Kijevski paterik – predgovor srbskom izdanju

Napomena: Poštovani čitaoci, sa radošću javljamo da je izašao iz štampe „Kijevski paterik“, knjiga u kojoj je prvi put na srbskom jeziku sabran komplet žitija svih svetitelja sahranjenih u jednoj od najvećih svetinja vaseljenskog Pravoslavlja. Posebno nas raduje izlazak ove knjige na srbskom jeziku u trenutku kad nacistički režim u Kijevu uz pomoć svojih zapadnih pokrovitelja vodi istinski rat protiv pravoslavnih svetinja. Izdavač – Crkva Svete Petke u Surčinu. Vašoj pažnji nudimo predgovor za srbsko izdanje knjige iz pera urednika „Sabornika“ koji je i prevodilac ove knjige…

        *      *      *

U centru mnogostradalnog ruskog grada Kijeva nalazi se veliki manastir, jedan od najvažnijih vrtova Presvete Bogorodice na zemlji – Kijevsko-Pečerska Lavra. Vekovima je ova svetinja doživljana kao „Ruski Jerusalim“. Danas kada je ova velika pravoslavna svetinja ponovo ugrožena od strane bogoboraca, na srbskom jeziku pojavljuju se dve knjige, prva je „Slovo o zakonu i blagodati“ Mitropolita Kijevskog Ilariona, druga je ova koju držite u ruci, u kojoj su opisani životi onih koji počivaju u Bližnjim i Daljnjim pešterama ove svetinje.

Nisam slučajno napisao ruskog grada Kijeva, Vladimir nije krstio nikakvu Ukrajinu, krstio je RUSIJU i da je Kijev ruski grad svedoči i istorija i antropologija i arheologija… U tom kotlu plemena i ogromnom prostranstvu od Baltičkog do Crnog mora, postoje samo Rusi, nema nikakvih Ukrajinaca, to je izmišljena politička nacija koja je počela da se stvara u zapadnim i vatikanskim kuhinjama sredinom 19 veka. Krštenjem Rusije završava se rodovsko-plemensko ustrojstvo slovenskih plemena i dobijamo prvu centralizovanu rusku državu, neku vrstu monarhije.

Na padinama Dnjepra nalaze se predivni hramovi, veličanstvene građevine, predivni vrtovi, prekrasne staze popločane drevnim kamenom. Ali samo srce manastira leži… pod zemljom. Manastir nimalo slučajno nije nazvan pečerskim (pešterskim, pećinskim) jer se ispod visokih brda iznad Dnjepra skriva čitav lavirint od uskih hodnika gde se na prelazima iz jedne prostorije u drugu ne mogu mimoići dva čoveka. Tu, u tim pešterama, do današnjeg dana se čuva najvažnija riznica KPL, – to su mošti svetitelja od XI do XX veka, često netruležne. Skoro svi ti sveti ljudi su svojim životom bili vezani za Kijevsko-Pečersku Lavru.

Kad kažemo skoro svi, navešćemo da su izuzetak i prvi mučenici Kijevski – Teodor i Jovan – čije mošti takođe počivaju u Lavri. Ukrajinski nacistički režim je u maju 2024. godine srušio čuvenu Desjatinsku crkvu, postrojenu na mestu gde su u svom domu mučenički postradali pomenuti mučenici, otac i sin – Teodor i Jovan. Paganski žreci su žrebom izabrali da se mali Jovan prinese na žrtvu paganskim idolima (svakako ne slučajno, oni su bili kršteni) ali je otac pružio herojski otpor i morali su srušiti stubove kući pod kojom su otac i sin, prvomučenici Kijevski postradali. Kasnije, kao hrišćanin, knez Vladimir je svojim rukama učestvovao u bacanju kipa Perunovog u Dnjepar i na mestu njihovog stradanja sagradio Desjatinsku crkvu, još jednom potvrđujući da se iz krvi mučenika rađa novo hrišćansko seme. Danas, kada je Desjatinska crkva ponovo srušena, kada je bogoboračka najamnička vlast udarila i na svetinje Kijevsko-Pečerske Lavre, čitajući sva ova veličanstvena žitija, ne možemo da ne verujemo da će i iz ovog stradanja vaskrsnuti na starim temeljima još lepša Desjatinska crkva i da će svetitelji svete Kijevsko-Pečerske Lavre pokazati svetu još mnogo čuda.

Prvi i jedini put boravio sam u Kijevsko-Pečerskoj Lavri 2011. godine, gde sam proveo nekoliko dana i prenoćio dve noći. U dva dana dva puta je jedan arhimandrit (da Bog prosti, zaboravio sam ime) meni i mom bratu otvarao zaključanu keliju u kojoj se u specijalnim staklenim posudama čuvaju mirotočive lobanje nepoznatih svetitelja, monaha iz Lavre. Kasnije sam saznao da mnogi arhijereji posete Lavru a ne otvara im se kelija sa mirotočivim lobanjama, a nama u dva dana dva puta otvaraju keliju da celivamo mirotočive lobanje, pa sam se pitao tada, čime sam zaslužio takvu milost Gospodnju. Zaboravio sam na to i kada sam završio ovaj prevod „Kijevskog Paterika“, shvatio sam razlog. Izvinjavam se čitaocima zbog ovog iskoraka i iznošenja ličnih utisaka, čini mi se da nema ništa slučajno, danas to poklonjenje mirotočivim lobanjama doživljavam kao veliku nagradu za dodeljenu mi čast da po prvi put prevedem za srbske čitaoce kompletan Kijevski paterik.

U ovom Predgovoru za srbskog čitaoca, ukratko ću izdvojiti samo jedan detalj među hiljadama čuda Božijih o kojima ćete čitati na stranicama ove knjige.

Jednog jutra na dan Vaskrsenja Hristovog, monah Dionisije, koji je posmatrao manastirske pećine, ušao je u jednu od najudaljenijih. Tu su bili sahranjeni žitelji manastira, zbog čega je mesto nazvano Zajednicom (na ruskom – Obщina).

– Očevi i braćo, Hristos Voskrese! Danas je veliki dan, – gromko je uzviknuo Dionisije.

– Voistinu Hristos Voskrese! — neočekivano se iz grobova oglasio združeni hor gromoglasnih glasova.

        *      *      *

Iste godine kada je Aleksandar Nevski odneo sjajnu pobedu nad papistima u Nevskoj bici (1240) Kijevsko-Pečerska Lavra je silno postradala od Tataro-Mongola. Mnogo monaha tada je pobijeno i Lavra je razrušena, ali postepeno su se monasi vraćali i započinjala je obnova. Nije to bilo jedino rušenje i pljačka ove velike svetinje, ali ona je preživela sva iskušenja, i borbu između Poljske i Rusije i mnogo drugih našestvija, sve do Hitlerovog.

Bilo je mnogo radosnih i tužnih perioda u istoriji ove svetinje. Kijevski Mitropolit Vladimir (Bogojavljenski) bio je prvi sveštenoslužitelj ubijen u godinama krvave revolucije i Građanskog rata u Rusiji. I danas je ova velika Pravoslavna svetinja ugrožena pod bezbožnom neonacističkom vlašću u Kijevu.

Međutim, bez obzira na sva zalaganja bezbožnika u smutnom HH veku, bogoborci nisu uspeli razrušiti Lavru niti uništiti Crkvu. Daće Bog, neće uspeti ni u HHI veku. Jer su se i u najtežim godinama i u najvećim iskušenjima, ovde nalazili ljudi koji su znali zašto se tu nalaze i šta znači monaški podvig.

Početak tih podviga vezan je za 1051. godinu, u vreme vladavine Jaroslava Mudrog. Bila je to godina kada na Kijevsku katedru dolazi prvi etnički Rus, pomenuti Mitropolit Ilarion. Dakle, pre skoro hiljadu godina, monah po imenu Antonije, rođen u selu Ljubeč, nešto severnije od Kijeva, koji se pre toga podvizavao na Svetoj Gori u manastiru Esfigmen, položio je početak ovog, posle Svete Gore Atonske, najvažnijeg i najlepšeg vrta Presvete Bogorodice.

Prepodobni Antonije i Teodosije i svi sveti Kijevsko-Pečerske Lavre, molite Hrista Boga za nas!

Pisano na svetu Kseniju Petrogradsku (24. januara/6. februara) 2025. godine po Roždestvu Hristovom

Izvor: Sabornik srpsko-ruski