Јужни ток – цев која ће нас подићи или убити

1.

Није потребно гледати на карту и мерити где је Призрен, а где Анкара. Јер није Реџеп Таип Ердоган у Душановом граду рекао да је Косово Турска по превасходној логици геополитичких, економских или историјских законитости. Више него у тајнама тих дисциплина, објашњење изјаве овог Турчина са амбицијом да постане Бајазит Трећи лежи у срећном балансу лучења његових жлезда и здравог разума, једном, на крају, сасвим аполичном механизму.

Наиме, цео свет види трагично посртање Србије, цела балканска шума – устројена по Дарвину исто као и Шервудска и свака друга – осети мирис рањениковог крвавог трага који се около шири. Цео свет који верује да Србија има нешто што би му добро стајало долази да то и узме јер тешко да ће бољу и лакшу прилику добити. Посебан мирис таквој прилици даје чињеница да су српска влада и остатак политичке сцене сломљени до мере кад отпора нема ни у траговима и кад више нико и не очекује да ће из унутрашњих ресурса моћи да направе било какав заокрет. И, наравно, да су грађани – напуштени од своје политичке класе, опљачкани и издани од својих елита, без икаквих иоле изгледних алтернатива пред собом – у стању тако радикалног економисања сопстевном снагом да не изгледају као опасност за било кога сем за себе.

2.

Такав се у одсудне битке не иде. А, ако се пак не могу избећи, онда се гледа да се у њима порасте, да се кроз њих усправи. Кад год је историја прерастала у мит, нечега од тога било је у њој.

3.

Пред Србијом је дакле раван друм, све стрмији, можда са још само једном једином раскрсницом пре краја пута. Њено име је Јужни ток. И та цев која је према Србији кренула преко Црног мора можда је њена последња шанса пре краја.

Али та раскрсница, то последње место где ће бити могуће променити правац кретања према сасвим изгледном понижавајућем крају, неће бити место на коме ће одлучивати српски политички прваци, барем не онако како се то радило до сада.

4.

Ако је икад таквих и било, њихови претходни избори били су између прилика које су им се нудиле са Запада и прилика са Истока, које су се пред Србијом озбиљније отвориле тек скоро, с почетка светске кризе, авај, кад овде више није било никога озбиљног ко би могао озбиљно да одлучи.

Па ипак, парадигматичан избор те генерације српских политичара од времена кризе био је између претњи, које су се са Запада временом увећавале сразмерно томе како се понуда смањивала, и понуда са Истока, које су расле онако како су се понуде са Запада смањивале, а претње се увећавале.

5.

Избор између претње и шансе у животу има свако. Наравно, предрасуда је и митско претеривање како се за претњу опредељују кукавице, а за шансу храбри. Не, шансу бирају они који не гледају у плећку сваког дана изнова, они који имају идеју, политичку или неку другу. Јер шанса хоће нас, захтева нашу иницијативу и активност.

Претња је магнет за оне који хоће да сакрију како немају идеју, јер у зони претње сви су исти, и они са идејом и без ње, једнако се понашају и глупи и паметни, сви беже од ударца, све док их не стигне.

И та парадигма избора између претње и шансе, која је више од било чега другог обележила Србију у последње две деценије, биће пред Јужним током на један начин исцрпена.

6.

После разочарења у Бориса Тадића, кога су, мало је познато, утицајни руски кругови својевремено подржали у тучи против Коштунице, Москва је са великим надама дочекала смену власти у Београду. Путин се наоружао толиким стпљењем према српском Тријумвирату да из Кремља ни у једном тренутку према Београду не само да није одапета ниједна стрелица већ није речено ништа што би могло да се тумачи као двосмислица. Истовремено, боље је не подсећати којим речима су Руси међу собом коментарисали и коментаришу неке од потеза Тријумвирата.

Била су само два разлога за толико стпљење: један је био НАТО, а други Јужни ток. Тријумвират у Београду, наравно, умео је пред својом јавности да манипулише тим стпљењем, не примећујући да је оно једна врста озбиљне и утолико и претеће политичке инвестиције. Јер наградно питање гласи: ако је неко инвестирао огромно стпљење за једну или две ствари, шта је онда инвестирао у њих? Још стрпљања?

Неће бити. Није било зато нимало случајно да је Путин себи доводио сваког члана Тријумвирата понаособ да му о очи каже да ли има нешто протв Јужног тока. Није имао ниједан.

7.

Грешите ако мислите како све ово пишем да бих овом разочаравајућем Тријумвирату претио Русима, који неће дозволити да им такви покваре онако озбиљан план, за који су придобили чак и Бајазита Трећег. Још више грешите ако мислите да је овде реч о томе како ће се о Јужном току поставити Тријумвират или појединачно сваки његов члан. Не, овде је питање како ће се Вашингтон и Москва договарати о Јужном току кроз Србију, а не могу него преко њих тројице.

8.

Како ће се договарати? Можда су Амери пре седам-осам година, стојећи неупоредиво боље и од Руса и од себе данашњих, и могли да дозволе градњу Јужног тока кроз Србију. Данас су још увек јаки да би могли да га ометају, али недовољно да би пристали на луксуз да га пусте. Зашто?

Зато што – говоримо о Србији – они веома добро знају да јој нису алтернатива. Онај ко то зна – зна и да ће статус алтернативе имати ко први дође са нечим реалним. А још ако је тај и Рус. Чак и да замислимо да та цев и није алтернатива и да њоме неће потећи ништа, сама њена градња ће око себе толико ројити снаге, утицаје и идеје да ће после неког времена Руси моћи и да повуку цев, као клин из чорбе, и нико неће приметити. Јер, на крају, биће то једина ствар која ће се градити у земљи која се руши.

Зато ће Вашингтон бити до последњег тренутка противник Јужног тока, чак и кад се темељац постави. Јер, ако се сложе да цев прође, то ће значити и да ће се сложити с тим да се Руси на Бакан врате у највећем замисливом формату, много већем него да су ту цев градили пре десет година. Са свим што то подразумева.

9.

Зато ће борба за Јужни ток, која је одавно почела, бити најодсуднија битка за Србију. Можда последња у којој ће јој бити пружена прилика да се бори за себе. Јер, изградили га или не, Јужни ток ће бити тај који ће Србију извести из овог јаловог стања чекања и привремености. Као земљу и народ која је имала око чега да се окупи или као свет који више не чека ни чудо јер, и кад би се чудо догодило, не би имао ко да га препозна.

10.

Јер данас – да се послужим већ старом руском мантром – није тешко бити већи Србин од Срба. Зашто то не би био Путин, кад је да може са толико лакоће показао и Бајазит Трећи седећи један дан на Душановом престолу.

Извор: Нови Стандард