Руској дипломатији очигледно није довољно то што активно штити суверенитет Сирије и Србије (а и не само њихов). Сад су на себе натоварили још једну, много крупнију обавезу – заштиту „суверенитета“ Европске уније. Неко би на то можда рекао – ето опет оног исконског руског мазохизма. Штите друге од њих самих, чак и оне који то не заслужују…
Истина, ЕУ није, иако би то неки хтели да буде, суверена (супер)држава – зато и наводнице. Aли је ипак некакав међународни субјект – по сопственим речима „уникатна економска и политичка унија“, која претендује на много више од тога. Али изгледа ни то не може без Русије, са њеном преко 3 и по пута мањом популацијом и око 15 пута мањим бруто националним производом. (Само још један доказ да није све у величини или бројкама.)
Ствар је у томе што је Русија била та која је морала да реагује на то што је „седамдесет пети заменик двадесет четвртог помоћника заменика министра иностраних послова“ САД током недавне посете Србији узео себи за право да говори у име ЕУ. Морала је, не само као једна од две велике силе које се најделотворније залажу за мултиполарни свет заснован на равноправним односима држава и међународном праву – већ и зато што из Брисела није било ни гласа протеста на тај „дипломатски“ гест Хојта Брајана Јиа.
Да подсетимо, Ји је у интервјуу за албански сервис „Гласа Америке“ од 25.10.2017. између осталог рекао: „Оно што сам рекао у Београду је једна стара пословица – да не можете седети истовремено на две столице, можете али не у исто време. Суштина је у томе да је за земљу попут Србијје или било коју другу, која жели да постане члан ЕУ или НАТО, битно да се потпуно посвети том циљу и то не само на речима него и у акцијама, у улагању времена и ресурса… То је била порука Србији – да ако заиста жели да се придружи Унији онда мора да предузме потребне кораке и спроведе потребне реформе“.
После десетак дана громогласне ћутње бриселских добродетељника, који умеју да буду и те како агилни када је реч о пословима других, морао је да се огласи – амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Чепурин, у свом сад већ чувеном интервјуу за Спутњик од 5.11.2017: „Мислим да треба погледати извесне акценте у изјавама током последње посете (Хојта Јиа Београду – прим. аут). Утисак је такав као да је амерички емисар представник ЕУ. А САД нису чланица ЕУ“.
Уз то, Чепурин је подсетио и на недавне речи министра спољних послова Русије: „Сергеј Викторович Лавров ових дана још једном је поновио: желимо да Европска унија буде јак, јединствен и независан међународни актер“. Па онда још једном, за сваки случај, да се утврди лекција: „Јак, јединствен и независтан“. (А можда и да се отрезне Јункер, Туск и компанија…)
Коначно, према вести агенције Бета од 6.11.2017: „У европским дипломатским изворима је Бети потврђено да је и Русија на највишој дипломатској равни од ЕУ затражила објашњење тога како Вашингтон себи може приписати право да у име ЕУ одлучује о томе да ли ће или неће нека земља постати нова чланица ЕУ“.
Тек тад је, очигледно охрабрена руском подршком, ЕУ усправила кичму и смогла снаге да каже – истина, посредством неименованих „извора“ – да су „изјаве Брајана Хојта Јија да Србија неће напредовати на путу ка ЕУ ако се не одрекне веза с Русијом… ‘његови ставови и нису усаглашени с ЕУ’“. Далеко од демарша, али боље него ништа. „Част“ ЕУ је, бар у овом случају, донекле спасена – а Јиово име још једном претумбано (дакле, на званичном сајту Стејт департмента пише „Хојт Брајан Ји“, а не „Брајан Хојт Ји“). Захвалнице Москви није потребно слати, а тешко да их тамо и очекују са те адресе.
Као ни од београдски ЕУрофила, који скачу као опарени на сваку назнаку труна у руском оку, док их балвани у очаравајућим западњачким очима, укључујући и Јиовим, ама баш ни мало не дотичу. Тренутно овом „просвећеном“ про-ЕУ друштву смета то што је амбасадор Чепурин у свом интервјуу о њиховом састанку са Јием рекао следеће: „Хоћу да кажем да ми је јасно зашто је тај део опозиције дошао код тог чиновника – желели су да се жале на своју владу, али нису наишли на антивладин став, већ на антисрпски. Нисам ништа чуо како су они на то реаговали. Зар подржавају такав притисак на Београд, на Србију? Да ли су дали изјаве и какве?“
Реакције су биле жестоке, а како и не би биле када су их изговарали већ стандардни и исхабани Чанак, Јовановић и Јелена Милић (јел’ ово најбоље што Запад сада има?). Чак је и Санда Рашковић, у име Вука Јеремића, оценила да се амбасадор Чепурин понео „недипломатски и изашао из оквира изјава које треба да даје амбасадор“. Ако ништа друго, из странке Доста је било су, уз очекивани коментар „да су изјаве Чепурина о српској опозицији неприхватљиве и да је то недопустиво у дипломатској пракси било где у свету“, додали и то „да је непримерено коментарисање унутрашњих политичких питања манир и западних политичара“. Не би било изненађујуће да неко и њих оптужи да „седе на две столице“.
Но, није то поента, већ ово: сваки дипломата из сваке земље која је признала тзв. Косово се, априори, најдиректније меша у унутрашње ствари Србије. Без изузетка. Да ли се икад сличан став чуо од оних који су закукали да Чепурин врши „притисак“ (Јовановић) или да нас третира као „руску губернију“ (Чанак)? Да ли би се и један „принципијелни“ ЕУрофил усудио да каже нешто бар приближно оном што је недавно, гостујући на РТС-у, (коначно) рекао министар спољних послова Србије, Ивица Дачић, „да је ‘можда поједностављено, али суштински јесте тачно’, да су стране земље које су признале Косово непријатељске према Србији, а да су пријатељске оне које то нису учиниле“? Наравно да не.
Уз то, зашто се не нађе бар неки ЕУрофил, ако су већ принципијелно против сваког „страног мешања“, да процеди бар коју реч похвале за неке друге делове Чепуриновог интервјуа. На пример овај: „Разговарамо (са Србијом – прим. аут.) о неутралном статусу Србије, што и јесте нормалан став, и ми га у потпуности подржавамо. Када је реч о Косову, по свим законима и свим међународним правилима, Косово је и даље део Србије, и ми у потпуности подржавамо територијалну целовитост Србије, законита права и интересе Београда. Слажемо се и када је реч о Републици Српској и поштовању Дејтонског споразума. У томе је наша заједничка снага“.
Можда зато што овај део интервјуа сажето сублимира званични став Русије према Србији – у корист заштите суверенитета и територијалног интегритета Србије, Републике Српске, као и спољнополитичког и сваког другог њиховог избора. Став пун поштовања, какав се са Запада никад не може чути. Чак је Чепурин уважио и могућност уласка Србије у ЕУ, ако је то њен суверен избор (не улазећи у то колико стварно верује у тако нешто): „Зато одмах кажем да би било добро да и после извесног броја година, када рецимо Србија уђе у ЕУ, радимо тако да односи буду све бољи и са Србијом и са ЕУ“.
Ствар је у томе што нашим ЕУрофилима принципијелно не смета „мешање у наше унутрашње ствари“ – под условом да оно долази са Запада. Више им одговара царство нужности од царства слободе. До пре 30-ак година, деловало је да је ово прво на Истоку, а друго на Западу. Сад је обрнуто. Говорећи њиховим језиком, наши ЕУрофили су остали заробљеници прошлости. Па им је тешко да се суоче са реалношћу да, ако Европе уопште и буде (дакле Европе, не ЕУ), биће је због Русије, која ју је дискретно узела у заштиту. И Србије, која је, и овако измрцварена и издана, и споља и изнутра, то све време негде дубоко и знала.
Оставите коментар на Осим Србије, Русија изгледа мора да штити и ЕУ
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.