Дискретни шарм евроазијских интеграција

Термин из наслова који је, објашњавајући концепт текућих евроазијских интеграција, недавно употребио амбасадор Руске Федерације у Београду Александар Чепурин,[1] више него реално осликава основну карактеристику која краси овај најновији интеграциони процес који бар идејно претендује да обухвати највећу земаљску масу на свету. Реално – за оне који не прихватају реторику која непосредно или посредно долази из западних центара моћи као своју једину „реалност“ или упутство за размишљање.

Концепт евроазијских интеграција који се (за) сада делатно спроводи на државним просторима Русије, Белорусије и Казахстана и треба да кулминира у првом делу 2015. у облику Евроазијског економског савеза, може се гледати на два начина: 1) као „конкуренција“ ЕУ, што је став који се укоренио у главним западним престоницама и њиховим вазалским испоставама, и 2) као поправни испит за већи део Европе, прилика да се континент полако врати коренима идеје мирне европске сарадње. То је Европа какву је желео не само Дегол него и сваки Европљанин који држи до своје нације, традиције и достојанства – Европа нација које добровољно сарађују у областима од заједничког интереса или тежњи. Нација ослобођених политичког императива сервираног одозго, који даје предност како отуђеним наднационалним бирократијама, тако и неизговореним амбицијама о успостављању једног пост-модерног империјалног система – „напреднијег“ утолико што цар није толико го колико је невидљив, као што је, ако не невидљив а онда у најмању руку магловит и извор милости уз помоћ које влада, а који је заменио одавно дискредитовану „милост Божију“ некадашњих „апсолутистичких“ владара, без чије духовно-материјалне заоставштине данашња еврократија, осим бескрајних томова бирократских прописа и неимарског оживљавања Вавилонске куле као места садашњег „Европског парламента“, не би имала чиме да засени свет.

Нема бољег места од Србије да се увиди суштинска разлика између ове две алтернативе (да, добро сте чули – алтернативе!). С једне стране имамо наводно добровољне ЕУ-интеграције, у којима је сваки корак Србије скопчан са условљавањима која задиру у све поре државног и политичког живота земље и, што је најважније, њеног суверенитета. Од императива одржавања геј-парада по цену људских жртава, писања „нових“ историја, отварања граница за увоз високо субвенционисаних производа из ЕУ, обавезе продаје плодне земље странцима, па до преговарања са осведоченим терористима и осумњиченим трговцима дрогом, робљем и људским органима и „нормализације односа“ са сопственом покрајином – то је то нимало дискретно царство нужности које би добро (под)плаћени „идеалисти“ да нам представе као „безалтернативни“ рај на земљи, где наводно живи „сав нормалан свет“.

При томе, цела та прича о неком наводном „еврофанатизму“ садашњих властодржаца у Србији није за озбиљну дискусију. Парафразирајући једну америчку опаску, за онога који искрено верује да Вучић, Николић, Дачић, Вулин и цела преостала булумента вербалних јунака из 1990-их од срца, из чисте љубави према народу (ако не верности разним заклетвама које су досад исполагали), сваке ноћи после читања Жана Монеа сања светлу европску будућност за коју је спремна и живот да положи (јер то је дефиниција фанатизма), и то не само кроз штрајк жеђу – има један мост који би гомила америчких трговаца хтела да му понуди по врло повољној цени. Може и Ђиласов…

Будимо озбиљни. Оно што је одавно постало јасно је да су два носећа стуба ЕУ-интеграција у Србији 1) „штап“ јавног условљавања претежно намењен застрашивању шире јавности од „несагледивих последица“ одустајања од истих и 2) „шаргарепа“ за цео коруптивно контролисани естаблишмент чији је најважнији задатак да земљу што чвршће држи на наводно безалтернативном курсу. С’est la civilisation EUropéenne…

С друге стране, имамо следеће: „У чему су предности Евроазијског пројекта? Као прво, један од најважнијих циљева евроазијске интеграције јесте удруживање снага ради модернизације индустрије његових чланица. Као друго, јасна правила унутар Јединственог економског простора сврстаће га међу најмање бирократизоване међудржавне облике удруживања. Као треће, принцип равноправности и поштене конкуренције, који је основна претпоставка процеса удруживања, не дели учеснике ове бизнис-заједнице на „прву” и „другу” категорију. Добро су говорили наши преци: ‘Није у сили Бог, већ у Правди’.“[2]

Удруживање снага ради напретка, јасна правила која смањују уместо да повећавају бирократију, равноправан третман учесника… Ни помена о мешању у унутрашње уређење или обичаје земље-чланице, никаквих моралних проповеди из уста политичара који са мање или више успеха сублимирају ресантиман поражених сила из Првог и/или Другог светског рата, или пројектују грехе сопствених империјалних прошлости на неке нове „варваре“ у „посрнулим државама“. И сад би неко да нас убеђује да би „сав нормалан свет“ изабрао ону прву опцију? Како да не би…

Очекивано, биће их који ће се ухватити за садашњи жалосни случај Украјине, као доказ да (и) Русија користи „бруталне притиске“ како би приволела друге земље да се прикључе евроазијским интеграцијама.[3] Али шта се то из западних престоница заправо очекује? По речима Виктора Спаског, директора Департмана Евроазијске економске комисије за развој интеграција:

„Премијер Украјине Николај Азаров признао је да би његова земља морала да уложи 165 милијарди евра да би се прилагодила европским техничким правилима. Ето, о чему се ради! Претпоставимо да Украјина постаје придружени члан Европске уније. Већ следећег дана би роба из ЕУ преплавила украјинско тржиште. Та иста роба би могла да нагрне на територију РФ. Ево конкретног примера са пилетином. Уколико се увози из ЕУ у РФ – царина је 20 одсто, а ако дође у РФ преко Украјине – онда без царине. Заинтересованих у Европи и Украјини да тако зараде 20 одсто има много. Е, то не може!“[4]

Дакле, Запад с пуним правом некадашњих божијих помазаника очекује не само да Русија треба да пристане на обесмишљавање сопствене царинске уније, већ и да ће фактички банкротирана Украјина сама да плаћа за привилегију обећаног (али не и гарантованог) ЕУ чланства. Уосталом, то је добро описао украјински премијер Азаров:

„Главна компензација (за заустављање ЕУ-интеграција) за Украјину је очување трговинско-економског режима са Руском Федерацијом. Чекали смо помоћ ММФ до последњег тренутка. Добили смо само обећање кредита од четири милијарде долара. До последњег часа смо чекали и да нам Брисел каже на какву компензацију губитака од заштитних мера Русије и Царинске уније можемо рачунати. Нисмо добили прави одговор, па се влада Украјине нашла пред избором – или да потпише споразум са ЕУ без икаквих компензација или да направи паузу у приближавању ЕУ.“[5]

Као и обично, Запад систематски и циљано замењује тезе. Прави „брутални“ притисци потичу управо с те стране света. Штефан Филе сад чак најављује и „ојачану сарадњу“ са украјинским опозиционим партијама, што је отворена најава мешања у унутрашње ствари земље.[6] И ту би носиоци евроазијских интеграција, поред све дискреције и шарма процеса који заступају – могли мало да се замисле: ако моћни западни супарник јавно и отворено ојачава позиције сопствених присталица, да ли је ипак дозвољено у таквом окружењу јачати позиције (истинских, а не пресвучених) евроазијских пријатеља? То, наравно, није питање само за Украјину…

Извор: Фонд Стратешке културе