Русија и питање ограничене монархије у Србији (3)

Други део текста можете прочитати ОВДЕ.

Да званична Русија у време васкрса српске државности у 19. веку у својој спољној политици уопште, па ни на Балкану, није била никакав горљиви заступник апсолутизма и противник било какве конституционализације, [1] што се може закључити читањем радова већине савремених српских аутора, него да је била само против „сувишне ‚револуционарности’ конституционалних докумената“, [2] најбоље показује „политика конституционалне дипломатије“, коју је званични Петроград „спроводио током првих двадесет година владавине цара Александра I“. [3]

Ова политика је одржавала тежњу руске државе да се прилагоди новим друштвеним и политичким околностима које су настале на европском континенту после избијања Француске буржоаске револуције. Речју Захарова, да би водила адекватну политику на међународној сцени и спречила да слични догађаји избију у Русији, „врховна власт се суочила са неопходношћу анализе и контекстуализације разлога избијања и суштине револуција које су потресле Западну Европу“. [4]

Следствено томе је и политика „конституционалне дипломатије“ почивала на два основна принципа. Први је био принцип легитимизма, тј. законитог политичког режима, који је цар Александар I наследио од претходника, а под којим се разумео „монархијски облик владавине, независно од личности која га је представљала, и где право на спровођење било каквих реформи припада само монарху и ником више“.

Други принцип тицао се неопходности спровођења реформи, укључујући и конституционалне, а све са циљем спречавања поновног избијања револуција. [5] Тај други принцип цар Александар I је разрадио одмах по ступању на престо 1801. године и то у сарадњи са у том тренутку утицајним кругом блиских сарадника либералних уверења тзв. младим пријатељима. У тај круг су улазили, поред осталих, Н. Н. Новосиљцев, П. А. Строганов, А. Чарторијски и В. П. Кочубеј. [6]

Они су, речју Захарова, „схватали немогућност и бескорисност поновне обнове старог политичког поретка“, јер „нису могли да не виде бесповратност промена које су дошле као резултата револуција у Европи“. Зато „иако су сматрали да монархија мора бити обновљена“, нису одбијали могућност да буде „ако треба и уставна“.[7]

Конституционална дипломатија

Да је цар Александар I са најближим сарадницима јасно и детаљно разрадио циљеве и тактику политике „конституционалне дипломатије“ види се из неколико званичних документа тога доба. „Нови принципи спољне политике Русије“ под Александром I, који ће касније понети назив политика „конституционалне дипломатије“, по оцени Захарова јасно су дефинисани већ на почетку владавине новог цара.

У прилог томе говори садржај депеше коју је Александар I упутио руском дипломатском представнику у Берлину петог јула. 1801. године: „Ако и будем примењивао оружје, то ће бити само ради одбијања неправедне агресије, штитећи свој народ или жртве властољубља које угрожава безбедност Европе… Ја никада нећу узети учешћа у међусобним сукобима који потресају државе, ма какав да је облик владавине, који нације по својој заједничкој тежњи установљавају. Оне могу очувати добре односе са мојом империјом, ако се само у односима с њом руководе истим таквим духом правдености“. [8]

Ове речи Александра I одлично објашњавају идејно-политичку позадину става који је у фебруару 1809. године руски цар заузео у српском питању: „…да се Русија неће мешати у унутрашњу организацију Србије и да се одриче власти која је њој несвојствена и чак тешка, а биће задовољна таквим утицајем, који ће добровљно стећи на основу указане помоћи, покровитељства, узајамног поверења и захвалности Срба према Русији“. [9]

У Тајној инструкцији Александра I Н. Н. Новосиљцеву о закључењу савеза са Енглеском од 11. септембра 1804. године наводи се, поред осталог, да је за успешну борбу са Француском неопходно из руку Француза отети њихово најмоћније оружје – демагогију и уперити га против њих, чему је очигледно служила и политике „конституционалне дипломатије“.

Цар је у инструкцији посебно указао на то да је „немогуће човечанство вратити назад, имајући у виду успехе које је постигло Просветитељство, то би био подухват осуђен на пропаст који би се за његове браниоце претворио у пораз, јер ‚обнову старог поретка никада неће прихватити умови који су окусили независност’“. Стога према цару Александру I, „не само да није потребно да у земљама које ослобађамо од Бонапартиног ропства обнављамо стари поредак“, него је насупрот томе потребно да ослобођеној Европи дамо „слободу на њеним стварним основама“. [10]

Сходно конкретним прагматичним уптуствима цара, Новисиљцов је у разговору са енглеским премијером Вилијамом Питом Млађим, 13. децембра 1804. године, истакао, да се у Француској морају „унапред умирити нови власници и војска“, да са падом Бонапарте „неће ништа изгубити“, односно „да ће први сачувати своју имовину стечену током револуције, а други да ће остати у служби на својим положајима“. [11]

Измењене прилике

Следствено томе, у Енглеско-руској савезничкој конвенцији о мерама за успостављање у Европи „мира, независности и среће“, којих је она била „лишена због претераног властољубља француске владе“, стране потписнице су се 30. марта 1805. у тајним одредбама анекса Конвенције обавезале, да ће благовремено обнародовати Французима, да ће се чланице ратне коалиције против Бонапарте по завршетку рата придржавати следећих принципа: „да власници непокретности и људи који се налазе на положајима могу да рачунају да ће на миру уживати оне користи које су стекли током револуције и да су савезници спремни да признају сваки облик владавине који вољом нације буде установљен у Француској, само ако то погодује друштвеном миру“.

Истовремено су потписници Конвенције истакли, да иако енглески и руски владар сматрају да је „за мир у Европи пожељно да влада буде монархистичка, заснована на принципима умерености и правичности“, они и поред тога неће „то унапред и формално предложити, него ће се постарати да то рашире и учврсте Французе у таквом уверењу“. А „када нација (француска, прим. аут) искаже вољу у том смислу“, тада ће се савезници споразумети око „услова који ће бити предложени томе ко буде удостојен врховне власти“, при чему ће први услов бити да кандидат за новог француског монарха „не отакаже ни једно од обећања које је дато француској нацији“ од стране Русије и Енглеске. [12]

Помињање услова које ће морати да поштује нови француски владар који буде преузео врховну власт након ратне победе европских савезника над Бонапартом, јасно говори о томе да су се Русија и Енглеска већ приликом закључења поменуте Конвенције, 30. марта 1805. године, залагале за успоставање уставне монархије у Фанцуској.

Да се Русија у оквиру политике „конституционалне дипломатије“ доследно држала става, да у борби против Бонапарте и резултата његове политике у Европи неће спроводити контрареволуције, те да ће се поједини нацијама које се ослободе Бонапартине власти оставити право избора државног облика, јасно се види и из Руско-аустријске декларацији о заједничкким дејствима против Француске од 25. октобра 1804. године.

Тако у члану 11. ове Декларације стоји: „Пошто принципи обе државе не дозвољавају да се у било ком случају ограничава слободна воља француске нације, то циљ рата неће бити спровођење контрареволуције, већ искључиво отклањање свих опасности које угрожвају Европу“. [13]

Александрово залагање да се у измењеним европским приликама, а у складу са тежњом појединих нација, успоставе уставне (ограничене) монархије није било тек пуки дипломатски вербализам. О томе сведоче либерални Устав Републике седам уједињених (јонских) острва од 23. новембра 1803. године, који је донет по одобрењу цара Александра I. Низу устава који су донети уз директну подршку и учешће Русије припада и други Устав Републике седам уједињених (јонских) острва од 1806. године. Овај Устав је, додуше, имао више аристократских обележја у односу на Устав од 1803. године, али је био и неупоредиво либералнији од класичног колонијалног „Устава“ који су 1817. године јонским острвима даровали Енглези. [14]

Тако се у Републици седам јонских острва догодило оно што ће се после десет година поновити и у Србији, а што је  историчар Васиљ Поповић оценио као својеврсни идеолошки парадокс, пошто је „представник либералне Енглеске дошао у положај да подупире Милошеве апсолутистичке тежње које је хтела сузбити апсолутистичка Русија с помоћу либералнијих установа“. [15]

Руски успеси

Након грчких јонских острва, цар Александар I је 1809. године обећао устав и Финској, која је те године и ушла у састав Руске империје као последица победе Русије у рату против Шведске. Пошто Финска од почетка није третирана као обична губернија, основни принципи политике „конституционалне дипломатије“ дошли су до изражаја и у Манифесту о систему управљања Финском, који је цар Александар објавио 15. марта 1809. године.

У њему се, између осталог, наводило: „Добивши власт над Великом Кнежевином Финском, сматрали смо да је добро да поново утврдимо и посведочимо – обећавамо да ћемо чувати у неприкосновеној снази и примени религију, домаће законе, права и привилегије, које је сваки понаособ сталеж ове кнежевине, као и сви поданици који је настањују, од малих до великих, до сада по уставима уживао“. Неповољне политичке прилике спречиле су Александра I да Финској дарује једну врсту устава, чији је пројекат био сачињен 1819. године, мада је Финска наставила да ужива неки вид аутономије унутар Руске Империје. [16]

Оно што му није пошло за руком у Финској, цар Александар I је успео да уради у деловима Пољске који су се после „деоба“ ове државе нашли под влашћу Русије. У новембру 1815. године цар је потписао Устав Царства Пољског у саставу Руске Империје, који је био „један од најлибералнијих докумената у Европи тог времена“. С тим у вези, ваља приметити да „ни Пруска ни Аустрија нису донеле уставе за пољске земље које су им припале по одлуци Бечког конгреса 1815. г“. [17]

Строго догматски гледано, овом документу би се могло оспорити својство устава, пошто није реч о акту суверене власти. С друге стране, доношење таквог акта само по себи је јасно сведочило не само о Александровим политичким уверењима, већ и о његовој ондашњој спремности да поступно припреми целу Руску империју за увођење уставне монархије.[18]

Речју Захарова, „епоха Рестаурације (1814-1820) била је врхунац политике конституционалне демократије“. [19] Тада је на личну иницијативу Александра I донета позната француска Уставна повеља од 1814. године, која је установила „нову форму монархије – уставну дулаистичку монархију“. Наиме, руски цар је након уласка савезника у Париз, 31. марта 1814. године, дао сагласност да се један од Бурбона, гроф од Провансе, устоличи као Луј XVIII за новог краља Француске, али само под условом да одмах земљи дарује устав, који ће предвидети ограничену монархију са представничким телом.

Следствено томе, тек када је Луј XVIII обнародовао да ће четвртог јуна 1814. године октроисати Уставну повељу, руски цар је одлучио да напусти Париз и врати се у Русију. Сличности које постоје између француске Уставне повеље од 1814. и руских уставних пројеката, Сперанског од 1809. и Уставне повеље Руске Империје од 1818-1820. године, руски аутори доводе у везу са личношћу Александра I и улогом коју је он имао у доношењу француске Уставне повеље. [20]

Успеси руске политике „конституционалне дипломатије“ су тим већи ако се узме у обзир чињеница да су под директним утицајем француске Уставне повеље у периоду од 1817. до 1820. године били донети устави немачких држава Бадена, Хесен-Драмштата, Витемберга и Баварске. [21]

Насупрот тврдањама западноевропских либерала и родоначелника историјског материјализма да је однос Александра I према моделу уставне монархије био неискрен и демагошки, што је усвојила и већина српских писаца која се бавила првим деценијама нововековне обнове српске државности, бројне чињенице показују да је Александра I све до 1820. године био апсолутно уверен да је неки вид ограничене (уставне) монархије историјска неопходност и да се „револуција не може победити голим репресивним мерама“. [22]

Олег Рудољфович Ајрапетов наводи царев говор дипломатским представницима Русије од октобра 1819. године, као доказ озбиљности Александрових реформаторских тежњи и планова: „Говорећи о либералним институцијама, не мислимо ни на један акт изнуђен из слабости, или споразум које су агитатори из народа наметнули суверенима, или, на крају, уставе дароване у проблематичним околностима као средство за смиривање олује. Сматрамо да наше време захтева, и то одлучно, да се владе, а посебно оне које су прошле кроз револуционарне кризе, добровољно обавежу да владају на тачно одређеним основама и у чврсто утврђеним облицима… Слобода је неопходна, она чак и мора бити успостављена у тачно одређеним границама, пошто се све на свету заснива ни на чему другом него на принципима поретка“. Речју Ајрапетова, „ове речи нису биле реторика“.[23]

Србија у светлу руске политике конституционалне дипломатије

Политичка уверења цара Александра I делили су и неки од његови најближих сарадника и високих државних службеника Руске империје тога доба. Један од најистакнутијих поборника политике „конституционалне дипломатије“ био је Јоанис Каподистрија, Грк са Крфа и некадашњи  државни секрета Републике седам уједињених (јонских) острва, који је у септембру 1815. године именован за државног секретара Министарства иностраних послова Руске империје.

Каподистрија је истовремено био један од идеолога „Свете алијансе“, али и присталица умерено-либералних уставних монархија, а у балканској политици Русије, којом је руководио од 1815. до пролећа 1822. године, био је припадник тзв. партије рата у оквиру руског Министарства иностраних послова.

Ову „партију“ чиниле су присталице рата против Турске и коначног свеопштег ослобађања православних народа Балкана, а њени главни представници, поред Каподистрије, били су руски дипломатски представници у Цариграду, Бечу, Лондону и Паризу – Строганов, Головикин, Ливен и Поцо ди Борго. [24] Управо је именовање грофа Строганова за посланика у Цариграду, 1816. године, по речима Кудрјавцеве, „било доказ раста утицаја Каподистрије на цара“. [25]

Након револуционарних збивања у Шпанији, Напуљу, Пијемонту и Португлаји почетком 20-тих година 19. века, победу над тзв. партијом рата однела је у руском Министарству иностраних послова „партија“ која се залагала за потпуно усклађивање спољне политике Руске империје са антиреволуционарном политиком „Свете алијансе“. Кључна особа ове „партије“ био је министар Неселроде. Јачање његовог утицаја довело је 1822. године до оставке Каподистрије, али и свих присталица чвршћег курса према Отоманској царевини, међу њима и Строганова. [26]

После оставки Каподистрије и Строганова није, међутим, дошло до кардиналних измена у односу Русије према питањима статуса и уређења Србије. Нови дипломатски посланик Русије у Цариграду из Неселродеове „партије“, Рибопјер, по речима Кудрјавцеве, „наставио је политику свог претходника“. [27]

То се најјасније видело када је 1830. године Порти предао пројекат хатишерифа, који је саставио држећи се Строгановљевог пројекта српске народне молбе од 1820. године. Промењени погледи цара Александра I, а потом и његовог брата Николаја I, на сврсисходност спровођења умерних либералних реформи нису могли утицати на извршење свих обавеза које је Русија преузела међународним уговорима, па и оних које су се тицале Србије. Посебно стога што су Александар I и Николај I били одлучни у ставу да Русија мора да инсистира на строгом поштовању свих међународних уговора.

С тим у вези, ваља се присетити да је Михаило Гавриловић с правом закључио, да се „руско гледиште“ изнесено у пројекту српске народне молбе Министарства иностраних послова Русије од 1820. године „провлачи као црвени конац кроз целу Милошеву владавину, Русија га није мењала, и ми смо овде на извору оне струје која је донела Србији устав од 1838.“. [28] Јер, одредба о Совјету са непокретним члановима из Хатишерифа од 1830, која је била разлог брзе пропасти Сретењског устава, али и разлог доношења Хатишерифа од 1838., преузета је из Рибопјеровог предлога хатишерифа. А Рибопјер је свој пројекат хатишерифа саставио држећи се строго Строгановљевог пројекта народне молбе од 1820. године, који је опет био написан на основу пројекта српске народне молбе Министарства иностраних послова Руске империје од исте 1820. године, која је, по Гавриловићу,  уставри била „дефинитиван програм“ ондашње Русије у српском питању. [29]

Пошто су руски пројекти српске народне молбе од 1820. године сачињени у министарству којим је још увек, макар у балканским стварима, доминирао Каподистрија, као један од носилаца тада још увек актуелне политике „конституционалне дипломатије“, допринос Руске империје у успостављању ограничене (уставне) монархије у Србији може се правилно разумети само из контекста основних принципа овог правца у руској спољној политици првих деценија 19. века.

Завршни осврт

Чим се после Ерфуртске конвенције, у јесен 1808. године, указала могућност закључења мира са Турском, руска дипломатија је приликом дефинисања мировних услова који су се тицали статуса обновљене Србије и које је Русија требало да испостави Порти, одмах отворила и питање увођења ограничене монархије у Србији. Већ тада се јасно показало да званични Петроград у Совјету (Сенату) састављеном од непокретних чланова види главни инструмент ограничења власти српског кнеза.

У периоду после Другог српског устанка Русија постаје главни, а у почетку и једини иницијатор увођења ограничене монархије у Србији. За остварење ове идеје кључна су три документа из 1820. године у којима је званична Русија први пут јасно представила своје виђење организације власти у Србији.

Реч је о инструкцији посланику Строганову и нацрту српске колективне народне молбе руског Министарства иностраних послова, као и пројекту народне молбе који Строганов саставио на основу упутства свог министарства. У овим документима био је садржан „дефинитивни програм“ Русије у српском питању.

Следствено томе, захтев за формирање Совјета од непокретних чланова из ових докумената ушао је у Хатишериф од 1830. године, а потом је иста одредба била и разлог брзе пропасти Сретењског устава, те доношења Хатишерифа од 1838. године. Наиме, главни разлог за укидање Сретењског устава  био је у томе што су његове одредбе о Државном савету погодовале јакој власти кнеза, па су самим тим биле супротне руском залагању за увођење ограничене монархије, пре свега оличене у Совјету састављеном од непокретних чланова.

Пошто је званично руско гледиште о уређењу организације власти у Србији било конципирано 1820. године, па се касније провлачило као црвени конац кроз низ аката све до Хатишерифа од 1838., то гледиште је неодвојиво од политике „конституционалне дипломатије“ коју је цар Александар I формулисао и водио током прве две деценије своје владавине.

Главни носиоци те политике у руском Министарству иностраних послова још увек су 1820. године водили главну реч у балканским политици Руске империје. Следствено томе, идеја ограничене монархије, а са њом и идеја устава, у Србију су најпре доспеле залагањем руске дипломатије, а не, као што је уврежено мишљење у српској науци, директним угледањем Срба на државе Западне Европе.

Међу Србима је свакако било оних који су били присталице западног либерализма, али у то време у Србији није било организоване друштве снаге која би била кадра да заступа идеју ограничене монархије. Таквом реалном снагом, али и дводеценијским успешним искуством употребе идеја ограничене монархије и устава у спољнополитичке сврхе, располагала је једино ондашња покровитељка Србије – Руска империја.

К Р А Ј

Рад је резултат научноистраживачког рада аутора у оквиру Програма истраживања Правног факултета Универзитета у Крагујевцу за 2025. годину, који се финансира из средстава Министарства науке, технолошког развоја и иновација Републике Србије

---

УПУТНИЦЕ:

[1] Имајући у виду тему и циљ овог рада, израз конституционализација употребљавамо у оквирима редукованог схватања устава као акта којим се пре свега ограничава врховна власт, а не као акта који је и израз државне суверености.

[2] Е. Кудрявцева (2005), 109.

[3] Виталий Юрьевич Захаров (Захаров), Российский и зарубежный конституционализм конца XVIII – 1-й четверти XIX вв: опыт сравнительноисторического анализа, Часть 2, Москва 2022, 215.

[4] Ibid, 213.

[5] Ibid, 212-213.

[6] Насупрот круга „младих пријатеља“ налазио се круг тзв. јекатеринских старца, у коме су били, поред осталих, Н. П. Румјанцев, Г. Р. Державин, Д. П. Трошчински и П. В. Завадовски. Овај круг је био знатно идеолошки шароликији од првог, јер су га чинили, како тврди традиционалисти-конзервативци, тако и поборници конституционализма. Владислав Якимович Гросул et. al, Русский конзервативизм XIX столетия: Идеология и практика, Москва 2000, 36-37.

[7] В. Захаров (2022), 213.

[8] Ibid, 214.

[9] „Тов. Министра иностр. дел гр. Салтыков к ген.-фельдмаршалу кн. Прозоровскому 5 февраля 1809“, Материалы к истории восточного вопроса в 1811-1813 г., 12.

[10] В. Захаров (2022), 213.

[11] Ibid, 213-214.

[12] „Англо-русская союзная ковенция о мерах к установлению мира в Европе“, Издание МИД СССР, Внешняя политика России XIX и начала XX века, Серия первая: 1801-1815 гг. Том второй: Апрель1804 – декабрь 1805 г (eds. А. Л. Нарочницкий et. al), Москва 1961, 376.

[13] Внешняя политика России XIX и начала XX века (1961), 182.

[14] В. Захаров (2022), 204-210.

[15] В. Поповић, 84.

[16] В. Захаров (2022), 215-217.

[17] Ibid, 218-219

[18] Виталий Юрьевич Захаров (Захаров), Конституционализм как вариант модернизации российского абсолютизма в конце XVIII – первой четверти XIX в, Российская история 6/2011, 44, 46.

[19] В. Захаров (2022), 220.

[20] В. Захаров (2022), 226; В. Захаров (2011), 45-46.

[21] Елена Васильевна Киселева (Кисељева), Александр I и реставрация Бурбонов во Франции, Россия и Европа: Дипломатия и культура, Москва 1995, 65-70; В. Захаров (2022), 226; В. Захаров (2011), 45.

[22] В. Захаров (2022), 226-227; Владислав Якимович Гросул et. al, 35-36.

[23] Олег Рудољфович Ајрапетов, Спољна политике Руске 1801-1914, Том I, Андрићград-Вишеград 2023, 153.

[24] Ирина Степановна Достян (Достјан), Политика России по отношению к балканским народам в аспекте влияния идеологического и человеческого факторов (первая треть XIX века), Славяноведение 3/2005, 66; Е. Кудрявцева (2022); В. Захаров (2022), 224-225.

[25] Е. Кудрявцева (2022).

[26] Ibid. Додатни фактор који је утицао на цара Александра I и његове сараднике из Неселродеовог круга да преиспитају дотадашњи приступ Русије према Османској царевини на Балкану, била је и ватрена подршка коју су руски „декабристи“ пружали идеји свеопштег устанка балканских народа под турском влашћу, а нарочито Грчком устанку. Злоупотребљавајући традиционалну православну солидарност широких кругова руског друштва према поробљеним православним народима Отоманске царевине, „декабристи“ су нападали уздржану балканску политику цара Александра I, надајући се да би укључење Русије у рат против Отоманске империје „створило повољне услове за револуционарни преврат у Русији“. Фактор „декабриста“, као и њихова веза са грчком „Хетеријом“, у српској науци до сада нису узимани у обзир приликом анализе промена у спољној политици Русије према Балкану за време царева Александра I и Николаја I. Ирина Степановна Достян (Достјан), Проблема создания независмых государств греков и южных славян в русско-балканских общественно-политических связях (конец XVIII – начале XIX в, Россия и Балканы, Москва 1995, 65.

[27] Е. Кудрявцева (2022).

[28] М. Гавриловић (1908), 450.

[29] Ibid, 451.

---

Извор: Нови Стандард