Punokrvno partnerstvo sa Rusijom ili ambis

Put ka strateškom partnerstvu između Rusije i Srbije trasiran je u januaru 2008. godine, posle potpisivanja sporazuma o saradnji u naftnoj sferi (ratifikovan u januaru 2008. godine od strane Srbije, a realizacija je započeta posle posete Borisa Tadića Moskvi, u decembru 2008. godine). Međutim, prioritet ka evropskim integracijama – kurs koji je uzeo B. Tadić i još beskompromisnije nastavio T. Nikolić, ne može da ne bude prepreka za široko i mnogostrano rusko-srpsko partnerstvo. U toj istoj 2008. godini EU je odredila svoju poziciju po tom pitanju. U izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije na putu evrointegracija, sadržana je odredba po kojoj u naftnom sporazumu sa Rusijom Srbija mora poštovati odredbe Zakona o energetskoj zajednici, to jest, saradnja sa Rusijom je dozvoljena od strane EU tačno u onoj meri, u kojoj to nije u suprotnosti sa interesima evropskog kluba, u koji toliko teži da uđe Srbija – to je činjenica koju ne treba posebno dokazivati.

Ekonomsku saradnju Rusije i Srbije EU će i dalje pokušavati da ograniči “normama i propisima”, pošto njena realizacija za Srbiju ne znači samo energetsku stabilnost, već i nezavisnost u ključnim aspektima razvoja zemlje, kako na regionalnom, tako i na evropskom nivou, pošto se Evropa nalazi u veoma ranjivom položaju – zavisi od ruskih energenata. Prava noćna mora za Brisel predstavlja i sama mogućnost da Srbija dobije instrument uticaja na Evropu, koja sa najvećim cinizmom “slama” međunarodno pravo, oduzimajući deo teritorije od Srbije, duhovno-istorijsku kolevku srpskog naroda i predajući je u ruke kvazidržavnoj tvorevini. U dijalogu sa Srbijom Briselu je prešlo u naviku da razgovara sa pozicije “gazde” koji izdaje naređenja koja moraju da se izvrše odmah i bezuslovno. Pri tom uputstva i instrukcije EU po pitanju “reformisanja i modernizacije” Srbije, neizbežno podrivaju temelje srpske državnosti i srpskog nacionalnog identiteta.

Da napomenemo da se 2008. godine, uoči drugog kruga predsedničkih izbora u Srbiji, desio događaj bez presedana – kompletno visoko rukovodstvo zemlje stiglo je u Moskvu radi potpisivanja strateškog sporazuma. Tada je Beograd, u čijoj su delegaciji bili B. Tadić, V. Koštunica i V. Ilić stavio do znanja da su mu očigledno jasna preimućstva pozicije igrača globalnog energetskog tržišta. Bez obzira na sve kasnije prepreke, a ponekad i otvorenu sabotažu sa srpske strane u realizaciji rusko-srpskih sporazuma, ruska strana se pridržavala zadatog kursa, dokazujući spremnost da samo jača snagu uzajamne saradnje. Na konferenciji za štampu o rezultatima rusko-srpskog susreta na visokom nivou, koja je održana 24. maja 2013. godine, ruski predsednik V. V. Putin je apsolutno jasno prikazao konkretno stanje stvari, perspektive i namere Rusije: “Najvažnija sfera našeg uzajamnog delovanja je energetika, u tom smislu i izgradnja “Južnog toka”. Početak gradnje predviđen je za kraj ove godine, a ukupan obim finansiranja iznosi (i to ruska strana u potpunosti preuzima na sebe) – 1,7 milijardi eura. Sa najvećom srpskom kompanijom “Naftna industrija Srbije” mi radimo zajedno. Od 2009. godine od strane ruskih investitora je u NIS već uloženo više od 1,5 milijardi eura. Mi sarađujemo u finansijskom sektoru, u sektoru turizma, metalurške industrije. Spremni smo da i dalje povećavamo investiranje u srpsku ekonomiju. Nastavljaćemo da sa našim srpskim prijateljima i dalje razvijamo kreditno-finansijku saradnju. U januaru 2013. godine potpisan je sporazum o odobravanju eksportnog kredita Srbiji u vrednosti od 800 miliona dolara. Taj kredit ima namenski karakter. Radi se o važnom infrastrukturnom projektu na teritoriji Srbije o izgradnji i obnovi železnice… Da napomenem i da je u aprilu ove godine potpisan sporazum o ugodnom državnom finansijskom kreditu u iznosu od 500 miliona eura. Mi nastavljamo da radimo i u humanitarnoj sferi. Unikalnu ulogu ovde ima delovanje rusko-srpskog humanitarnog centra. Naravno, razvijaćemo naše kulturne i prosvetne veze, kontakte između omladinskih društvenih organizacija”.

Da podsetimo da je samo u kompaniju NIS, Rusija do sada uložila 1,5 milijardi eura a planira se još toliko, takođe je već izdvojeno 800 miliona namenskog kredita i 500 miliona eura državnog finansijskog kredita pod povoljnim uslovima. Za 12 godina srpskog evrointegracionog puta, tako patetično naglašavana pomoć Evrope Srbiji od strane evroentuzijasta, iznosila je 2,2 milijarde eura. U ovom trenutku od svih investicionih pravaca sa kojima Srbija vodi pregovore, jedino pouzdan ostaje ruski projekt “Južni tok”. Kada su u pitanju druge strane investicije, po rečima ministarke energetike Zorane Mihailović, situacija izgleda ovako: “investicija će biti… svaki dan u Srbiju dolaze strani investitori, interesovanje postoji, no ono još nije izraženo u konkretnim sporazumima”.

U ovom trenutku Rusija u potpunosti kontroliše energetsko tržište Balkana, zauzimajući poziciju glavnog isporučioca energenata, a sa izgradnjom “Južnog toka” pozicija Rusije će ojačati. Rusija vidi Srbiju kao centar, predstražu svog učvršćivanja na Balkanu, predviđajući najširi mogući spektar saradnje za razliku od drugih balkanskih zemalja (Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Makedonija, Slovenija), sa kojima realizuje pojedinačne, uskousmerene projekte. Zbog toga je ruski predsednik i doneo zaključak: “Uveren sam da će ovaj sporazum dati moćan politički impuls razvoju naših veza praktično u svim pravcima”.

Međutim, tako ambiciozan projekat kao što je “Južni tok”, koji predstavlja osnovu i polaznu tačku u razvoju saradnje u finansijskom, infrastrukturnom, humanitarnom (razminiravanje od strane ruskih snaga ostataka neekslpodiranih sredstava ostalih iz vremena NATO bombardovanja Srbije, humanitarni centar u Nišu), kao i u drugim sferama, ne može biti odvojen od političkog aspekta – od zajedničkog koordinisanog delovanja na međunarodnoj areni u širokom smislu, sve do konkretnog usaglašavanja dejstava po pitanju zaštite teritorijalne celovitosti i suvereniteta Srbije. U vezi sa tim V. Putin je ukazao: “Mi smo spremni na jačanje međusobne koordinacije na međunarodnom planu”.

Shodno tome, sledeće, ali ne manje važno pitanje, predstavlja pitanje Kosova i Metohije. Na konferenciji za štampu, ruski predsednik se izjasnio na sledeći način: “Naravno, razgovarali smo i o kosovskom problemu. Naša principijelna pozicija je dobro poznata, mi se zalažemo za postizanje održivog i uzajamno prihvatljivog rešenja, zasnovanog na osnovama Rezolucije 1244 SB UN. I naravno, podržavamo naše srpske prijatelje koji vode teške pregovore sa kosovarima uz posredovanje EU i Brisela”. Podvlačim: na prvom mestu je istaknuta nepromenjena ruska pozicija (obavezno poštovanje Povelje UN, principa nepovredivosti posleratnih granica i Rezolucije 1244 SB UN – kao što je uoči susreta naglasio ruski ambasador u Beogradu). Srbija je izabrala put pregovora pod pokroviteljstvom EU bez obzira na višestruko ponovljenu formulaciju Vitalija Čurkina, specijalnog predstavnika Rusije pri SB UN, o nemogućnosti regulisanja pitanja Kosova i Metohije mimo SB UN. Međutim, u nastavku izlaganja ruski predsednik je govorio o nepromenjivosti ruske podrške srpskoj strani, koja je sama izabrala upravo ovakav način rešavanja kosmetskog pitanja, ali nema nikakvog ukazivanja na podršku rezultatima postignutim tokom pregovaračkog procesa. U prvi plan je stavljen princip obostrano prihvatljivog rešenja. Ne treba posebno dokazivati da Briselski sporazum – koji određuje sudbinu kosmetskih Srba, temeljno narušava njihovu višestruku i vrlo jasno izraženu volju, ustavni poredak Srbije (čemu je dokaz i nezakonita sabotaža Ustavnog suda Srbije, koja je u suprotnosti sa svim normama i rokovima za izricanje ocene ustavnosti postignutih sporazuma sa Prištinom) izaziva masovno protivljenje opozicionih partija koje nisu prozapadne, kao i pokreta i organizacija u Srbiji, a što je podvrgnuto i oštroj osudi SPC – nije ni održiv ni uzajamno prihvatljiv. Nešto ranije, u martu 2013. godine, u svom nastupu na zasedanju SB UN Vitalij Čurkin je primetio planirano narastanje pretnji za bezbednost kosmetskih Srba: “Ove godine transformisane Kosovske bezbednosne snage (KBS) u punoj borbenoj gotovosti predstavljaju pretnju regionu”, “KBS su skoro u potpunosti sastavljene od etničkih Albanaca, od kojih je većina ulazila u sastav bojevika. Mi to vidimo kao potencijalnu pretnju regionalnoj stabilnosti”. Čurkin je takođe obratio pažnju na narastanje velikoalbanske retorike, o izjavama o namerama Prištine da bude pokrovitelj etničkim Albancima, nezavisno od zemlje u kojoj oni žive. “To predstavlja direktan korak ka destabilizaciji ne samo Kosova i Metohije, nego i država suseda Srbije – Makedonije, Crne Gore i Grčke”.

EU koja se nalazi u dubokoj, ne samo ekonomskoj nego i političkoj krizi, koja se vremenom samo povećava, u odnosu prema zemlji koja nije njen član, za svoj prioritet stavlja očuvanje potpune političke kontrole uzimajući u svoje ruke i rusko-srpsku saradnju. Međutim, sličan položaj za Srbiju nije ni konstruktivan, ni pragmatičan, ni racionalan. Političko-ekonomski diktat Brisela sa petog talasa proširenja EU (od 1997), samo je doveo do pogoršanja svih ključnih pokazatelja i sada situacija u svim zemljama istočnog bloka postaje sve teža, bez ikakvih znakova ozdravljenja. Srbija je potrebna EU samo kao poluga za promenu strateškog odnosa snaga. Uz to je i vojni blok NATO neodvojiv od EU, tako da ruski predsednik nije slučajno primetio: „Početak druge faze plana SAD za uspostavljanje globalnog raketnog sistema pokazuje znake daljeg širenja NATO-a na Istok”. Potpisani rusko-srpski sporazum može, uz postojanje volje srpskog rukovodstva, označiti početak proboja ne samo u ekonomskoj, već i u drugim oblastima i može izvući Srbiju iz položaja izuzetno visokog stepena političke zavisnosti od evropskih birokratskih institucija, vojno-strateškog preuzimanja od strane NATO pakta i ekonomskog kolapsa koji preti zemlji.

Izvor: Fond Strateške Kulture