Dva prijema i jedan predlog (vojsci)

Američki ambasador u Beogradu Majkl Kirbi 2. jula priredio je prijem povodom Dana nezavisnosti. „Neka veze između SAD i Srbije i dalje rastu, proširuju se i jačaju”, poručio je Kirbi zvanicama, kojih je bilo gotovo tri hiljade. Prijemu je prisustvovao skoro ceo državni vrh Srbije – predsednik Tomislav Nikolić, premijer Ivica Dačić, predsednik Skupštine Nebojša Stefanović, članovi vlade i parlamenta. I ministar za zdravlje Slavica Đukić Dejanović, ministar za kulturu Bratislav Petković i Suzana Grubješić, zadužena za „evropske integracije“. Takođe, na prijemu je bio zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara Filip Riker. Prisustvovali su i gradonačelnik Dragan Đilas, bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac, predstavnici poslovnih krugova, vojske, medija, kulture, verskih zajednica, političkih partija, diplomatski kor. Od poznatih ličnosti iz sporta tu je bio i teniser Viktor Troicki.

Nekoliko nedelja ranije, tačnije 12. juna, u ambasadi Rusije održan je prijem povodom Dana Rusije (12. iюnя – Denь Rossii). Ruski ambasador Čepurin pozdravio je preko dve hiljade gostiju. No na prijemu nisu bili ni predsednik Nikolić, ni predsednik vlade Dačić, a ni ministar odbrane Aleksadar Vučić.

Ovome nije potreban nikakav komentar. Činjenice govore za sebe. Na osnovu televizijskih snimaka i fotografija, stekao sam sledeći utisak u vezi sa oba prijema: „U Rusku ambasadu došao je srpski narod. Atmosfera je bila prilično opuštena i pre ličila na proslavu rusko-srpskog narodnog veselja. Slovom, Srbi su se u Ruskoj ambasadi osećali i ponašali kao da su u svojoj kući. Sa druge strane, u Američkoj ambasadi sve je delovalo hladno, veštački, drveno. Kako su kontrolisani prozapadni beogradski mediji javili, „prijemu je prisustvovao državni vrh Srbije“. No nije bilo ni naroda, a ni srpskog patrijarha Irineja. Okupila se kompradorska klasa, dakle, isključivo svet koji na ovaj ili onaj način ima neke direktne materijalne koristi od Zapada. A oni, slava Bogu, prema mojoj proceni, ne predstavljaju ni deset odsto stanovništva Srbije. Bilo je mučno posmatrati predstavnike srpskih vlasti kako se snishodljivo i ponizno ponašaju prema američkom ambasadoru. Tako neukusno ropsko odnošenje prema predstavnicima SAD, koliko sam mogao da vidim, videlo se na fotografijama i bilo neprijatno i samom američkom ambasadoru.

Gledajući televizijske snimke iz američke ambasade u Beogradu, nekako samo po sebi došle su mi u pamet reči proverenog srpskog prijatelja Švajcarca Arčiblda Rajsa. On je u svom proglasu Čujte Srbi! kazao otprilike sledeće: „Srpski narod je dobar, no njegova politička elita ne vredi mnogo. Grle se sa ljudima koji su tokom Prvog svetskog rata počinili neverovatna zverstva nad nevinim srpskim civilima, a istovremeno zaboravili su svoje prijatelje. Po srpskim gradovima prose srpski heroji sa Solunskog fronta, sa Kajmakčalana, koji su godine 1918., uz velike žrtve oslobodili Srbiju.“

Ako su srpski političari zaboravili bombardovanje Srbije od armije SAD, to očevidno nije zaboravio ambasador Kirbi. Tako neukusno se ponašao jugoslovenski kralj Aleksandar Prvi Karađorđević. On je 1920. godine austrougarske oficire, recimo Hrvata Eugena Kvaternika, ne samo prihvatio u armiju nove države Srba, Hrvata i Slovenaca nego mu je i dao čin više nego što je imao u austrougarskoj armiji. Taj Kvaternik i njegovi Hrvati, kao verni oficiri bečkog cara, godine 1915. vešali su po Srbiji, po Mačvi i Sremu, žene i starce. Godine 1941. taj isti Kvaternik, kao i većina jugoslovenskih oficira Hrvata, postao je oficir Nezavisne Države Hrvatske, tokom Drugog svetskog rata počinivši jedan od najstrašnijih zločina u evropskoj istoriji, pobivši, prema nemačkim procenama, oko 750 000 srpskih civila. Te žrtve ni do današnjeg dana nemaju nijedan spomenik u Beogradu i Srbiji.

Slovom, kad srpskoj vladi zatreba povoljan kredit da bi mogla da finasira budžet, onda trči u Moskvu, prolivaju se potoci krokodilskih suza i zaklinje se „u večno rusko-srpsko prijateljstvo“. Oni sračunato, licemerno i cinično zloupotrebljavaju iskrena osećanja srpskog i ruskog naroda. Dođe li, međutim, do raspisivanja tendera za neke unosne poslove, onda srpski političari uvek daju prednost američkim, engleskim i nemačkim firmama. Tako su radili i prethodni predsednik Boris Tadić i njegovi ministri.

Ova srpska vlada tokom svoje, evo, jednogodišnje vladavine, nije samo prevarila Putina već pre svega srpski narod. Kažu da je Mohamed Morsi, svrgnuti egipatski predsednik, povredio zakone i ustav zemlje. Egipatski narod, njegova znatna većina, ustala je, izašla na ulicu i prisilila armiju da ga ukloni sa vlasti. Srpska vlada, prema mišljenju stručnjaka za ustavno pravo akademika Koste Čavoškog, uradila je daleko gori prestup od Morisja. Ona je počinila veleizdaju zemlje jer se odrekla dela srpske teritorije – Kosova i Metohije – de facto priznajući da više ne pripada državi Srbiji. Premda je vrh srpske policije i vojske strogo kontrolisan od američke i britanske obaveštajne službe – jer ne treba zaboraviti da je Srbija okupirana zemlja – verujem da ogromnu većinu naših oficira i policajaca čine časni ljudi, koji vole svoju zemlju i da će se možda ugledati na egipatski primer i tako spasiti Srbiju od sigurne propasti.

Srpski narod, međutim, za razliku od egipatskog, ćuti. Najšire slojeve našeg društva zahvatilo je – to je više nego očevidno – duboko očajanje, beznađe i malodušnost. Na trenutke mi se čini kao da je nad mojim narodom pre desetak godina izvršena neka vrsta lobotomije i da je postao ravnodušan i nezainteresovan da vodi računa o sopstvenoj budućnosti.

Izvor: Novi Standard

Komentari

4 Komentara na Dva prijema i jedan predlog (vojsci)