфери међународних односа базира на реал-политици. Високи принципи су добри, али само у свету где их се сви придржавају, а уколико САД желе да се понашају као пиратска империја, Русија неће свезивати своје руке никаквим идеологијама.

Узимајући у обзир и недавни састанак Владимира Путина са председником Сједињених Држава Џозефом Бајденом, Русија покушава да изгради правила нове стратешке безбедности са залазећом америчком империјом, док истовремено покушава да обнови сарадњу са водећим државама ЕУ. Ова стратегија даје своје плодове, јер су недавно Меркелова и Макрон, главни лидери ЕУ, покушали да организују округли сто са представницима Русије, у чему су наишли на противљење источноевропских чланица Европске уније, којима је Вашингтон традиционално ближи од Берлина и од Холандије, коју предводи либерална влада Марка Рутеа.

Сергеј Лавров је у свом чланку „О праву, правима и правилима“ од 28. јуна био искључивији од Путина, с обзиром да је он био намењен руском читаоцу, који ће купити Комерсант и прочитати га, док је Путинов чланак на руском доступан искључиво на интернету. Најпре, Лавров не скрива руско противљење провокативним поступцима Сједињених Држава и Велике Британије, који у тандему наступају против Русије. Лавров у „Атлантској повељи“ коју су потписали Бајден и британски премијер Џонсон види покушај рестаурације хегемоније америчке империје и поновног успостављења „новог светског поретка“ из 90-их, поретка у коме нема места незападним силама.

Лавров и Блинкен током сусрета у Рејкјавику 19.05.2021- – Фото: Танјуг/Saul Loeb/Pool Photo via AP

Као што је било речи у претходној анализи овог аутора – „Пред (не)историјски сусрет Путина и Бајдена“, америчка стратегија је обнављање нарушене мреже савезништава западних либералних демократија, што се коси са руском стратегијом сарадње са ЕУ уз поштовање руских државних интереса. Руски министар такође постулира да су Русија и Кина на истој страни, јер их на ту страну као противнике управо смештају Сједињене Америчке Државе, означавајући их као ауторитарне државе. Америчка реторика представља оживљавање хладноратовског наратива о борби слободног против заробљеног света, што подразумева мешање у унутрашње послове оптужених држава, а што опет представља имплицитно признање да су САД главни организатори обојених револуција широм света.

Лавров инсистира на неопходности спречавања америчке империје да нарушава поредак међународних односа, заобилазећи носеће институције тог система попут Уједињених нација. Осуда руског министра била је упућена и институцијама Европске уније због њихове санкционе политике према Русији. Лавров је успео да спомене још две врло важне теме, које се тичу вредности и принципа: прво, критиковао је петстогодишњу доминацију Запада, подвлачећи тиме да Русија није Запад, мада и не постулирајући шта то Русија јесте, друго, он је напао западну мејнстрим идеологију толеранције, која доводи у питање традиционално схватање основних друштвених појмова, као што је породица. С једне стране, ово је позитиван сигнал грађанима Русије, који верују у постојање издвојене руске цивилизације, док је критиком урушавања традиционалних вредности Лавров пружио руку сарадње западним антисистемским десничарским партијама.

Уколико Сједињене Државе могу да се мешају у унутрашњу политику Кине и Русије, онда ће и Русија подржати политичке опције које су отвореније за сарадњу са њом. Лавров очекује постепено потискивање ексклузивних западних клубова, као што је Г7, у којима је и Русија учествовала до 2014. године, и раст утицаја азијског Истока. На крају, руски министар није пропустио прилику да се обрати и руским антисистемским либералима, као и америчким пропагандистима који мисле да преко њих могу дестабилизовати Русију. Он је антисистемске либерале описао као маргиналан део руског друштва, чије погледе да су сви проблеми савремене Русије изазвани њеним антизападним курсом не дели апсолутна већина грађана Русије. Путин је Европи понудио шаргарепу, док се Лавров прихватио штапа. Избор је на појединачним члановима такозване „међународне заједнице“, тог ексклузивног клуба западних држава.


Извор: Печат

Оставите коментар

Оставите коментар на „Добар“ и „лош“ полицајац или поруке Путина и Лаврова

* Обавезна поља