Упркос тешким борбама између азербејџанских и јерменских снага у подручју Нагорно-Карабаха, очекивања Бакуа се нису испунила. У првом нападу су остварени неки тактички успеси, али је попис жртава у јерменским снагама открио да су сви погинули били војници редовног позива, њих неколико десетина, не старији од 20 година. Када су на прву линију стигла појачања, искусни борци и добровољци и ратна техника, напредак Азербејџанаца је заустављен, а јерменско министарство одбране је саопштило да су неки изгубљени положаји враћени.

За азербејџанску страну се пријављују „добровољци“ у Сирији, које шаље и плаћа Турска, за јерменску се дијаспора враћа у земљу из целог света, а у Русији се пријавило око 20.000 добровољаца, највише Јермена, али и Руса, за одлазак у Карабах. Мотив исламистичких терориста који иду у Азебрбејџан је примарно новац, а тек онда „џихад“, односно перверзна интерпретација борбе против зла у исламу, како је виде селафијски фанатици Муслиманског братства и Турске.

С друге стране, Јермени се не боре за новац и враћају се из релтивно богатих западних земаља у домовину зато што друге немају, а ову коју су створили настала је након турског геноцида над Јерменима и овај се „детаљ“ не сме занемарити. Јерменски министар одбране је рекао да је ово рат пете генерације, уз коришћење савремене војне опреме, технологије, дронова и других система с управљањем на даљину, али уз све то је видљиво да без „војничке чизме“, односно мотивисаног и обученог војника, нема победе на бојном пољу.

(НЕ)УСПЕХ АЗЕРБЕЈЏАНА

Увече 29. септембра су обе стране прогласиле велике губитке у особљу и опреми. Јерменија је навела неколико оборених дронова и хеликоптер. Тешка артиљерија, вишецевни ракетни системи, дронови и авијација се врло активно користе. Јерменија још није упутила позив за колективну одбрану војном савезу ОДКБ на челу с Русијом. За оборени Су-25, што признају обје стране, до вечери нису достављени докази, ни радарски подаци, ни фотографије олупине. До сада, Азербејџан и Турска нису успели постићи оперативне успехе и сада је заправо у току размена ватре, а она највероватније није у корист Азербејџана, који трпи значајне губитке у покушајима пробоја линија одбране јерменске војске у неколико праваца.

Јерменима иде у прилог тежак терен с јаким системима теренских утврђења, подземних ходника и тунела. Беспилотне летелице и артиљерија Јерменима наносе значајне губитке у техници, али то још није довољно за пробијање фронта. Азербејџанске механизоване колоне једна за другом упадају или у минска поља или наилазе на моћне противтенковске линије, где их Јермени чекају с ATGM системима, наносећи им велике губитке у материјалу.

Ова офанзива је, на неки начин, слична неуспешној офанзиви сиријске војске на северну Хаму у новембру 2015. године, када су руске ваздухопловне снаге постигле велики успех у уништавању положаја милитаната, али су на терену Асадове тенковске јединице десетковане од терориста који су тада још увек имали обиље америчких система TOW и успешно се бранили.

Јерменски војник приликом ратних дејстава према положајима азербејџанске војске, Нагорно-Карабах, 29. септембар 2020. (Фото: PAN Photo via AP/Sipan Gyulumyan/Armenian Defense Ministry Press Service)

Сада је прерано говорити о развоју ситуације на бојном пољу. Ако Азербејџанци и Турци успeју пробити одбрану у једном или у два смера и спречити довлачење резервних снага, тада би јерменска одбрана у Карабаху сасвим могуће била у врло тешкој ситуацији. Али засад, након три дана активног рата, Јермени се сналазе и успешно одбијају нападе. Вреди подсетити да је њихова војска мања по броју, а њени ресурси инфериорнији од азербејџанских и турских. Стога, постижући тактичке успехе на краткој удаљености, Јерменија се може сломити дугим ратом који интензивно прождире људство и опрему.

Али у овом случају говоримо о рату који би овим интензитетом трајао месецима, можда годину и више, док су Азербејџан и Турска вероватно мислили да ће општом офанзивом дуж целе линије раздвајања успети да направе нешто попут хрватске војске 1995. током „Олује“, када је у првих неколико сати линија раздвајања пробијена на бројним местима и цела операција је трајала око три дана. Овде су три дана прошла, а Азербејџанци и Турци још увек могу тврдити да су заузели неколико села и узвишења дуж линије, али онда је све стало.

ЕРДОГАН НА ПОТЕЗУ

Сада све зависи од Ердогана, јер је ово његов рат. Упркос бројчаној супериорности и нешто јачој војној техници, Азербејџан сам не може сломити јерменску обрану, нити знатније променити ситуацију на терену. Турска се већ добровољно јавила да помогне Азербејџану на бојном пољу, а Баку прети уништењем јерменског система С-300, који се наводно пребацује из Јеревана ближе Карабаху. Према неким изјавама, већ је „уништен“, али ове тврдње треба узети с резервом или потпуно одбацити. Јереван више не искључује позив за помоћ савезу ОДКБ, али то тада не би био „локални сукоб“, већ рат у који би биле укључене многе земље, укључујући Турску и Русију на супротним странама.

Важно је и то да је Азербејџан напад покренуо дан након завршетка великих војних маневара Русије и савезника – „Кавказ 2020“ – које су у сценарију узеле у обзир управо сукоб Јермена и Азербјеџанаца. Немогуће је са сигурношћу рећи да ли је Анкара узела у обзир чињеницу да је Русија изводила такве маневре, али је Турска за сада ограничена само на гласне изјаве о помоћи Азербајџану и слање опреме и „топовског меса“ из Сирије.

„Анкара већ помаже Бакуу. У азербејџанској војсци постоје турски војни инструктори, било је извештаја о присутности турских специјалних снага. Али да су Турци заиста желели помоћи Азербејџану на бојном пољу, већ би започели велике акције, напали Јерменију изненада и без икакве гласне реторике. Чини се да Турци истражују терен и чекају реакцију Јерменије, Русије, Ирана, као и Сједињених Држава и њихових савезника у НАТО пакту“, рекао је руски војни стручњак, ванредни професор на Одељењу за политичке науке и социологију Универзитета Плеханов (ПРУЕ), Александар Перенџијев.

Међутим, присутност руске војне базе у Гјумрију у Јерменији, на турској граници, умањује могућност турског напада на Јерменију. Чак и ако Анкара премести трупе за помоћ Азербејџану, непријатељства ће се водити на де јуре азербејџанској територији. Коначно, ни сам Нагорно-Карабах није признат од Јеревана, па је и то у одређеном смислу „азербејџанска територија“.

„Ако се непријатељства преселе на територију саме Јерменије, тек тада ће Русија и њени партнери из ОДКБ-а морати да бране Јерменију. Али до сада се непријатељства воде на територији пет регија такозваног безбедносног појаса“, рекао је Перенџијев.

Преглед војне снаге Азербејџана и Јерменије, илустрација – Фото извор: Србија данас

Ипак, изјава Мевлута Чавушоглуа имплицира могућност претње војног напада Турске на Јерменију, иако је то велики ризик за Турску. Тешко да ће иједно турско вођство напасти Јерменију. Ово је више питање ескалације ситуације, иако се тренутни сукоб разликује од оних које смо пре видели. Лествица се подиже високо, а Турска је директно укључена у овај процес. Овога пута је Турска одлучила да не стоји по страни, већ да отворено и јавно подржи Азербејџан. Зашто се то догађа, које циљеве Турска поставља, посебно је питање, али је ово очито намерна политика с њене стране.

С друге стране, Русија је дужна да заштити Јерменију као свог партнера у ОДКБ-у, али засад о томе нема говора. Ако се хипотетички претпостави напад Турске на Јерменију, онда Русија нема никаквог избора него да се укључи у рат. То је у складу с повељом ОДКБ-а, која предвиђа колективну одбрану у случају спољне агресије. Али Турска није толико луда да изазове директан рат с Русијом. Сада се не ратује у Јерменији, већ у Карабаху, који се сматра делом Азербејџана и Турци играју на ту карту, као и на слање исламистичких терориста, јер је за Ердогана контрапродуктивно видети мртвачке сандуке турских војника у повратку с фронта, што је једва оправдао у пролеће у Сирији.

С гледишта међународно признатог статуса Карабаха, непријатељства на његовој територији ни на који начин не спадају под ОДКБ. За то је крива сама Јерменија, која заузима нелогичан став и још увек не признаје независност Карабаха. Према томе, све док се ради о Карабаху, немогуће је говорити о савезничким обвезама Русије у оквиру ОДКБ-а. Али ако би Ердоган скроз полудео и напао Јерменију, с руском базом Гјумри на граници, то аутоматски подразумева испуњавање савезничких обвеза и укључивање Русије као стране у сукобу.


Извор: Нови Стандард/alterminfo.blogspot.com

Оставите коментар

Оставите коментар на Русија, Турска и рат на Кавказу

* Обавезна поља