Бранко Крга о ослобођењу Београда и односима са Русијом

Бивши начелник Генеракштаба војске Југославије, генерал-пуковник Бранко Крга, сада професор на Академији за дипломатију и безбедност у Београду, говори о мање познатим аспектима ослобођења Београда и актуелним односима са Русијом.

Да ли је ослобођење Београда 1944. године довољно расветљено и правилно сагледано као историјски догађај?

Код нас је већ дуго обичај да се историјским догађајима приступа условљено дневнополитичким интерестима. Тако је и овај догађај био жртва таквог једног, помало неозбиљног односа према историји. Одмах после рата се подједнако фаворизовало учешће совјетских јединица и партизанских јединица. Онда, после 1948. године када је дошло до сукоба са Стаљином, наглашавао се удео и значај партизанских јединица, али совјетских и не толико, што се опет променило 1964. године после нормализације односа. У новије време, видели смо после Петог октобра да се запоставља тај догађај на један симболичан начин, рецимо скидањем назива улица именованим по истакнутим командантима, и совјетским и нашим. Све у свему, немамо константан и уравнотежен однос према победи над фашизмом и ослобођењу Београда, који је без икакве сумње био врло позитивна историјска, политичка, морална, историјска и свака друга чињеница.

Шта је остало најпрећутаније?

У последње време се мало више пише о томе да су се неки делови партизанских јединица по ослобођењу понашали непримерено, на тај начин што су кренули да отимају имовину људима које су проглашавали народним непријатељима без суђења, или чак и без претходне провере да ли је неко заиста био то што му се приписивало. То је дуго било прећуткивано. Наравно, у ратовима се свашта догађа, није ово био некакав изузетак у том смислу, али ипак је таквих догађаја било и њима је требало дати ону димензију коју заслужују. Они нису били пресудни или доминантни, они су били пратећи део догађања у том времену, али треба и њима дати значај и простор који заслужују. Друго што мислим да се запоставља је чињеница да је највећи део бораца био ношен пре свега идејом патриотизма и жељом да се ослободи земља, а не некаквим страначким опредељењем, као што се то понекад жели импутирати да су то били само комунисти. Верујем да ту није било више од неколико процената комуниста, остали су били обични људи, радници, сељаци, службеници, грађани… То идеолошко везивање тих људи мислим да није коректно.

Да ли се таква манипулација историјским чињеницама одражавала на односе Москве и Београда?

Имам ту два занимљива догађаја из времена док сам био на служби у Москви, као наш војни аташе. Први се догодио на једном пријему, где сам видео једног старијег човека са низом одликовања на грудима, представио ми се да је био учесник ослобођења Београда. Причао ми је како се то одвијало и, поред осталог, веома ме је дирнуло када ми је рекао да су они, руски и совјетски борци, склањали наше борце да не иду у прве редове, него да Руси иду напред, са образложењем: „Нас има више, па и ако погинемо, више ће нас и остати“. Други случај се догодио када сам на једном пријему почетком деведесетих, када су већ избили ратови у Југославији, једног руског маршала питао због чега они мало више не подрже нас. Он ми је рекао: „Хајде да се склонимо мало, да ти не буде непријатно пред колегама“. Онда ми је на неки начин очитао лекцију. Рекао је: „Ви сте били последња држава у Европи која је признала СССР. Били сте први који сте побегли из нашег социјалистичког табора. Били сте први на свету који сте нас напали 1956. ради Мађарске, 1968. ради Чехословачке и 1979. ради Авганистана. Шта очекујете?!“ Важно је нагласити да је то незадовољство нашим понашањем које се осећало у Москви било усмерено на политичаре а не на народ, јер знају да је народ сасвим друга прича. То се на крају сводило на једну констатацију која је дуго владала, а мислим да и сада има своје рецидиве у руској политици, а то је да се Срби окрећу према Русима само кад им је тешко, док се, када реше проблеме и када је ситуације мање-више нормална, окрећу на запад, па да зато Русија не треба да угрожава неке своје интересе и да се сукобљава са Западом ради Србије. Тога има у руском естаблишменту и данас, али апсолутно доминантно расположење народа је позитивно према нама као народу и као држави.

Како бисте оценили данашње руско-српске односе?

Пре свега се побољшала Русија сама по себи, зато што је на власт дошао Путин и гарнитура са њим. У време Јељцина, у време кад сам ја био тамо до 1994, то је личило на један опасан процес који је могао да доведе до даљег растурања Русије по разним основама. Путин је вратио много тога од националних и државних интереса Русије у први план, и то се одразило и на статус Русије као велике силе, па самим тим и на однос према нама. За Србију је веома добра околност што је Русија ојачала своје позиције и што може успешније да на међународним плану заступа пре свега своје интересе, што наравно и чини, а у одређеној мери да подржи и нас, нарочито у погледу Косова и Метохије.

Видомо да у Украјини буја нови нацизам. Да ли је дошло време да се одужимо Русима?

Мислим да ми тешко можемо да им се одужимо, с обзиром на диспропорцију у величини и међународној позицији, али можемо да заузмемо један принципијелан став да се та криза мора решавати пре свега мирним путем, да се уважавају интереси народа на тим простору, и да се указује, ако заиста постоје уверљиви докази, на то повампирење разноразних екстремизама. Мислим да је у интересу пре свега Русији и Украјини, па и њима блиским народима, да не дође до рата та два народа, већ да проблеме реше на један цивилизован начин. Наравно, има и других, који би желели да управо подстакну те сукобе унутар једне цивилизације, као што се већ догађа у другим деловима света да се ратови воде у оквиру исте цивилизације, на пример исламске. Мислим да су и једни и други свесни те опасности.

Хитлер је поражен војно, али његова идеологија очигледно није уништена. Да ли ће у некој догледној будућности руски и српски народ поново стајати наспрам таквог баука какав је био нацизам?

Нема сумње да се разне врсте екстремизама појављују повремено у неким деловима света, па и ти елементи фашизма, нацизма, тероризма… Мени је одувек сметало када се тим појавама приступа површно, па се одмах дају овакве или онакве квалификације и окривљује овај или онај, без улажења у суштини те појаве. Не верујем да је та појава иманентна неком народу, него се створе одређени друштвени услову, обично из кризе ничу такви екстремизми, као што је било са појавом нацизма у Немачкој, а вероватно и на Блиском истоку у новије време. Ваљало би да се сви међународни чиниоци заинтересовани за уклањање тих појава усмере на решавање проблема који објективно доводе до појаве таквих екстремизама. Сама оружана борба против њих не даје крајње резултате. Даје делимичне и повремене, али видимо да се они поново појављују. Кључно би зато било да се трага за моделом који онемогућава услове који погодују настајању таквих екстремизама.

Колико у том погледу могу да помогну научни скупови, као што је овај прошлонедељни на којем сте и ви учествовали?

Ту наука има незаобилазну улогу. Конференције попут ове коју смо ми организовали, а било их је широм Београда и Србије у протеклом периоду, веома су добродошле. Људи од науке и знања се на један посебно одговоран начин односе према томе и може се наћи неко зрно истине које би иначе промакло, нека идеја више, да се на један организован начин друштво подстакне да решава такве проблеме.

Извор: Фонд Стратешке Културе