Док се војна ситуација Украјине погоршава, министри спољних послова НАТО чланица окупили су се у Бриселу како би развили дугорочни план за допремање неопходних залиха Кијеву. Како је генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг то објаснио, „Украјинцима не понестаје храбрости, него муниције”. Заокупљена другим проблемима, Америка све више очекује од Европе да координише одбрану Украјине. Али поред отимања за гранатама и новцем, или представљања скромне стратегије одбрамбене индустрије ЕУ, не делује као да европски лидери имају било идеја, било средстава за одлучујућу или благовремену интервенцију.

Предлог француског председника Емануела Макрона о слању НАТО снага у Украјину подржале су једино Пољска и Чешка, али је он унутар саме Француске изазвао уздржаност. Што је још важније, Немачка, Уједињено Краљевство и САД и даље искључују слање трупа на терен. Уместо новог приступа, наставља се стари образац: НАТО се мучи око тога како да помаже Украјини а да не испровоцира отворени рат са Русијом, при чему на крају не успева да обезбеди одлучујућу помоћ која би могла да преокрене ток рата.

Још један устаљени образац је понављање моралистичког бинарног језика. Запад „не може да дозволи Русији да победи”. „Поредак заснован на правилима” могао би да се распадне. Ту је онда и нова теорија домина: Уколико Украјина падне – руске хорде навалиће још даље на Запад („теорија домина” потиче из периода Ајзенхауерове администрације када је полазила од претпоставке да би комунизација Вијетнама ланчано довела до ширења комунизма по читавој југоисточној Азији, што је био аргумент за интервенцију у тој држави, прим. прев).

Персонализација сукоба у лику једног злог човека – Владимира Путина – настављена је након смрти Алексеја Наваљног. То је манихејска борба добра и зла, демократије и ауторитаризма, цивилизације и таме. „Не може бити мира док тиранин не падне”. Западна алијанса не сме да се колеба у својој посвећености Украјини.

Оно што мањка целом овом дискурсу је реализам. Који је прави баланс моћи између зараћених страна и шта се може извући као закључак након две године тврдог надметања за моћ између НАТО-а и Русије? Не чуди што западни лидери одбијају да прихвате да је драматична ситуација са којом се Украјина суочава узрокована њиховим фундаментално погрешним проценама о Русији. Бројне руске грешке у овом рату су добро познате, али шта је са грешкама западне алијансе?

Руски војник у Украјини – Фото: Shutterstock/Kutsenko Volodymyr

Пропали планови

Пре неке две године, постало је јасно да је руски план „А” за Украјину пропао. Путинов иницијални приступ био је нагли упад војске у Украјину, чиме би се, у најбољем случају, срушила украјинска влада, или барем натерао Кијев да потпише нову и неповољнију верзију споразума „Минск 2”. Руском плану „А” супротставила се влада Зеленског, чије су оружане снаге чврсто држале положаје око Кијева током марта 2022. године.

Након пропасти истанбулских мировних преговора између Кијева и Москве у априлу, Русија се пребацила на план „Б”: рат исцрпљивања којим би се воља и капацитет Кијева за отпор исцрпели, уз истовремено подривање колективне способности западне алијансе да одржава Украјину. Руски план „Б” имао је промењиве резултате током 2022. године. Иако је Русија извојевала битне али скупе победе у Маријупољу и Севернодоњецку, Украјина је искористила руски мањак људства како би вратила територију у регионима Харкова и Херсона. Међутим, након делимичне војне и економске мобилизације, Русија је окренула други лист и сломила украјинску офанзиву 2023, да би коначно стекла предност 2024. године.

Како спори успех руског плана „Б” постаје све очигледнији, неуспех плана „А” Запада је све јаснији. Овај план састојао се од санкција у циљу сламања руске економије, дипломатије за изолацију Путиновог режима и примене НАТО оружја и знања за наношење озбиљне штете Русији на бојишту. Оптимални исход било би понижење Русије и њено повлачење из Украјине. Али стручњаци су нас уверавали да ће Русија у сваком случају бити озбиљно ослабљена и враћена на своје место. Ово, међутим, није оно што се дешава.

Ратни оптимизам

Руска економија била је оцењена као слаба и рањива на санкције, с обзиром на своју зависност од енергената и релативно ниског БДП-а, што је израчунато конверзијом вредности њене економије у америчке доларе. Овом методом нису узете у обзир руске стратешке индустрије, ресурсна самодовољност и доступност алтернативних трговинских партнера. Западне санкције против руског извоза енергената постигле су аутогол, наносећи тиме већу штету појединим европским економијама него Русији. Такође су изазвале скок цена енергената, што је Русији обезбедило и више него довољно прихода за финансирање својих ратних напора. Нада да ће се већина незападних земаља одрећи трговине са Русијом такође се показала неоснованом, а Русија је увећала трговинску размену са Индијом, Турском и Кином, док многи од руских суседа тихо профитирају продајући Москви робу која је под санкцијама.

Претпоставка да је Русија клептократија довела је до персоналних санкција против богатих Руса, од којих се очекивало да ће произвести политичке секундарне ефекте: губитак имовине и луксуза на Западу требало је да окрене руске клептократе против Путина. Уместо тога, санкције су их углавном подстакле да инвестирају новац у сопствену земљу и лојалност повере режиму. Стога, западне санкције су дупли неуспех: нису скршиле руску економију нити су дестабилизовале консолидацију елита око режима.

Други сет претпоставки био је војне природе. Неуспела руска примена тврде моћи у прва два месеца Специјалне војне операције схваћена је као индикатор драстичне војне неспособности. Тврдње о високим руским губицима у људству и опреми повезиване су са корупцијом, ниским борбеним моралом и неорганизованошћу. Већина коментатора узимала је здраво за готово украјинске, америчке и британске процене руских губитака, укључујући процене губитака технике са обавештајног канала отворених извора „Орикс”. Тврдње о астрономским руским губицима дале су нову снагу старим претпоставкама о војној супериорности НАТО пакта над Русијом, стварајући изузетан ратни оптимизам на Западу. Украјина је почела да добија западно наоружање све већег калибра, као и тактику и обуку за сразмерно велики пораз Русије. А чудесна НАТО оружја, способна да преокрену ток рата, држана су спремно по страни, за случај да Украјини затреба одлучујућа подршка.

Припадник украјинске 55. артиљеријске бригаде носи гранату за самоходну хаубицу „Цезар” у близини Авдејевке, Доњецкa област, 31. мај 2023. – Фото: Reuters/Viacheslav Ratynskyi

Ове војне претпоставке до сада су се показале као нетачне. Слање напредног наоружања кап по кап, осмишљено тако да се не прегазе флагрантно црвене линије Русије, није омогућило Украјини одлучујући успех током 2023. године. Иако је приступ обавештајним, надзорним и извиђачким системима НАТО пакта пружио Украјини круцијалну предност у одабиру мета на бојишту – НАТО обука, опрема и планирање показали су се неприкладним за украјинску офанзиву из 2023. године. НАТО чланице нису пружале конзистентне типове наоружања, нити су одржавале производњу муниције на нивоима основних потреба. Све у свему, НАТО није био добро припремљен за рат у Украјини, а његове војне доктрине предвиђале су интервенције у грађанским сукобима или сукобе са слабијим противницима, не посреднички рат исцрпљивања са конкурентом сразмерне снаге.

За разлику од тога, Русија је била боље припремљена за дуготрајну војну производњу, а такође је и успешно уводила иновације као одговор на војне неуспехе које је искусила. Руска војска прилагодила се условима готово потпуне видљивости на бојишту, масовној употреби дронова и драстично смањеној моћи тенкова и авиона. Ово укључује иновативне тактике пешадијских напада, нове методе употребе и супротстављања дроновима и, од недавно, разорну употребу крилатих бомби које руској авијацији омогућавају дејства изван домета противваздухопловне ватре. На тактичком и оперативном нивоу, Русија симултано напада на многим деловима фронта, приморавајући Украјину на исцрпљујуће и константно премештање трупа. Представљање руских војних успеха као „људских таласа” и „јуриша меса” очигледно је непрецизно. Приступ Русије је постепен, исцрпљивачки и све само не безуман.

С обзиром на ову динамику, распрострањену причу о украјинској победи засенила је утвара пораза уколико Запад не буде могао да допреми неопходно наоружање и опрему. Међутим, све и да муниција стигне на време – Украјина такође пати и од проблема мaњка људства, што је много теже решити. Дубока невољност украјинске владе да прогласи још један талас мобилизације можда рефлектује стрепњу од незадовољства јавности и сумњи у способност државе да обезбеди потребан број људи.

Упркос свим наведеним индикаторима, многи на Западу настављају са планом „А”: још санкција против Русије, ново оружје и још обуке за Украјину, све како би се Украјина некако припремила за нову офанзиву 2025. године. Али остаје нејасно како ће Украјина да преживи 2024. годину ако Русија надмашује производњу Запада за више од 3:1 у артиљеријским гранатама и располаже већим бројем војника. Нешто ће морати да попусти у следећој фази рата.

Недостатак новог приступа

Садашњи прилично очајнички напори да се скрпе неке залихе муниције за пуки опстанак Украјине не представљају план „Б” за Запад у Украјини. Дефиниција „победе” још увек недостаје. Нејасно је који предуслови морају постојати за „часне” преговоре са Русијом. План „Б” западне алијансе мора бити избор између рапидног развоја ефективних средстава и јачања подршке Украјини с једне стране, и разговора о компромису са Русијом са друге стране.

Макронова варијанта западног „јачања подршке” Украјини делује неуверљиво. Приче о размештању НАТО снага нису озбиљна претња за војну доминацију Русије. Извесније је да ово представља сигнал посвећености Запада, намењен јачању украјинског морала у круцијалном моменту, као и гаранцију за случај дебакла, да Макрон неће бити оптужен за ћутање. Али, реално посматрано, шта би 2.000 француских војника у Украјини могло да уради да промени војни баланс? То не би било ништа више од закрпе, која додуше носи ризик од додатног дебакла, пошто НАТО контингент у Украјини не би био заштићен чланом пет Повеље, па би представљао легитимну мету за руске ракете и дронове.

Сергеј Шојгу са шефом Росатома Алексејем Ликахсевим долази на хелиодром Северни на обали Матоцкиног мореуза – Фото: Министарство одбране Руске Федерације

Изјаве дате протеклих недеља такође не пију воду. Русији не може бити „допуштено” да победи, али Западу недостају средства да порази Русију. Западној алијански мањка и воље и средстава за преузимање иницијативе у Украјини. И поред свог бусања о томе како Запад не сме да се ограничава, и да руске црвене линије треба газити без страха, заправо не постоји апетит да се хода по ивици ратног сукоба Русије и НАТО пакта.

Мањак реализма у дискурсу Запада је јасан. Уместо да Запад одржи лекцију Русији и казни Путина, реалан је ризик да би могло управо обрнуто да се деси. Да ли то Русија, у ствари, учи Запад шта значи користити тврду моћ и водити међу-државни сукоб у условима 21. века? Русија рекламира своју верзију суверенитета велике силе, у којој уједињена, упорна и непоколебљива држава може да порази разводњени суверенитет ЕУ и НАТО.

Сви смо чули приговор да се Путину једноставно не може веровати и да он не жели ништа мање од комплетне елиминације Украјине као независне државе. Али зар слепи наставак дисфункционалног плана „А” Запада такође не прети тоталним физичким уништењем Украјине? Да ли је због овог разлога папа Фрања позвао западне лидере да се „не стиде преговора док ствари не постану још горе”?

Нови приступ рату у Украјини се неће појавити из реторичких или моралистичких прокламација. Пуке речи неће спречити руску победу. Оно што је потребно је јасна рачуница о томе шта је реалистично могуће остварити доступним средствима, као и цена, ризици и користи различитих сценарија. На крају крајева, понављање онога што раније није успевало док се надамо новим резултатима – није баш рецепт за успех.

Превод и обрада – Војислав Гавриловић/Нови Стандард


Извор: nationalinterest.org/Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Узроци украјинског дебакла Запада?

* Обавезна поља