Rusija i pitanje ograničene monarhije u Srbiji (3)

Drugi deo teksta možete pročitati OVDE.

Da zvanična Rusija u vreme vaskrsa srpske državnosti u 19. veku u svojoj spoljnoj politici uopšte, pa ni na Balkanu, nije bila nikakav gorljivi zastupnik apsolutizma i protivnik bilo kakve konstitucionalizacije, [1] što se može zaključiti čitanjem radova većine savremenih srpskih autora, nego da je bila samo protiv „suvišne ‚revolucionarnosti’ konstitucionalnih dokumenata“, [2] najbolje pokazuje „politika konstitucionalne diplomatije“, koju je zvanični Petrograd „sprovodio tokom prvih dvadeset godina vladavine cara Aleksandra I“. [3]

Ova politika je održavala težnju ruske države da se prilagodi novim društvenim i političkim okolnostima koje su nastale na evropskom kontinentu posle izbijanja Francuske buržoaske revolucije. Rečju Zaharova, da bi vodila adekvatnu politiku na međunarodnoj sceni i sprečila da slični događaji izbiju u Rusiji, „vrhovna vlast se suočila sa neophodnošću analize i kontekstualizacije razloga izbijanja i suštine revolucija koje su potresle Zapadnu Evropu“. [4]

Sledstveno tome je i politika „konstitucionalne diplomatije“ počivala na dva osnovna principa. Prvi je bio princip legitimizma, tj. zakonitog političkog režima, koji je car Aleksandar I nasledio od prethodnika, a pod kojim se razumeo „monarhijski oblik vladavine, nezavisno od ličnosti koja ga je predstavljala, i gde pravo na sprovođenje bilo kakvih reformi pripada samo monarhu i nikom više“.

Drugi princip ticao se neophodnosti sprovođenja reformi, uključujući i konstitucionalne, a sve sa ciljem sprečavanja ponovnog izbijanja revolucija. [5] Taj drugi princip car Aleksandar I je razradio odmah po stupanju na presto 1801. godine i to u saradnji sa u tom trenutku uticajnim krugom bliskih saradnika liberalnih uverenja tzv. mladim prijateljima. U taj krug su ulazili, pored ostalih, N. N. Novosiljcev, P. A. Stroganov, A. Čartorijski i V. P. Kočubej. [6]

Oni su, rečju Zaharova, „shvatali nemogućnost i beskorisnost ponovne obnove starog političkog poretka“, jer „nisu mogli da ne vide bespovratnost promena koje su došle kao rezultata revolucija u Evropi“. Zato „iako su smatrali da monarhija mora biti obnovljena“, nisu odbijali mogućnost da bude „ako treba i ustavna“.[7]

Konstitucionalna diplomatija

Da je car Aleksandar I sa najbližim saradnicima jasno i detaljno razradio ciljeve i taktiku politike „konstitucionalne diplomatije“ vidi se iz nekoliko zvaničnih dokumenta toga doba. „Novi principi spoljne politike Rusije“ pod Aleksandrom I, koji će kasnije poneti naziv politika „konstitucionalne diplomatije“, po oceni Zaharova jasno su definisani već na početku vladavine novog cara.

U prilog tome govori sadržaj depeše koju je Aleksandar I uputio ruskom diplomatskom predstavniku u Berlinu petog jula. 1801. godine: „Ako i budem primenjivao oružje, to će biti samo radi odbijanja nepravedne agresije, štiteći svoj narod ili žrtve vlastoljublja koje ugrožava bezbednost Evrope… Ja nikada neću uzeti učešća u međusobnim sukobima koji potresaju države, ma kakav da je oblik vladavine, koji nacije po svojoj zajedničkoj težnji ustanovljavaju. One mogu očuvati dobre odnose sa mojom imperijom, ako se samo u odnosima s njom rukovode istim takvim duhom pravdenosti“. [8]

Ove reči Aleksandra I odlično objašnjavaju idejno-političku pozadinu stava koji je u februaru 1809. godine ruski car zauzeo u srpskom pitanju: „…da se Rusija neće mešati u unutrašnju organizaciju Srbije i da se odriče vlasti koja je njoj nesvojstvena i čak teška, a biće zadovoljna takvim uticajem, koji će dobrovljno steći na osnovu ukazane pomoći, pokroviteljstva, uzajamnog poverenja i zahvalnosti Srba prema Rusiji“. [9]

U Tajnoj instrukciji Aleksandra I N. N. Novosiljcevu o zaključenju saveza sa Engleskom od 11. septembra 1804. godine navodi se, pored ostalog, da je za uspešnu borbu sa Francuskom neophodno iz ruku Francuza oteti njihovo najmoćnije oružje – demagogiju i uperiti ga protiv njih, čemu je očigledno služila i politike „konstitucionalne diplomatije“.

Car je u instrukciji posebno ukazao na to da je „nemoguće čovečanstvo vratiti nazad, imajući u vidu uspehe koje je postiglo Prosvetiteljstvo, to bi bio poduhvat osuđen na propast koji bi se za njegove branioce pretvorio u poraz, jer ‚obnovu starog poretka nikada neće prihvatiti umovi koji su okusili nezavisnost’“. Stoga prema caru Aleksandru I, „ne samo da nije potrebno da u zemljama koje oslobađamo od Bonapartinog ropstva obnavljamo stari poredak“, nego je nasuprot tome potrebno da oslobođenoj Evropi damo „slobodu na njenim stvarnim osnovama“. [10]

Shodno konkretnim pragmatičnim uptustvima cara, Novisiljcov je u razgovoru sa engleskim premijerom Vilijamom Pitom Mlađim, 13. decembra 1804. godine, istakao, da se u Francuskoj moraju „unapred umiriti novi vlasnici i vojska“, da sa padom Bonaparte „neće ništa izgubiti“, odnosno „da će prvi sačuvati svoju imovinu stečenu tokom revolucije, a drugi da će ostati u službi na svojim položajima“. [11]

Izmenjene prilike

Sledstveno tome, u Englesko-ruskoj savezničkoj konvenciji o merama za uspostavljanje u Evropi „mira, nezavisnosti i sreće“, kojih je ona bila „lišena zbog preteranog vlastoljublja francuske vlade“, strane potpisnice su se 30. marta 1805. u tajnim odredbama aneksa Konvencije obavezale, da će blagovremeno obnarodovati Francuzima, da će se članice ratne koalicije protiv Bonaparte po završetku rata pridržavati sledećih principa: „da vlasnici nepokretnosti i ljudi koji se nalaze na položajima mogu da računaju da će na miru uživati one koristi koje su stekli tokom revolucije i da su saveznici spremni da priznaju svaki oblik vladavine koji voljom nacije bude ustanovljen u Francuskoj, samo ako to pogoduje društvenom miru“.

Istovremeno su potpisnici Konvencije istakli, da iako engleski i ruski vladar smatraju da je „za mir u Evropi poželjno da vlada bude monarhistička, zasnovana na principima umerenosti i pravičnosti“, oni i pored toga neće „to unapred i formalno predložiti, nego će se postarati da to rašire i učvrste Francuze u takvom uverenju“. A „kada nacija (francuska, prim. aut) iskaže volju u tom smislu“, tada će se saveznici sporazumeti oko „uslova koji će biti predloženi tome ko bude udostojen vrhovne vlasti“, pri čemu će prvi uslov biti da kandidat za novog francuskog monarha „ne otakaže ni jedno od obećanja koje je dato francuskoj naciji“ od strane Rusije i Engleske. [12]

Pominjanje uslova koje će morati da poštuje novi francuski vladar koji bude preuzeo vrhovnu vlast nakon ratne pobede evropskih saveznika nad Bonapartom, jasno govori o tome da su se Rusija i Engleska već prilikom zaključenja pomenute Konvencije, 30. marta 1805. godine, zalagale za uspostavanje ustavne monarhije u Fancuskoj.

Da se Rusija u okviru politike „konstitucionalne diplomatije“ dosledno držala stava, da u borbi protiv Bonaparte i rezultata njegove politike u Evropi neće sprovoditi kontrarevolucije, te da će se pojedini nacijama koje se oslobode Bonapartine vlasti ostaviti pravo izbora državnog oblika, jasno se vidi i iz Rusko-austrijske deklaraciji o zajedničkkim dejstvima protiv Francuske od 25. oktobra 1804. godine.

Tako u članu 11. ove Deklaracije stoji: „Pošto principi obe države ne dozvoljavaju da se u bilo kom slučaju ograničava slobodna volja francuske nacije, to cilj rata neće biti sprovođenje kontrarevolucije, već isključivo otklanjanje svih opasnosti koje ugrožvaju Evropu“. [13]

Aleksandrovo zalaganje da se u izmenjenim evropskim prilikama, a u skladu sa težnjom pojedinih nacija, uspostave ustavne (ograničene) monarhije nije bilo tek puki diplomatski verbalizam. O tome svedoče liberalni Ustav Republike sedam ujedinjenih (jonskih) ostrva od 23. novembra 1803. godine, koji je donet po odobrenju cara Aleksandra I. Nizu ustava koji su doneti uz direktnu podršku i učešće Rusije pripada i drugi Ustav Republike sedam ujedinjenih (jonskih) ostrva od 1806. godine. Ovaj Ustav je, doduše, imao više aristokratskih obeležja u odnosu na Ustav od 1803. godine, ali je bio i neuporedivo liberalniji od klasičnog kolonijalnog „Ustava“ koji su 1817. godine jonskim ostrvima darovali Englezi. [14]

Tako se u Republici sedam jonskih ostrva dogodilo ono što će se posle deset godina ponoviti i u Srbiji, a što je  istoričar Vasilj Popović ocenio kao svojevrsni ideološki paradoks, pošto je „predstavnik liberalne Engleske došao u položaj da podupire Miloševe apsolutističke težnje koje je htela suzbiti apsolutistička Rusija s pomoću liberalnijih ustanova“. [15]

Ruski uspesi

Nakon grčkih jonskih ostrva, car Aleksandar I je 1809. godine obećao ustav i Finskoj, koja je te godine i ušla u sastav Ruske imperije kao posledica pobede Rusije u ratu protiv Švedske. Pošto Finska od početka nije tretirana kao obična gubernija, osnovni principi politike „konstitucionalne diplomatije“ došli su do izražaja i u Manifestu o sistemu upravljanja Finskom, koji je car Aleksandar objavio 15. marta 1809. godine.

U njemu se, između ostalog, navodilo: „Dobivši vlast nad Velikom Kneževinom Finskom, smatrali smo da je dobro da ponovo utvrdimo i posvedočimo – obećavamo da ćemo čuvati u neprikosnovenoj snazi i primeni religiju, domaće zakone, prava i privilegije, koje je svaki ponaosob stalež ove kneževine, kao i svi podanici koji je nastanjuju, od malih do velikih, do sada po ustavima uživao“. Nepovoljne političke prilike sprečile su Aleksandra I da Finskoj daruje jednu vrstu ustava, čiji je projekat bio sačinjen 1819. godine, mada je Finska nastavila da uživa neki vid autonomije unutar Ruske Imperije. [16]

Ono što mu nije pošlo za rukom u Finskoj, car Aleksandar I je uspeo da uradi u delovima Poljske koji su se posle „deoba“ ove države našli pod vlašću Rusije. U novembru 1815. godine car je potpisao Ustav Carstva Poljskog u sastavu Ruske Imperije, koji je bio „jedan od najliberalnijih dokumenata u Evropi tog vremena“. S tim u vezi, valja primetiti da „ni Pruska ni Austrija nisu donele ustave za poljske zemlje koje su im pripale po odluci Bečkog kongresa 1815. g“. [17]

Strogo dogmatski gledano, ovom dokumentu bi se moglo osporiti svojstvo ustava, pošto nije reč o aktu suverene vlasti. S druge strane, donošenje takvog akta samo po sebi je jasno svedočilo ne samo o Aleksandrovim političkim uverenjima, već i o njegovoj ondašnjoj spremnosti da postupno pripremi celu Rusku imperiju za uvođenje ustavne monarhije.[18]

Rečju Zaharova, „epoha Restauracije (1814-1820) bila je vrhunac politike konstitucionalne demokratije“. [19] Tada je na ličnu inicijativu Aleksandra I doneta poznata francuska Ustavna povelja od 1814. godine, koja je ustanovila „novu formu monarhije – ustavnu dulaističku monarhiju“. Naime, ruski car je nakon ulaska saveznika u Pariz, 31. marta 1814. godine, dao saglasnost da se jedan od Burbona, grof od Provanse, ustoliči kao Luj XVIII za novog kralja Francuske, ali samo pod uslovom da odmah zemlji daruje ustav, koji će predvideti ograničenu monarhiju sa predstavničkim telom.

Sledstveno tome, tek kada je Luj XVIII obnarodovao da će četvrtog juna 1814. godine oktroisati Ustavnu povelju, ruski car je odlučio da napusti Pariz i vrati se u Rusiju. Sličnosti koje postoje između francuske Ustavne povelje od 1814. i ruskih ustavnih projekata, Speranskog od 1809. i Ustavne povelje Ruske Imperije od 1818-1820. godine, ruski autori dovode u vezu sa ličnošću Aleksandra I i ulogom koju je on imao u donošenju francuske Ustavne povelje. [20]

Uspesi ruske politike „konstitucionalne diplomatije“ su tim veći ako se uzme u obzir činjenica da su pod direktnim uticajem francuske Ustavne povelje u periodu od 1817. do 1820. godine bili doneti ustavi nemačkih država Badena, Hesen-Dramštata, Vitemberga i Bavarske. [21]

Nasuprot tvrdanjama zapadnoevropskih liberala i rodonačelnika istorijskog materijalizma da je odnos Aleksandra I prema modelu ustavne monarhije bio neiskren i demagoški, što je usvojila i većina srpskih pisaca koja se bavila prvim decenijama novovekovne obnove srpske državnosti, brojne činjenice pokazuju da je Aleksandra I sve do 1820. godine bio apsolutno uveren da je neki vid ograničene (ustavne) monarhije istorijska neophodnost i da se „revolucija ne može pobediti golim represivnim merama“. [22]

Oleg Rudoljfovič Ajrapetov navodi carev govor diplomatskim predstavnicima Rusije od oktobra 1819. godine, kao dokaz ozbiljnosti Aleksandrovih reformatorskih težnji i planova: „Govoreći o liberalnim institucijama, ne mislimo ni na jedan akt iznuđen iz slabosti, ili sporazum koje su agitatori iz naroda nametnuli suverenima, ili, na kraju, ustave darovane u problematičnim okolnostima kao sredstvo za smirivanje oluje. Smatramo da naše vreme zahteva, i to odlučno, da se vlade, a posebno one koje su prošle kroz revolucionarne krize, dobrovoljno obavežu da vladaju na tačno određenim osnovama i u čvrsto utvrđenim oblicima… Sloboda je neophodna, ona čak i mora biti uspostavljena u tačno određenim granicama, pošto se sve na svetu zasniva ni na čemu drugom nego na principima poretka“. Rečju Ajrapetova, „ove reči nisu bile retorika“.[23]

Srbija u svetlu ruske politike konstitucionalne diplomatije

Politička uverenja cara Aleksandra I delili su i neki od njegovi najbližih saradnika i visokih državnih službenika Ruske imperije toga doba. Jedan od najistaknutijih pobornika politike „konstitucionalne diplomatije“ bio je Joanis Kapodistrija, Grk sa Krfa i nekadašnji  državni sekreta Republike sedam ujedinjenih (jonskih) ostrva, koji je u septembru 1815. godine imenovan za državnog sekretara Ministarstva inostranih poslova Ruske imperije.

Kapodistrija je istovremeno bio jedan od ideologa „Svete alijanse“, ali i pristalica umereno-liberalnih ustavnih monarhija, a u balkanskoj politici Rusije, kojom je rukovodio od 1815. do proleća 1822. godine, bio je pripadnik tzv. partije rata u okviru ruskog Ministarstva inostranih poslova.

Ovu „partiju“ činile su pristalice rata protiv Turske i konačnog sveopšteg oslobađanja pravoslavnih naroda Balkana, a njeni glavni predstavnici, pored Kapodistrije, bili su ruski diplomatski predstavnici u Carigradu, Beču, Londonu i Parizu – Stroganov, Golovikin, Liven i Poco di Borgo. [24] Upravo je imenovanje grofa Stroganova za poslanika u Carigradu, 1816. godine, po rečima Kudrjavceve, „bilo dokaz rasta uticaja Kapodistrije na cara“. [25]

Nakon revolucionarnih zbivanja u Španiji, Napulju, Pijemontu i Portuglaji početkom 20-tih godina 19. veka, pobedu nad tzv. partijom rata odnela je u ruskom Ministarstvu inostranih poslova „partija“ koja se zalagala za potpuno usklađivanje spoljne politike Ruske imperije sa antirevolucionarnom politikom „Svete alijanse“. Ključna osoba ove „partije“ bio je ministar Neselrode. Jačanje njegovog uticaja dovelo je 1822. godine do ostavke Kapodistrije, ali i svih pristalica čvršćeg kursa prema Otomanskoj carevini, među njima i Stroganova. [26]

Posle ostavki Kapodistrije i Stroganova nije, međutim, došlo do kardinalnih izmena u odnosu Rusije prema pitanjima statusa i uređenja Srbije. Novi diplomatski poslanik Rusije u Carigradu iz Neselrodeove „partije“, Ribopjer, po rečima Kudrjavceve, „nastavio je politiku svog prethodnika“. [27]

To se najjasnije videlo kada je 1830. godine Porti predao projekat hatišerifa, koji je sastavio držeći se Stroganovljevog projekta srpske narodne molbe od 1820. godine. Promenjeni pogledi cara Aleksandra I, a potom i njegovog brata Nikolaja I, na svrsishodnost sprovođenja umernih liberalnih reformi nisu mogli uticati na izvršenje svih obaveza koje je Rusija preuzela međunarodnim ugovorima, pa i onih koje su se ticale Srbije. Posebno stoga što su Aleksandar I i Nikolaj I bili odlučni u stavu da Rusija mora da insistira na strogom poštovanju svih međunarodnih ugovora.

S tim u vezi, valja se prisetiti da je Mihailo Gavrilović s pravom zaključio, da se „rusko gledište“ izneseno u projektu srpske narodne molbe Ministarstva inostranih poslova Rusije od 1820. godine „provlači kao crveni konac kroz celu Miloševu vladavinu, Rusija ga nije menjala, i mi smo ovde na izvoru one struje koja je donela Srbiji ustav od 1838.“. [28] Jer, odredba o Sovjetu sa nepokretnim članovima iz Hatišerifa od 1830, koja je bila razlog brze propasti Sretenjskog ustava, ali i razlog donošenja Hatišerifa od 1838., preuzeta je iz Ribopjerovog predloga hatišerifa. A Ribopjer je svoj projekat hatišerifa sastavio držeći se strogo Stroganovljevog projekta narodne molbe od 1820. godine, koji je opet bio napisan na osnovu projekta srpske narodne molbe Ministarstva inostranih poslova Ruske imperije od iste 1820. godine, koja je, po Gavriloviću,  ustavri bila „definitivan program“ ondašnje Rusije u srpskom pitanju. [29]

Pošto su ruski projekti srpske narodne molbe od 1820. godine sačinjeni u ministarstvu kojim je još uvek, makar u balkanskim stvarima, dominirao Kapodistrija, kao jedan od nosilaca tada još uvek aktuelne politike „konstitucionalne diplomatije“, doprinos Ruske imperije u uspostavljanju ograničene (ustavne) monarhije u Srbiji može se pravilno razumeti samo iz konteksta osnovnih principa ovog pravca u ruskoj spoljnoj politici prvih decenija 19. veka.

Završni osvrt

Čim se posle Erfurtske konvencije, u jesen 1808. godine, ukazala mogućnost zaključenja mira sa Turskom, ruska diplomatija je prilikom definisanja mirovnih uslova koji su se ticali statusa obnovljene Srbije i koje je Rusija trebalo da ispostavi Porti, odmah otvorila i pitanje uvođenja ograničene monarhije u Srbiji. Već tada se jasno pokazalo da zvanični Petrograd u Sovjetu (Senatu) sastavljenom od nepokretnih članova vidi glavni instrument ograničenja vlasti srpskog kneza.

U periodu posle Drugog srpskog ustanka Rusija postaje glavni, a u početku i jedini inicijator uvođenja ograničene monarhije u Srbiji. Za ostvarenje ove ideje ključna su tri dokumenta iz 1820. godine u kojima je zvanična Rusija prvi put jasno predstavila svoje viđenje organizacije vlasti u Srbiji.

Reč je o instrukciji poslaniku Stroganovu i nacrtu srpske kolektivne narodne molbe ruskog Ministarstva inostranih poslova, kao i projektu narodne molbe koji Stroganov sastavio na osnovu uputstva svog ministarstva. U ovim dokumentima bio je sadržan „definitivni program“ Rusije u srpskom pitanju.

Sledstveno tome, zahtev za formiranje Sovjeta od nepokretnih članova iz ovih dokumenata ušao je u Hatišerif od 1830. godine, a potom je ista odredba bila i razlog brze propasti Sretenjskog ustava, te donošenja Hatišerifa od 1838. godine. Naime, glavni razlog za ukidanje Sretenjskog ustava  bio je u tome što su njegove odredbe o Državnom savetu pogodovale jakoj vlasti kneza, pa su samim tim bile suprotne ruskom zalaganju za uvođenje ograničene monarhije, pre svega oličene u Sovjetu sastavljenom od nepokretnih članova.

Pošto je zvanično rusko gledište o uređenju organizacije vlasti u Srbiji bilo koncipirano 1820. godine, pa se kasnije provlačilo kao crveni konac kroz niz akata sve do Hatišerifa od 1838., to gledište je neodvojivo od politike „konstitucionalne diplomatije“ koju je car Aleksandar I formulisao i vodio tokom prve dve decenije svoje vladavine.

Glavni nosioci te politike u ruskom Ministarstvu inostranih poslova još uvek su 1820. godine vodili glavnu reč u balkanskim politici Ruske imperije. Sledstveno tome, ideja ograničene monarhije, a sa njom i ideja ustava, u Srbiju su najpre dospele zalaganjem ruske diplomatije, a ne, kao što je uvreženo mišljenje u srpskoj nauci, direktnim ugledanjem Srba na države Zapadne Evrope.

Među Srbima je svakako bilo onih koji su bili pristalice zapadnog liberalizma, ali u to vreme u Srbiji nije bilo organizovane društve snage koja bi bila kadra da zastupa ideju ograničene monarhije. Takvom realnom snagom, ali i dvodecenijskim uspešnim iskustvom upotrebe ideja ograničene monarhije i ustava u spoljnopolitičke svrhe, raspolagala je jedino ondašnja pokroviteljka Srbije – Ruska imperija.

K R A J

Rad je rezultat naučnoistraživačkog rada autora u okviru Programa istraživanja Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu za 2025. godinu, koji se finansira iz sredstava Ministarstva nauke, tehnološkog razvoja i inovacija Republike Srbije

UPUTNICE:

[1] Imajući u vidu temu i cilj ovog rada, izraz konstitucionalizacija upotrebljavamo u okvirima redukovanog shvatanja ustava kao akta kojim se pre svega ograničava vrhovna vlast, a ne kao akta koji je i izraz državne suverenosti.

[2] E. Kudrяvceva (2005), 109.

[3] Vitaliй Юrьevič Zaharov (Zaharov), Rossiйskiй i zarubežnый konstitucionalizm konca XVIII – 1-й četverti XIX vv: opыt sravnitelьnoistoričeskogo analiza, Častь 2, Moskva 2022, 215.

[4] Ibid, 213.

[5] Ibid, 212-213.

[6] Nasuprot kruga „mladih prijatelja“ nalazio se krug tzv. jekaterinskih starca, u kome su bili, pored ostalih, N. P. Rumjancev, G. R. Deržavin, D. P. Troščinski i P. V. Zavadovski. Ovaj krug je bio znatno ideološki šarolikiji od prvog, jer su ga činili, kako tvrdi tradicionalisti-konzervativci, tako i pobornici konstitucionalizma. Vladislav Яkimovič Grosul et. al, Russkiй konzervativizm XIX stoletiя: Ideologiя i praktika, Moskva 2000, 36-37.

[7] V. Zaharov (2022), 213.

[8] Ibid, 214.

[9] „Tov. Ministra inostr. del gr. Saltыkov k gen.-felьdmaršalu kn. Prozorovskomu 5 fevralя 1809“, Materialы k istorii vostočnogo voprosa v 1811-1813 g., 12.

[10] V. Zaharov (2022), 213.

[11] Ibid, 213-214.

[12] „Anglo-russkaя soюznaя kovenciя o merah k ustanovleniю mira v Evrope“, Izdanie MID SSSR, Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka, Seriя pervaя: 1801-1815 gg. Tom vtoroй: Aprelь1804 – dekabrь 1805 g (eds. A. L. Naročnickiй et. al), Moskva 1961, 376.

[13] Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka (1961), 182.

[14] V. Zaharov (2022), 204-210.

[15] V. Popović, 84.

[16] V. Zaharov (2022), 215-217.

[17] Ibid, 218-219

[18] Vitaliй Юrьevič Zaharov (Zaharov), Konstitucionalizm kak variant modernizacii rossiйskogo absolюtizma v konce XVIII – pervoй četverti XIX v, Rossiйskaя istoriя 6/2011, 44, 46.

[19] V. Zaharov (2022), 220.

[20] V. Zaharov (2022), 226; V. Zaharov (2011), 45-46.

[21] Elena Vasilьevna Kiseleva (Kiseljeva), Aleksandr I i restavraciя Burbonov vo Francii, Rossiя i Evropa: Diplomatiя i kulьtura, Moskva 1995, 65-70; V. Zaharov (2022), 226; V. Zaharov (2011), 45.

[22] V. Zaharov (2022), 226-227; Vladislav Яkimovič Grosul et. al, 35-36.

[23] Oleg Rudoljfovič Ajrapetov, Spoljna politike Ruske 1801-1914, Tom I, Andrićgrad-Višegrad 2023, 153.

[24] Irina Stepanovna Dostяn (Dostjan), Politika Rossii po otnošeniю k balkanskim narodam v aspekte vliяniя ideologičeskogo i čelovečeskogo faktorov (pervaя tretь XIX veka), Slavяnovedenie 3/2005, 66; E. Kudrяvceva (2022); V. Zaharov (2022), 224-225.

[25] E. Kudrяvceva (2022).

[26] Ibid. Dodatni faktor koji je uticao na cara Aleksandra I i njegove saradnike iz Neselrodeovog kruga da preispitaju dotadašnji pristup Rusije prema Osmanskoj carevini na Balkanu, bila je i vatrena podrška koju su ruski „dekabristi“ pružali ideji sveopšteg ustanka balkanskih naroda pod turskom vlašću, a naročito Grčkom ustanku. Zloupotrebljavajući tradicionalnu pravoslavnu solidarnost širokih krugova ruskog društva prema porobljenim pravoslavnim narodima Otomanske carevine, „dekabristi“ su napadali uzdržanu balkansku politiku cara Aleksandra I, nadajući se da bi uključenje Rusije u rat protiv Otomanske imperije „stvorilo povoljne uslove za revolucionarni prevrat u Rusiji“. Faktor „dekabrista“, kao i njihova veza sa grčkom „Heterijom“, u srpskoj nauci do sada nisu uzimani u obzir prilikom analize promena u spoljnoj politici Rusije prema Balkanu za vreme careva Aleksandra I i Nikolaja I. Irina Stepanovna Dostяn (Dostjan), Problema sozdaniя nezavismыh gosudarstv grekov i юžnыh slavяn v russko-balkanskih obщestvenno-političeskih svяzяh (konec XVIII – načale XIX v, Rossiя i Balkanы, Moskva 1995, 65.

[27] E. Kudrяvceva (2022).

[28] M. Gavrilović (1908), 450.

[29] Ibid, 451.

Izvor: Novi Standard