Отворено писмо амбасадору Чепурину

Његовој екселенцији Александру Васиљевичу Чепурину, руском амбасадару у Србији

Писмо госпође Јелене Милић подстакло ме је да Вам се и ја обратим, и то због простог разлога да Вам скренем пажњу да у Београду постоје људи који не деле њено мишељење. Или – да парафразирам како је на једном скупу присталица НАТО-пакта у Београду Ваш претходник амбасадор Конузин поставио питање: „Има ли овде Срба?“ Одговор је, разуме се, јасан: на такве и сличне скупове Срби се не позивају, дакле, тамо их нема.

Но зато Срба још увек има у Београду и овој држави. Њихов глас, истина, не чује се преко јавних медија у овој земљи, али они постоје и њих човек може да види на улицама Београда и осталих места, од Суботице до Врања, у фабрикама, на њивама, у продавницама, виноградима, на градилиштима Сочија… Словом, таквих појединаца као што је Јелена Милић заиста има у Београду, но они представљају апсолутну мањину, те никако нису репрезентативни за ову земљу. Пошто се на телевизији и осталим масовним медијима чује готово искључиво само глас Јелене Милић и политичких странака које деле њено мишљење, странац стиче погрешан утисак да њих има много у овој земљи.

Прво што упада у очи јесте непознавање српског језика госпође Јелене Милић. Њено писмо врви од граматичких и правописних грешака. То није случајно. Пошто они мрзе народ у чијој средини живе, они се и не труде да говоре правилно и добро њихов језик. Кажем “њихов”, јер они себе и не сматрају да припадају том народу. Јелена Милић и њени истомишљеници труде се само када је у питању језик господара, који је после октобра 2000. године окупирао ову природним лепотама богату, али историјски и политички несрећну земљу.

СА ОБРАЗОМ И БЕЗ Конкретан пример. Милић и београдски медији непрестано употребљавају реч “едукација”, а видим, да би далеко радије рекли „education“. Све са жељом да што више личе на своје господаре, а да се што више удаље од народа од кога су потекли, а који има лепшу реч „образовање“. Али РТС, који се представља као „јавни сервис европске Србије“ (као да се Србија налази у Африци!), упорно и систематски избегава ту реч, и то просто зато јер нас корен те речи „образ“ упућује на сопствену, православну српску традицију и говори нам између осталог и о „Божијем образу“. Сем тога, и Руси кажу „образование“, а то је са становишта београдских евроатлатиста недопустиво.

Речју, задатак нових господара Србије јесте јасан: није довољно да се уништи овај народ привредно и политички, већ мора да се уништи српски језик и његова култура.

Кључне делове писма сјајно је прокоментарисано Бранко Жујовић: “У Србији половина људи, под бесомучним медијским притиском – не заборавимо то, жели у ЕУ, а свега десетак посто хоће у НАТО. Питам се како је бити у кожи особе чија организација новац добија од друштава несумњиво повезаних са интересима држава одговорних за убиство Милице Ракић и ракетирања цивилног воза пуног путника, на пример? Како је могуће инсистирати на осуди српских злочина над цивилима, којих је било, а притом у своје име и за туђи рачун ћутати над убиствима властите деце и властитих цивила? Јесте ли прочитали ишта лицемерније и гнусније од овога последњих месеци? То је ум који заиста верује у архикривицу властитог постојања и жели да промени идентитет, како себе, рођењем инфериорног и злог, не би морао да гледа у огледалу. Зато Јелена Милић пише да у Србији људи који желе на запад сматрају да су нови идентитети оно што Србију треба да покрене напред.”

Овај народ јасно види да је од године 2000. незапосленост пет пута већа него што је била у доба Слободана Милошевића, да је Србија у новембру 2013 – услед спроведене приватизације под диригентском палицом Вашингтона, Берлина и Лоднона – једна од најсирмашнијих држава Европе, да дужничко ропство није само празна фраза него реалност са којом свакодневно живе грађани ове земље, да је демографска слика Србије данас таква да овом народу прети сасвим реална опасност да године 2060 постане мањина у сопственој земљи, да новинарске слободе уживају само они медији који некритички хвале Сједињене Државе и Европску унију.

КОМПЛЕКС ПРЕОБРАЋЕНИКА По њима вредности Запада и Европске уније немају алтернативу. Што то у пракси значи? Ако сте без посла, а имате, рецимо, жену и двоје деце, Центар за евроатлантске студије – и сличне “невладине организације”, које финасирају америчка влада или Брисел – овде таквим несрећницима нуде решење. Које? Па, добри људи, ако толико волите своју децу, онда ти, као отац, можеш да продаш један бубрег, или сличан људски орган, који се тренутно тражи на тржишту Европске уније или САД, а ми, евроатлатисти, ћемо се побринути да за твој бубрег примиш што је могуће више новаца.

Тако трговина људским органима оваквом акробацијом логике више не представља злочин над људима, већ представља хуманитарну помоћ, којом невладине организације Запада поможу Београђанима у невољи.

Словом, Јелена Милић нам у писму руском амбасадору Чепурину није ништа ново открила о Русији или о руско-српским односима, али зато јесте о себи. Она није поставила никаква оригинална политичка или економска питања, али зато јесте зашла у домен психологије. Она нам је, вероватно ненамерно, казала много о себи. Рецимо да као, као сваки преобраћеник, конвертит, она највише мрзи своје претке, који је непрестано подсећају ко је она сама. Њени преци је опомињу да то што се она сада “преобразила” ипак не значи да не зна веома добро ко су јој родитељи, стричеви, ујаци, деда и баба. Тај феномен одлично је описао српски писац Иво Андрић у својој књизи Омер паша Латас.

И зато је Ваша изјава, да не можете бити већи Срби од самих Срба (Александр Чепурин: мы не будем большими сербами, чем сами сербы,) беспредметна јер нико од Срба то није и не може да захтева од Руса. Ви сте, наравно, мислили на Јелену Милић и њене истомишљенике, но они, као што сам Вам у овом писму показао, и нису Срби.

Најгрозније злочине над нашим народом током Првог и Другог светског рата извршили су управо Срби католици, који су се преобразили у једну нову нацију, у Хрвате. Убијајући православне, ти преобраћеници су тиме хтели да убију сваки траг који би их могао да подсећа на њихову издају према свом некадашњм изворном образу и идентитету. Због тога се у српском народу и каже: “Потурица гори од Турчина”. Исти је случај и са Русима у западној Украјини, који су у 16. веку покатоличени и као такви мрзе своје претке, дакле, Русе више него, на пример, нацисте

Извор: Нови Стандард