Чекајући онај тренутак или изазови битке за Србију

У западним политичким и дипломатским круговима се у последње време у светлу нарастајућег јавног сукоба пре свега Америке са Русијом све чешће и јавно и приватно оптужује Москва да спречава такозвани европски пут Србије. Другим речима, постоји сумња у „европску будућност“ Србије, а кључни део те сумње пада на Русију. Таква оптужба на први поглед изгледа апсурдна јер је Србија и званично започела преговоре о чланству у Европској унији, а њени лидери не пропуштају прилику да се закуну у тај њихов, како кажу, стратешки циљ. Тврди се чак да је то сада, после формалног почетка преговора, неповратан процес. Па зашто се онда поново намећу дилеме и сумње?

Генерална сумња долази од уверења свих оних који се баве Србијом да у званичном Београду још увек нема јасног политичког концепта, јасне политичке визије упркос заклињању ЕУ и да се одлуке доносе набрзину, да се из дана у дан мењају јер их не диктира утемељен политички програм, него пре свега дневна паника. Ту панику инспиришу нарастајући социјални и државни проблеми и колосална неспособност да се било шта уради, али највећи, јавно невидљиви, страх долази од економије. Србија је скоро у потпуном економском колапсу, и све је ближе час када ће се држава суочити са празном касом и истинском беспарицом. И то без обзира ко победи на наредним изборима јер на сцени нема било какве нове политичке снаге нити нових идеја.

Довољно велика већина се и даље упорно залаже за модел који је уништио Србију. Западни политички кругови су, међутим, свесни да ће тај час беспарице доћи, и то чак можда ускоро, и да ће Србија, као и Украјина, у једном дану затражити помоћ, затражиће новац. И то хитно. Тих пара на Западу нема и неће их ни бити у догледно време, а уз то не постоји формални институционални механизам да се паре дају Србији. Запад може само преко Међународног монетарног фонда, Светске банке и лондонске Европске банке за обнову и развој да изгура нове кредите, и то само за део потребан за отплату старих дугова. То значи ново дужничко потапање Србије а истовремено ни један евро од тих кредита неће ући у Србију. То, дакле, не решава проблем.

С друге стране – и тога је Запад свестан – Русија је вољна да помогне Србији, има толико новца на располагању и своју помоћ, захваљујући комоцији руског председничког система, може релативно брзо да реализује, брзо колико то налаже паника Београда.

Процене су да је велика вероватноћа да ће се то и десити, да ће у једном часу Србија затражити хитну финансијску помоћ, па ко буде спреман да је пружи. И, наравно, верује се да је то Русија. Актуелне власти у Србији, то је сада очигледно, не сматрају економију својом темом упркос забрињавајућем стању привреде и финансија. У таквом, како се процењује, вероватном развоју ситуације како ће онда реаговати Запад, а како Русија. Питање се своди само на те две стране јер други, као што су рецимо Кина или Бразил, нису у довољној мери заинтересовани за такве аранжмане. На Западу одавно нема нових идеја, па се са извесном сигурношћу може претпоставити евентуална реакција, најбољи пример је Украјина.

За разлику од Украјине, отежавајућа околност за Запад би могла бити то што је драстично смањио своје оперативне дипломатско-обавештајне капацитете у Србији мада се верује да је мрежа невладиних организација и разних западних дужника, пре свега у Београду, Новом Саду и Нишу, довољно велика. Са Украјином има много сличности и политичка пракса актуелних лидера у Србији. И они су, као и Виктор Јанукович, дошли на власт са причом о Србији и сарадњи са Русијом, а онда су се по доласку на власт потпуно окренули Западу. И онда када економија дође до зида, опет ће на поклоњење у Москву.

Као и у Украјини, Запад ће онда покренути таласе проевропских и прозападних протеста, што ће довести до озбиљне нестабилности Србије. Протести се могу релативно лако организовати јер је Србија постала веома фрустрирано друштво са већ инсталираном културом политичког насиља. Долазиће у Београд разни европски министри и њихови заменици. Све то, наравно, неће решити ни један проблем јер Запад нема пара. Такво стање би, међутим, могло потрајати, и у овом часу је тешко предвидети даљи развој ситуације.

Русија, с друге стране, неће показивати велико узбуђење јер има искуства са онима којима су потребне руске паре. Али ће бити спремна да пружи финансијску помоћ. Наравно, под одређеним условима који нису само финансијске природе.

Такав развој догађаја се уклапа и у нарастајући сукоб Запада са Русијом, и Србија ће бити коришћена за његово даље распламсавање. Србија је некако управо згодна за такав политички курс Запада, тачније Америке. А лицемерство ће се, верује се, лако потиснути кроз послушне медије. Русија је, например, далеко већи инвеститор у Хрватској, Мађарској, Бугарској и Италији него у Србији, а те земље су чланице и ЕУ и НАТО. А то ваљда није проблем, него се само Србија појављује као незгодна за руске инвестиције и помоћ. И то без обзира што је председник владе Ивица Дачић недавно рекао да „ни Србија ни Срби данас у свету нису никакав фактор“. То је вероватно тачно, али је још увек згодна за међународно поткосуривање, чему је допринела, мада не и једина, и власт чији је Дачић део.

Свет се убрзано мења, као и односи међу кључним земљама и нико у овом времену не може поуздано да каже како ће свет и међународни односи изгледати у наредних неколико година. Свака земља, ма колико мала, велика или неважна била, мора водити рачуна о тим променама. После скоро шест година економске и политичке кризе, Запад је поново пред финансијским колапсом упркос новинским вестима о опоравку и стотинама милијарди штампаних долара и евра. Медијски се то још увек потискује, али о очекиваном развоју догађаја можда најбоље сведоче недавна самоубиства четири директора великих банака, тројице у Лондону и једног у Њујорку. О каквој паници је реч сугерише и то што су ти високи банкарски функционери, један чак из Дојче банке а други из Ј. П. Моргана, проценили да је и самоубиство бољи излаз од чекања новог колапса.

Запад ће, као и обично, настојати да купи време генерисањем нових сукоба по свету, а на политичком нивоу заоштравањем односа са Русијом, која је, слично као и Србија, у западној јавности одавно инсталирана као дежурни и пожељан непријатељ. Русија се истовремено припрема за такав развој, који на неки начин и њој одговара јер јој већина међународних и домаћих околности иде наруку.

Тешко је стећи утисак да званични Београд о свему томе води рачуна. То су, међутим, реалности о којима се мора видити рачуна, посебно што ће се Србија, по ко зна који пут у историји, поново наћи између две стране, једне која јој помаже и друге која је уцењује, ма колико се лидери Србије тој страни заклињали. У светлу промена у свету и неспремности једног дела света да се суочи и прихвати те промене готово је извесна нова „битка“ за Србију, упркос њеном такозваном европском опредељењу и почетку преговора са ЕУ. Насупрот томе је реалност саме Србије, њена надолазећа нужност да јој неко финансијски и економски помогне а избора готово да и нема.

Извор: Нови Стандард

Коментари

2 Коментара на Чекајући онај тренутак или изазови битке за Србију