Има ли простора за разговор Путина и Бајдена?

Идемо испочетка. Образац је сад већ добро успостављен. Америчко-руски односи се погоршавају током председничке администрације, а до краја мандата станара у Белој кући стручњаци закључују да односи нису били тако лоши још од времена Хладног рата. Обе стране износе добро познате листе проблематичних преступа и  поступака оне друге. Нови амерички председник обећава да неће повлачити исте потезе као његов претходник у обрачуну са Кремљом, и да ће чак повући неке потезе који ће показати руској ствари да су се ствари промениле, односно да Русија више није толики приоритет на међународној сцени за Сједињене Државе, те да јој је паметније да не прецењује сопствену важност у глобалној геополитичкој једначини.

А онда, гле чуда, руски и амерички званичници се приликом првог већег сусрета упуштају у тешку али искрену размену мишљења и свечано изјављују да Сједињене Државе и Руска Федерација упркос свему могу водити дијалог о суштинским питањима и пронаћи начине за сарадњу у областима од обостраног интереса.

Стичем утисак да бих могао узети своје текстове из 2001., 2009. или 2017. године, изменити неколико имена (упечатљивог Колина Пауела, Хилари Клинтон или Рекса Тилерсона који су били на месту Тонија Блинкена), променити пар реченица и направити анализу сусрета између Сергеја Лаврова и Ентонија Блинкена у Рејкјавику. Што се тиче руског министра спољних послова, он има толико искуства у разговорима са америчким колегама да му и не требају скрипте – довољне су стандардне изјаве о „конструктивној“ природи разговора, потреби за „међусобним поштовањем“ и најавом дневног реда састанка двојице председника за који се чини да увек садржи исте тачке (и овога пута на агенди су Северна Кореја и Иран).

А онда потону све наде о напретку у међусобним односима чим се сударе са структурним реалијама америчко-руског односа и чињеницом да обе стране у највећем броју међусобних проблема играју на све или ништа. Било који позитивни моментум пропада услед фундаменталних неслагања о питањима као што су проширење Северноатлантског савеза на државе попут Украјине или инсистирање Москве на сувереном праву да свој политички систем организује онако како она сматра прикладним, итд. И образац се стално понавља.

За Сједињене Државе и Русију је од пресудне важности да разговарају, а одлука да фокус састанка Блинкена и Лаврова буде усмерен на питање стратешке стабилности – вероватно најважнији фактор с обзиром да обе земље поседују импресиван нуклеарни арсенал – је исправна.

Штавише, спирално погоршање односа, у којем обе стране повлаче казнене потезе тражећи све више начина за пресецање веза, изузетно је опасно. Ако састанак у Рејкјавику буде могао да заустави ове процесе и наведе обе стране да схвате важност изолације одређених аспеката америчко-руских односа од политичких поремећаја – онда је ово био важан први састанак. Одржавање састанка на маргинама министарског самита Арктичког савета такође је било важно зато што је Арктик једно од ретких преосталих подручја у којима Вашингтон и Москва имају тенденцију да сарађују, будући да им је у интересу да спрече било какве покушаје држава попут Кине да категорија држава „близу Арктика“ добије реч у регионалним процесима.

Оно што је позитивно јесте да се две стране слажу да је важно одржавати међусобне односе и саставити агенду суштинских питања како би се одржала стратешка стабилност. Увођење нових америчких санкција против гасовода Северни ток 2 уз истовремено одустајање од санкција уведених матичној холдинг компанији тог гасовода такође ствара привремену паузу у циклусу који се одвијао према шеми: руско деловање-америчка санкција-руско деловање-америчка санкција. Такав циклус је обележје америчко-руских односа у претходних неколико година – барем до планираног председничког самита између Џоа Бајдена и Владимира Путина наредног месеца. (Наравно, одустајање од санкција према компанији Nord Stream AG можда је мање мотивисано жељом да се Кремљу понуди маслинова гранчица, а више да се избегне отворени сукоб са немачком канцеларком Ангелом Меркел пре самита НАТО и Г7.)

Али привремени предах не наговештава велике промене у односу. Право питање је да ли су Бајден и Путин спремни за погађање. Суштина сваког таквог ангажовања своди се на дилему до које границе би Бајденова администрација била спремна да умањи свој притисак на Русију – по питањима попут Украјине, судбине Алексеја Наваљног, итд. – ако би Путинова влада гарантовала конкретну подршку америчким иницијативама – не само по питању Ирана и Северне Кореје, већ и Сирије, али чак и по питању параметара по којима би евроазијске државе могле да се придружују евроатлантским институцијама.

У којој мери би Русија могла да утиче на своје клијенте у споровима – попут рецимо оног у Сирији – у којима би Сједињене Државе биле спремне да попусте? На то питање нисмо добили одговор, а у ваздуху такође виси и питање шта би САД биле спремне да понуде Русији како би је подстакле да преиспита одређене аспекте свог стратешког партнерства са Пекингом.

Па ипак, досадашња историја компромиса није обећавајућа. Већ неколико година немачка влада покушава да пронађе компромисну формулу за гасовод Северни ток 2, да би заузврат, ако Сједињене Државе престану са напорима да спрече његову изградњу, Русија била дужна да гарантује наставак одређеног транзита енергената преко Украјине – што није наишло на подршку у Вашингтону. Заправо, сам Блинкен је раније овог месеца поновио украјинској влади да је стална америчка политика да спречи завршетак изградње гасовода – политика коју, чини се, није променило привремено одустајање од санкција.

Могуће је водити искрен разговор, а ипак не наћи заједнички језик. Али можда то не би требало да буде метрика. Можда је и само проналажење начина за решавање сукоба унутар америчко-руских односа довољно амбизиозан подухват. Пре три године сам у часопису Хоризонти написао „да су трвења у америчком односу са Русијом неизбежна, али да дисфункција није. Требало би да је могуће да се пронађе начин за обуздавање и ублажавање контрадикција у приступима двеју земаља међународним односима“. Видећемо да ли је састанак Блинкена и Лаврова први корак у том правцу.

Превод и обрада – Радомир Јовановић/Нови Стандард

Извор: The National Interest/Нови Стандард