Русија и питање ограничене монархије у Србији (1)

Појаву идеје ограничене монархије у обновљеној Србији, а с њом у вези и појаву уставног питања у нас, Слободан Јовановић је доводио у везу са претходним формирањем владалачке власти: „Као и свугде, тако и код нас, уставно се питање јавило тек пошто је створена владалачка власт коју је требало уставом ограничити“. Притом, „стварање владалачке власти почело је још с Карађорђем, а завршено је тек 1830. кад је Милош Обреновић признат за наследног српског кнеза“.

Стога је, закључује Јовановић, „Милош био у нас творац владалачке власти“. Тиме је овај корифеј српске уставноправне и правноисторијске науке на њему својствен лапидаран начин у потпуности решио питање историјског момента у коме се у нововековној Србији могла уопште јавити потреба за ограничењем врховне власти, а с тим у вези и први пут отворити уставно питање.

До данас је, међутим, у нашој правноисторијској и историјској науци остало нерешено питање порекла идеје о ограниченој монархији у обновљеној Србији, као и првог њеног носиоца. Међу различитим тезама, ипак доминира она о западноевропском узору и српском иницијатору, те о Сретењском уставу као првом јасном изразу домаће тежње за ограничењем врховне власти у обновљеној Србији. Ова теза је нарочито карактеристична за ауторе који су на ту тему писали током последњих осамедесет година.

Тако је, поред осталих, Васа Чубриловић истицао, да су после „Јулске револуције у Паризу 1830. оживели захтеви у Европи да се владалачка власт ограничи уставима“ и да се „знало за то и у Србији и одатле захтев 1835. да се Милошева власт ограничи уставом“. [1] Доводећи у везу појаву идеје ограничене монархије у Србији искључиво са Сретењским уставом, а тражећи у овом иностране утицаје, Миодраг Јовичић је тврдио, да „ако револуционарни талас покренут француском револуцијом није одмах запљуснуо све обале света, он је у сваком случају, раније или касније, доспео до њих, па је и у Милошевој Србији вршио свој утицај“.

Поред утицаја идеја Француске револуције на Сретењски устав, Јовичић је указивао и на „оно што је из енглеске баштине било ушло у фонд светске уставности“, па је „неизбежно уграђено и у основе Сретењског устава“.[2] Драгољуб Поповић је истицао, да је Сретењски устав први код нас „предвидео ограничену монархију у ужем смислу као државни облик“ и истовремено је указивао, да је писац овог устава, Димитрије Давидовић, „иако радећи уставни нацрт по Милошевој наруџбини, желео да модернизује српску кнежевину и приближи је Европи“. [3]

Историјске дилеме

Потпуно другачије објашење порекла идеје ограничене монархије у обновљеној Србији дао је својевремено Слободан Јовановић. Претресајући то питање, Јовановић је најпре скренуо пажњу на чињеницу, да је „султанов берат (од 1830. г, прим. аут) затекао Милоша као неограниченог господара Србије“, јер „стварајући своју владалачку власт на место старе пашинске власти, он ју је начинио деспотском као што је и пашинска власт била“.

У тренутку добијања берата „као противници Милошевог апсолутизма јављају се, прво, руска дипломатија, па онда народне старешине, који постепено повлаче за собом и сељачку масу“. Имајући то у виду, Јовановић на крају закључује: „Овде би било сувишно говорити о разлозима због којих руска дипломатија није трпела Милошев апсолутизам.

Довољно је поменути да су на њено настојање унете у хатишериф од 1830. и ове одредбе: (1) да кнез управља у договору с једним Саветом народних старешина; (2) да ће те старешине бити у својим достојанствима непокретни. Те исте, 1830. године, дакле, кад је довршено стварање Милошеве владалачке власти, бачена је и прва клица уставног питања“. [4]

Појаву идеје ограничене монархије у обновљеној Србији, слично Јовановићу пре Другог светског рата објашњавао је и Миливоје Поповић. Он је, наиме, указивао да је „године 1830. Кнез Милош био на врхунцу своје деспотске моћи“, али и да је „исте године кад је Милош признат за наследног кнеза, у хатишерифу утвђено да ће поред кнеза бити и један савет, чији ће чланови бити непокретни“. Поповић даље примећује, „да је Русија много допринела да се изда хатишериф о српским правима“, као и да је „одредба о непокретном савету ушла по жељи Русије“.

На основу тих чињеница, Поповић по силогизму закључује, да је „монархијска власт Кнеза Милоша потврђена 1830. године“, али да се „одмах уз то створила и клица будућих борби за ограничење кнежеве власти и њено свођење у границе једног правног поретка тиме што је предвиђен један непокретан савет“. [5] Бавећи се односом Русије и Енглеске према питању уређења Кнежевине Србије 30-тих година 19. века, Васиљ Поповић је морао да призна истину која је са идеолошког становишта била парадоксална.

Наиме, услед супротстављених геополитичких интереса на Балкану, „представник либералне Енглеске дошао је у положај да подупире Милошеве апсолутистичке тежње које је хтела сузбити апсолутистичка Русија с помоћу либералнијих установа. [6] Знатно пре ових аутора, Русију је довео у везу са појавом „покрета за уставност“ у обновљеној Србији и Милован Миловановић, истичући како је она тај „покрет подржавала“, али не прецизирајући на који је начин званични Петроград то чинио. [7]

Од савремених српских писаца, једино је Марко Павловић, на трагу Слободана Јовановића, довео у везу руске захтеве за формирање старешинског Савета са српским захтевима из 30-тих година 19. века за ограничење владалачке власти и доношење устава. Он, наиме, примећује, да је у то време „тражење конституције значило да Милош треба да буде ограничен старешинским Саветом, како је то било предвиђено Хатишерифом од 1830“. [8]

Марксистички погледи

Крути догматски приступ, који неизоставно повезује историјску појаву у Србији ограничене монархије са појавом првог писаног устава, као и идеолошко доктринарство, спречило је касније српске правне писце да у овом питању дођу до закључка до којег је суптилном применом историјско-правног метода својевремено дошао Слободан Јовановић. Тако, примера ради, Љубица Кандић није ни у ком случају могла да доведе у везу појаву ограничене монархије у Србији са руским залагањем за увођење једног старешинског Савета.

Она је полазила од тезе, да је „Русија у одредбама које су се односиле на положај кнеза и совјета могла да види продужетак својих идеја о унутрашњем уређењу Србије“, али „схватање које је нудила полуфеудална Русија није одговарало Србији ни тада, а ни касније, јер Србија, иако недовољно развијена земља, није остала затворено подручје за многе напредне политичке идеје и догађаје који су настали у Европи“.

У наставку истог рада, Кандићева одбацује и саму помисао да је „феудална Русија“ могла „креирати политичке документе који би предвиђали организацију модерне буржоаске власти“. [9] Миодраг Јовичић је залагање Русије, као и Аустрије и Турске, за увођење Савета објашњавао тиме што ове државе нису биле противне „давању овоме значајне улоге у управљању земљом, али су зато, доследне у свом анти-демократском основном ставу, биле отворено против уставног регулисања статуса и надлежности скупштине“.[10]

Према Драгољубу Поповићу, „Србију је, по руској замисли, требало устројити по угледу на румунске кнежевине“, што је подразумевало неопходност „примене сталешког начела и увођења сталешке поделе у српско нераслојено и у огромном постотку сељачко друштво“. Полазеће од такве претпоставке, Поповић закључује, ни мање ни више, него да је Милош, „који је власт замишљао и вршио као какав турски паша“, заправо спречавао „окретање феудалном уређењу и усмеравао је Србију другачијим видицима“, од оних на које су га упућивали Руси. [11]

На таквим оценама улоге Русије у уставном развитку обновљене Србије појединих српских аутора очигледан је траг западних русофобских стереотипа о карактеру политике царске Русије на Балкану у 19. веку. Такви стереотипи су нарочито својствени за списе Карла Маркса и Фридриха Енгелса, који су скоро пола века били незаобилазно штиво у српским друштвеним наукама.

Тако је Енгелс, с једне стране, тврдио, да је „руско злато и руски утицај у већем или мањем степену непосредно помогао избијању српског устанка 1804. и устанка Грка 1821. године“, али је, с друге стране, одбацивао сваку могућност да Србија од Русије, а не од Западне Европе, преузме политичку организацију, образовање, науку и привредну организацију. С тим у вези Енгелс је посебно истицао, да  „ма колико руске и турске Словене повезивала њихово порекло и заједничка религија, њихови интереси ће почети да се коначно разилазе од дана када последњи буду стекли слободу“.

Полазећи од да тога да су национално-ослободилачки покрети православних балканских народа били неаутентични продукт у служби руског царизма, а да је овоме главни циљ био „да искористи хегемонију коју је успоставио у Европи (након слома Наполеона, прим. аут) са циљем даље офанзиве ка Цариграду“, Маркс и Енгелс су оспоравали веродостојност либералних залагања Александра I, па чак и искреност легитимистичке политике Николаја I.

За родоночелнике марксистичке идеологије, обојица су били тек лукави „Византинци“, који су се у балканској политици макијавелистички служили појединим, у то време популарним, европским идеологемама, као и национално-ослободилачким покретима балканских народа, само да би ставили Балканско полуострво и мореузе под искључиву контролу Русије. [12]

Пошто су укупно гледано оцене српских истраживача о доприносу Русије уређењу власти и уставном развитку обновљене Србије међусобно удаљене и супротстављене, између осталог и због утицаја марксистичке, али и либералне идеологије, што најјасније симболишу дијаметрано супротни ставови о овом питању Слободана Јовановића и Миодрага Јовичића, чини се важним да се ово питање поново претресе, пре свега из угла историјских извора, као и из угла новијих радова о спољној политици руске државе у периоду васкрса српске државности, тј. током прве три деценије 19. века.

Притом, по страни потпуно остављамо питање непосредних иностраниих позајмица у Сретењском уставу, пошто је реч о сасвим засебном правноисторијском проблему.

Руски погледи на српско уређење уочи Букурешког мира

Убрзо након закључења Ерфуртске конвенције између Александра I и Наполеона Бонапарте, 30. септембра 1808. године, концпирана је руска спољнополитичка позиција по питању будућег правног статуса Србије. Званични Петроград се држао те позиције, уз извесна мања и у дипломатији уобичајена одуступања, и приликом закључења Букрешког руско-турског мировног уговора 1812. године, чији се члан 8. тицао статуса Србије. [13]

Почетком новембра 1808. године, непуних месец дана након што је именован за главног преговарача Русије у будућим преговорима са Турском, [14] командант Молдавске армије кнез Александар Александрович Прозоровски добио је од представника Русије у устаничкој Србији, Константина Родофиникина, извештај о стању земљи.

Саставни део извештаја чинили су Родофиникинови предлози у вези са статусом и уређењем Србије, које би јој било додељено будућим руско-турским мировним уговором. На овај извештај Прозоровски је ставио један број примедби, па је све заједно послао Министарству иностраних послова Русије. [15]

Међу питањима која су била предмет анализа Родофиникина и Прозоровског, нашло се и оно које се непосредно тицало организације централне власти у обновљеној Србији. С тим у вези, Родофиникин најпре примећује, да у аутономној Србији под сизеренством Порте и покровитељством Русије, „чиста демократска или аристократска влада не могу постојати“. Уместо тога заложио за увођење наследне монархије на челу са Карађорђем као родоначелником нове династије.

Притом је наследном начелу давао предност у односу на изборно, због уверења да би избор кнеза, „у земљи где се убиство човека сматра веома малим грехом, отворио пут сукобима и често дао повода за нападе на живот кнеза“. У својим коментарима на Родофиникинов извештај, Прозоровски је потврдио његову оцену да је за Србију најприкладнија наследна монархија, али је додао да је то и у најбољем интересу Русије, пошто би избор кнеза пружио шансе Порти и Аустрији да се умешају у политичке односе у Србији. [16]

Када је у питању организација власти у Србији, Прозоровски је сматрао да није довољно да будући руско-турски мировни уговор садржи само одредбу о Карађорђевом наследном кнежевском достојанству, него и да је важно да се у њему предвиди да ће се „у Србији установити совјет у виду сената, којим би преседавао кнез“. Притом је Прозоровски сматрао, да би у заседањима Сената учешће требало да узме и руски дипломатски представник у Србији, зато што он „може ограничавати властољубље кнеза и спречавати га да чини оно што је противно Русији“.

Имајући у виду споразум који је у том тренутку постојао између Русије и Француске, Прозоровски је остављао могућност да у раду српског Сената учествује и француски конзул у Србији, као и представник сизерена – Порте. Занимљиво је да у вези с тим Прозоровски помињао „и нови устав“ Србије, који би заједнички потврдиле Русија и Француска, као својеврсни гаранти њене аутономије у оквирима Отоманске царевине. [17]

Очување поверења

Кнез Прозоровски је, седмог децембра 1808. године, посредством високог функционера Министарства иностраних послова, А. Н. Салтикова, добио детаљне коментаре цара Александра I на његове ставове о будућем статусу и уређењу Србије. Руски цар се, између осталог, изјаснио против учешћа руског дипломатског представника у Србији у раду „Врховног совјета или Сената“.

Како је Прозоровском пренео Салтиков, Александар I је „држећи се главног циља, тј. очувања поверења српског народа“, сматрао да руском представнику није место у српском „Врховном совјету или Сенату“, те да би „руски представник у Србији требало да располаже утицајем који је заснована на узајамном поверењу, изостављајући све друго што би могло повредити достојанство народа, које настаје услед безначајности, или побудити против нас нерасположње суседних држава“.

Држећи се принципа узајамног поверења, цар Александар I је довео у питање залагање Прозоровског за увођење руских закона у Србију: „Да ли би на основу прихваћеног главног принципа – очувања поверења, за увођење руских закона у Србију (за шта се изјаснио кнез Прозоровски, прим. аут) била потребна добровољна сагласност Српског совјета“? [18] Из овог царевог реторичког питања види се, поред осталог, и да је у плановима званичног Петрограда већ крајем 1808. године Совјет фигурирао као орган који ће са Кнезом делити законодавну власт.

Док је Русија још увек жељно ишчекивала преговоре са Турском, кнез Прозоровски је почетком фебруара 1809. године посредством Министарства иностраних послова добио поруку цара Александра I, да је потребно да се хитно отклоне сумње да ће Русија да „утврди своју власт на десној обали Дунава“ и да се истовремено свима стави до знања „да се Русија неће мешати у унутрашњу организацију Србије и да се одриче од власти која је њој несвојствена и чак тешка, а биће задовољна таквим утицајем, који ће добровљно стећи на основу указане помоћи, покровитељства, узајамног поверења и захвалности Срба према Русији“. [19]

У депеши коју је кнез Прозоровски добио фебруара 1809. године од министар иностраних послова Н. П. Румјанцевa, предвиђало се да Србија има своју „конституцију“. [20] „Конституција“ коју би Србија донела према својим обичајима, а уз гаранције и под покровитељством руског цара, помињала се и у депеши коју је кнез Прозоровски упутио Карађорђу и Совјету у априлу 1809. године. [21]

Дефинитивни руски програм за Србију

Кад је после победе над Наполеоном и Бечког конгреса Русија почела код Порте да предузима прве конкретне кораке како би је натерала да изврши обавезе из чл. 8. руско-турског Букурешког уговора о успостављању аутономије у Србији, султанов Диван је у сусрет тим захтевима 1818. године формирао посебан комитет на челу са великим везиром.

Занимљиво је да је тај комитет разматрао, између осталог, и план активности којима је требало поколебати поверење Срба у Русију, па је с тим циљем Порта предвидела употребу низа класичних западних русофобских стереотипа, не би ли уз помоћу њих у очима Срба дискредитовала планове званичног Петрограда о будућој организацији власти у Србији.

Према ономе што је руски посланик у Цариграду Г. А. Строганов пренео министру К. В. Неселродеу, занични преводилац Порте добио је задатак да увери чланове српске преговарачке делегације, да „заступништво Русије носи скривене користољубиве намере“, јер „Русија намерава да претвори Србију у кнежевину налик Влашкој и Молдавији, и да је преда на потпуно уништење неком грчком кнезу, који би оптеретио земљу порезима, принудивши је да плати од осам до десет милиона годишње“.

У случају да се Русија ипак определи да доведе Србина на чело српске аутономије под руским покровитељством, тада су Портини људи имали да убеде српске преговараче, да би српски кнез кога би довела Русија „присвојио сву административну и судску власт“ и да би „тражио двоструко и троструко више пореза од оног који земља сада плаћа Порти“. Турски службени преводилац добио је од своје владе задатак да међу српским преговарачима шири тезу, да званични Петроград намерава да „преко кнеза-креатуре Русије“, „покори њихову слободну земљу која ужива привилегије“ и да је „уподоби провинцијама које су под влашћу деспотског режима Русије“. [22]

Русија је, с друге стране, свој поглед на будућу организацију власти у аутономној Србији први пут јасно и детаљно изложила тек у инструкцији и пројекту српске народне молбе, коју је министар иностраних послова К. В. Неселроде послао, 17. фебруара 1820. године, руском посланику у Цариграду Г. А. Строганову . [23] На основу те инструкције и пројекта молбе, а према претходном договору са кнезом Милошем, [24] Строганов је у јуну 1820. године саставио пројекат народне молбе за потребе српске преговарачке делегације у разговорима са Портом у вези са реализацијом гаранција из члана 8. Букурешког уговора. [25]

У вези са пројектом српске народне молбе руског Министарства иностраних послова од 1820. године, Михаило Гавриловић је закључио да „гледиште руско, изнесено у овоме пројекту провлачи се као црвени конац кроз целу Милошеву владавину, Русија га није мењала, и ми смо овде на извору оне струје која је донела Србији устав од 1838.“. [26]

Овај закључак српског историчара тиче се пре свега руског погледа на основне принципе организације власти у Србији, који су према замисли руског Министарства иностраних послова имали да буду потврђени једним султановим хатишерифом, чиме би Порта коначно извршила обавезу у вези са Србијом из члана 8. Букурешког мировног уговора 1812. године.

Пројекат српске народне молбе руског Министарства иностраних послова од 1820. године сведочи, с једне стране, да је званични Петроград, након првобитне резервисаности према Милошевим захтевима, [27] на крају прихватио да се у српској народној молби нађе захтев Порти да Милошу призна наследно кнежевско достојанство. [28] С друге стране, у пројекту српске народне молбе, коју је 1820. саставило руско Министарство иностраних послова, било је предвиђено образовање једног Сената чији би чланови били доживотни, „изузев случаја збацивања по закону“.

Сенатори су истовремено имали да буду и старешине појединих округа. Сенаторе је требало да бира скупштина „свију кнезова у Србији“, а кнежеви су према пројекту молбе руског Министарства заправо били старешине појединих села, односно кнежина, које би бирали њихови становници. Једном изабрани кнез доживотно би обављао своју функцију. [29] Поред бираних сенатора, Сенат је требало да има и чланове по положају из реда највиших клирика – митрополит и епископи.

„Солидна основа“

Према пројекту српске народне молбе руског Министарства иностраних послова од 1820. године, законодавну власт у Србији вршио би Сенат са Кнезом, док би Кнез и његови министри имали искључиво право законодавне иницијативе. Кнез би преко својих министара једини вршио извршну власт. Поред законодавне власти, било је предвиђено да Сенат врши и судску власт, тако што би део Сената био организован као апелациони суд, док би Сенат у пленуму, заједно са кнезом, судио у трећем и последњем степену. [30]

Према оцени Михаила Гавриловића, у навденим актима руског Министарства иностраних послова од 1820. године – инструкцији Строганову и пројекту српске народне молбе, био је садржан „дефинитиван програм“ Русије „да од Србије начини васалну наследну кнежевину под врховном влашћу султановом и да јој хатишерифом обезбеди солидну основицу за народну егзистенцију“. [31]

Tумачећи позицију Сената у односу на Кнеза у пројекту српске народне молбе руског Министарства иностраних послова од 1820. године, Марко Павловић закључује, да би Сенат који би ограничавао Кнеза у законодавству „у ствари, био нови Правитељстввујушчи совјет“. Речју Павловића, „као што нису имали поверења у Карађорђа, Руси га нису имали ни у Милоша“, него су „рачунали да ће у Сенату наћи људе преко којих ће вршити свој утицај. [32] Јелена Кудрјавцева истиче, да су „у Петрограду полазили од тога да ће Србија са таквом организацијом врховне власти имате мање шанси да падне под утицај неке треће државе, која је способна да за сопствене интересе користи лична својства самољубивих српских владара“.[33]

Када је у јуну 1820. године саставио пројекат српске народне молбе Порти, Строганов се углавном држао „дефинитивног програма“ о уређењу Србије из инструкције и пројекта молбе које је добио од свог Министарства. Осим тога, Строганов је користио и пројекат народне молбе коју му је на његов зхтев послао Милош, а који је, по Гавриловићу, био очигледно „рађен на брзу руку, без великог разумевања интереса и права која се траже, и с врло мало јасноће у својим битним деловима“. [34]

Стога је Милош руском посланику скренуо пажњу, да „може бити, милостиви господару, да ја нисам подробно и целовито описао нашу будућу унутрашњу управу, како према различитим сталежима, тако и народа у целини, те да не одговара Вашем захтеву који сте нам послали“. Имајући то у виду, Милош „покорно моли“ Строганова, да он, коме је „већ одавно предао руковођење послова вољене ми отаџбине и мојих сопствених“, у пројекат народне молбе „дода потребно, а сувишно уклони“.[35]

У Милошевом пројекту народне молбе у погледу чланова Сената наводило се само, да „жели Народ Сербски из круга својего изабрати неколико отмених људеј, који Сенат Народа Сербскаго состављати будут“. Према овом пројекту Кнез је имао да буде председник Сената. Што се надлежности Сената тиче, предвиђало се врло уопштено, да „Књаз дела народња Сенатом добро провиденаја подписом својим соутврждајет и онја преко Сената ко исполненији Народу представљајет“. [36] Следствено томе, Сенат је према Милошевом пројекту народне молбе требало заједно са Кнезом да врши не само законодавну, већ и извршну власт.

Двадесет пет тачака Милошевог пројекта народне молбе Строганов је у свом пројекту свео на девет тачака. У односу на Милошев пројекат народне молбе, „најкрупнија Строгановљева измена односила се на Сенат“. [37] Наиме, руски дипломата је у свом пројекту народне молбе предвидео, да „чланови Сената не могу бити лишени свог положаја, осим сопственом вољом или на основу пресуде самог Сената“. [38]

Питање сената

Држећи се у основи пројекта народне молбе коју је претходно саставило руско Министарство иностраних послова, Строганов се упустио и у нешто детаљније уређење начина избора сенатора. Он је предвидео три врсте сенатора, сви окружни начелници, митрополит и епископи, те „неколико чланова удостојених овог звања кнезом уз народну сагласност“. Сходно пројекту народне молбе Министарства иностраних послова, Строганов је одредио да сенаторе-окружне начелнике бира скупштина свих кнезова, док би се кнезови „бирали сваки од стране свог села“ и „остајали би на својим положајима доживотно или док не буду смењени по сопственој жељи или на основу осуде“.

Из Милошевог пројекта народне молбе Строганов је задржао кнежево преседавање Сенатом, као што је на сличан, уопштен начин уредио надлежност Кнеза и Сената. За разлику од Милошевог пројекта молбе, руски дипломата је предвидео као трећи орган врховне власти, уз Кнеза и Сенат, и „народну Скупштину“, која би се састојала од изабраних чланова и чланова по положају – старешина.

Скупштина се, по свему судећи, појављивала као трећи законодавни фактор само у пословима финансија, а у свему осталом јављала се као саветодавни орган (для совещания о внутреннем управлении). Из Милошевог пројекта народне молбе Строганов је преузео поделу српског друштва на пет сталежа – свештенство, аристократију, занатлије, трговце и земљораднике.[39]

Међутим, приликом састављања коначног текст народне молбе коју је српска делегација требало да преда Порти почетком новембра 1820. године, Милош је из Строгановљевог пројекта молбе, када је у питању организација власти, изоставио став о доживотним сенаторима, али и о начину избора и доживотној служби кнезова, који руководе селима и заједно бирају „нахијске старешине“, који по положају постају сенатори, односно чланови „Совјета сербског“. [40]

Мада је, како је приметио Гавриловић, „Милош избацио из његова пројекта алинеју о доживотним члановима Сената, формулисану самим министарством“ (Гавриловић, 1908: 509), Строганов из неког разлога није ту измену сматрао битном. [41] Стога у депеши државном секретару Каподистрији [42] од 26. септембра 1820. године, Строганов наводи како је Милошев коначни текст српске народне молбе Порти углавном истоветан његовом пројекту, „ако се не рачунају неке мале измене у уставним правилима (ориг. dans les réglements constitucionnels; прев. в конституционных регламентах), детаљи које сам увек препуштао Милошевом суду“. [43]

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Наставак текста је доступан ОВДЕ.

Рад је резултат научноистраживачког рада аутора у оквиру Програма истраживања Правног факултета Универзитета у Крагујевцу за 2025. годину, који се финансира из средстава Министарства науке, технолошког развоја и иновација Републике Србије

---

УПУТНИЦЕ:

[1] Васа Чубриловић, Историја политичке мисли у Србији XIX века, Београд 1958, 142.

[2] Миодраг Јовичић, „Устав Књажества Сербије од 1835 (‚Сретењски устав’) и његово место у свету савремене уставности“, 150 година од доношења Сретњског устава, мај 1985, Центар за марксистичко образовање Универзитета ‚Светозар Марковић’ у Крагујевцу, Крагујевац, 87, 103.

[3] Драгољуб Поповић, „Сретењски устав и ограничена монархија“, 150 година од доношења Сретњског устава, мај 1985, Центар за марксистичко образовање Универзитета ‚Светозар Марковић’ у Крагујевцу, Крагујевац, 181.

[4] Слободан Јовановић, Наше уставно питање у XIX веку, Политичке и правне расправе, књ. 1, Сабрана дела, т. 2, Београд 2005a, 4, 6.

[5] Миливоје Поповић, Борбе за парламентарни режим у Србији, Београд 1939, 14-15.

[6] Васиљ Поповић, Европа и српско питање у периоду ослобођења 1804-1918, Београд 2020, 84.

[7] Милован Миловановић, Кратак развитак уставности код Срба, Државно право и начела спољне политике Краљевине Србије, Београд 1997, 189.

[8] Марко Павловић, Правна европеизација Србије 1804-1914, Крагујевац 2008, 37.

[9] Љубица Кандић, „Русија и уставни развитак Србије у првој половини XIX века – до 1839.“, Анали Правног факултета у Београду 1-3/1972, 286-287.

[10] М. Јовичић, 102.

[11] Драгољуб Поповић, Прапочетак српског парламентаризма: клице и преурањем плод, Београд 1996, 16-17.

[12] Иза оваквих оцена Маркса и Енгелса, како примећује Ирина Достјан, стајало је уверење да успех пролетерске револуције у Европи и свету директно зависи од тога да ли ће пропасти или опстати Руска империја. Стога су родоначелници историјског материјализма у ратним сукобима Русије и Турске били на страни последење, надајући се да ће ратни порази Русије заоштрити у руском друштву унутрашње конфликте и убрзати избијање револуције. Из истих разлога и „неуспеси Срба у рату са Турском (1876-1877. г, прим. аут) изазивали су код њих радост“. Ирина Степановна Достян (Достјан), Политика царизма в Восточном вопросе: верны ли оценки К. Маркса и Ф. Энгельса, Советское славяноведение 2/1991, 3, 13-3-11, 14.

[13] Зоран Чворовић, „Однос Русије према питању правног статуса Србије у процесу закључења Букурешког мировног уговора“, Ускађивање правног система Србије са стандардима Европске уније (ур. Снежана Соковић), Крагујевац 2024, 12.

[14] „Министр иностранных дел Н. П. Румянцев главнокомандующему Молдавской армией А. А. Прозоровскому“, Издание МИД СССР, Внешняя политика России XIX и начала XX века, Серия первая: 1801-1815 гг. Том четвертый: Июль 1807 – март 1809 г (eds. А. Л. Нарочницкий et. al), Москва 1965, 14.

[15] „Записка росс. агента в Сербии д. ст. сов. Родофиникина и замечания на нее главнокомандующаго князя Прозоровскаго 2 ноября 1808 г“ , Издание Императорскаго общества истории и древностей российских при Московском Университете, Материалы к истории восточного вопроса в 1811-1813 г., Москва 1901, 3-9.

[16] Занимљиво је да Прозоровски наводи, да би Порта, ако би се кнез у Србији бирао, на тај положај вероватно довела „Грка из Фанара, на шта се Срби не би ни под којим видом сагласили“. Ibid, 6.

[17] Ibid, 6-7.

[18] „Товарищ министра иностранных дел А. Н. Салтыков главнокомандующему Молдавской армией А. А. Прозоровскому“, Внешняя политика России XIX и начала XX века (1965), 424-426.

[19] „Тов. Министра иностр. дел гр. Салтыков к ген.-фельдмаршалу кн. Прозоровскому 5 февраля 1809“, Материалы к истории восточного вопроса в 1811-1813 г., 12.

[20] „Министр иностранных дел Н. П. Румянцев главнокомандующему Молдавской армией А. А. Прозоровскому“, Внешняя политика России XIX и начала XX века (1965), 501.

[21] „Главнокомандующий Молдавской армией А. А. Прозоровский Кара-Георгию и Правительствующему совету народа сербского“, Издание МИД СССР, Внешняя политика России XIX и начала XX века: Серия первая: 1801-1815 гг., Том пятый: Апрель 1809 г.-январь 1811 г. (eds. А. Л. Нарочницкий et. al), Москва 1967, 39-40.

[22] „Посланик в Константинополе Г. А. Строганов управляющему министерством иностранных дел К. В. Нессельроде“, Издание МИД СССР, Внешняя политика России XIX и начала XX века: Серия вторая: 11815-1830 гг., Том второй (десятый): Октябрь 1817 г.-апрель 1819 г. (eds. А. Л. Нарочницкий et. al), Москва 1976, 442-443.

[23] Ова документа руског Министарства иностраних послова објавио је Михаило Гавриловић у оквиру своје студије о Милошу Обреновићу: Михаило Гавриловић, Милош Обреновић, књ. 1, Београд 1908, 525-534.

[24] „Посланик в Константинополе Г. А. Строганов верховному вождю сербского народа Милошу Обреновичу“, Издание МИД СССР, Внешняя политика России XIX и начала XX века: Серия вторая: 1815-1830 гг., Том третий (одиннадцатый): Май 1819 г.-февраль 1821 г. (eds. А. Л. Нарочницкий et. al), Москва 1979, 345-346.

[25] И овај документ је објавио Михаило Гавриловић: М. Гавриловић (1908), 542-547.

[26] Ibid, 450.

[27] „Донесение Г. А. Строганова К. В. Нессельроде о действиях М. Обреновича по получению наследственных прав на княжеский престол“ и „Донесение Г. А. Строганова К. В. Нессельроде с изложением своей позиции в вопросе о наследственых правах М. Обреновича на княжеский престол и о преписке с ним по этом поводу“, Политические и культурные отношения России с югославянскими землями в первой трети XIX века (eds. Е. П. Кудрявцева et. al), Москва 1997, 209-213. Кудрјавцева с правом скреће пажњу на важност писма које је 1. децембра 1819. године Строганов  послао Милошу, јер се из њега јасно виде, како страхови Русије због Милошевог карактера и личних амбиција, тако и позиција званичног Петрограда према Милошевом захтеву да му Порта призна наследно кнежевско достојанство. Елена Кудрявцева (Кудрјавцева), Россия и становление сербской государствености 1812-1856, Москва 2022, PROFILIB, https://profilib.org/chtenie/9358/elena-kudryavtseva-rossiya-i-stanovlenie-serbskoy-gosudarstvennosti-1812-1856-lib.php, 15. 11. 2024. У тој депеши Строганов, између осталог, поручује Милошу: „Порта види Вашу силну жељу за добијање наследног кнежевског достојанства; она је решила да користи сва погодна средства, да би ласкајући Вашим виђењима, посредством Вас потпуно подчинила Србију и лишила је било какве могућности да поправи судбину угњетених. Да ли Ви мислите да ће она (Порта, прим. аут) одржати обећање када од Вас буде добила тражену заклетву? Зар ћете се сложити с тим да кнежевство купите по цену среће свог народа и поновите или тачније речено увећате ону грешку која је 1817. наштетила мојим захтевима за Србију? Тада је Порта искористила Ваше обично писмо захвалности паши, а сада она хоће да издејствује од народа свечани акт ради замишељеног уклањања Русије из Ваших послова. Шта има у плану императорски двор као покровитељ Срба? Одговор је врло јасан: трајно гарантовање њихове среће тачним испуњењем осмог члана Букурешког уговора… Потребно је најпре уредити послове народне, а тек потом се побринути за сопствене добробити; у супротном стиће ће само неуспеси, а потом кајање“. „Посланик в Константинополе Г. А. Строганов верховному вождю сербского народа Милошу Обреновичу“, Внешняя политика России XIX и начала XX века (1979), 192-193.

[28] М. Гавриловић (1908), 450-451.

[29] Ibid, 451.

[30] Ibid.

[31] Ibid.

[32] Марко Павловић, Српска правна историја, Крагујевац 2005, 254.

[33] Е. Кудрявцева (2022).

[34] Внешняя политика России XIX и начала XX века (1979), 346, 442-446; М. Гавриловић (1908), 469-470; Е. Кудрявцева (2022).

[35] „Письмо М. Обреновича Г. А. Строганову об отправке депутации в Константинополь“, Политические и культурные отношения России с югославянскими землями в первой трети XIX века, 224.

[36] М. Гавриловић (1908), 540.

[37] М. Павловић (2005), 255.

[38] М. Гавриловић (1908), 545.

[39] Е. Кудрявцева (2022); М. Гавриловић (1908), 545-546.

[40] М. Гавриловић (1908), 555; Е. Кудрявцева (2022).

[41] М. Гавриловић (1908), 509. Јелена Кудрјавцева наводи да је Строганов „често деловао самостално, бринући се пре свега за углед Русије“ и да „руководиоци Министарства иностраних послова, па и сам император, нису увек одобравали иницијативе свог посланика у Цариграду, али су по правилу били принуђени да се сагласе са његовим оценама и деловањем пошто су били одговарајући.“ О држању Строганова можда понајбоље говоре речи из његовог обраћања цару Александру I: „Од свих жртава које сам спреман да учиним ради славе Вашег Императорског Величанства, губитак части је једина жртва коју не могу по сопственој жељи учинити“. Е. Кудрявцева (2022).

[42] Гавриловић погрешно наводи да је Строганов ову депешу упутио министру Неселродеу. М. Гавриловић, (1908), 508.

[43] Милош је изменио Строгановљев пројекат и у делу који се тицао граница Србије, а у вези с тим и у делу који се односио на укупну суму данка који је Србија требало да одсеком плаћа Порти. „Посланик в Константинополе Г. А. Строганов стас-секретарю И. А. Каподистрии“, Внешняя политика России XIX и начала XX века (1979), 533-537.

---

Извор: Нови Стандард