Ruski putopisi (1) – Aksakovski praznik

Rusija je kriva Evropi i zbog samog svog postojanja…

(Ivan Sergejević Aksakov)

Kada sam 2011. godine želeo da zablagodarim bratu Evgeniju zbog veličanstvene eskurzije po Kijevo-Pečerskoj lavri, gde smo ja i brat bili udostojeni i celivanja mirotočivih lobanja, njegov odgovor je bio toliko upečatljiv (i Istinit) da se ne zaboravlja do kraja ovozemaljskog života. Brat Evgenije mi je rekao: „Ne meni brate, ne zahvaljuj meni, zahvali Presvetoj Bogorodici, mi smo u Njenom vrtu, ona nas sabira i učvršćuje“. Da je tako uverio sam se kasnije desetine puta na mnogobrojnim putovanjima po svetinjama Svete Rusije i ostalim pravoslavnim svetinjama. Taj osećaj priziva Sviše nije me napuštao sve vreme poslednjeg putovanja u Rusiju, na Aksakovski praznik, taj osećaj da se radi o misiji, neophodnosti i moralnom dugu da se srbska javnost bolje upozna sa delom velikih Aksakova (posebno Ivana, koji je mnogo zadužio naš srbski rod pravoslavni), učvrstio se u meni. Jedino što me u tome brine, jeste strah da moja nemoćna pleća neće moći taj teret izneti onako kako to zaslužuju Aksakovi. Uzdajući se u Božiju pomoć u tom delu, počinjem približavanje velike porodice Aksakov srbskim čitaocima pričom o učešću na 35-om jubilarnom Aksakovskom prazniku u njihovom zavičaju, (danas republici Baškarotorstan u okviru Ruske Federacije) pričom o još jednoj „ruskoj bajci“ u mom životu, u kojoj sam milošću Gospodnjom učestvovao.

Negde sredinom proleća tekuće godine u mom rodnom Gacku, zazvonio je telefon i sa druge strane „žice“ sa mnom je razgovarao za mene do tada nepoznati ruski pisac Mihail Andrejevič Čvanov. Kaže da je pratio moju delatnost i da u ime Aksakovskog fonda želi da me pozove na jubilarni, 35 po redu Aksakovski praznik, u zavičaj Aksakovih, u grad Ufu a potom i u Beljajevski rejon u kome se nalazi danas čuveno selo Nadeždino sa imanjem Aksakovih, gde su se rađali veliki Aksakovi, od Sergeja Timofejevića, do njegova četiri sina i sedam kćeri. Početkom avgusta, ponovo u mom zavičaju, drugi poziv Mihaila Čvanova, već sa molbom da pošaljem sliku svog pasoša zbog kupovine avionske karte zarad učešća na Aksakovskom prazniku. U ta dva kratka razgovora osetio sam da se radi o nesvakidašnjoj ličnosti, na prvi pogled neiskusno uho bi se moglo prevariti i pomisliti da se radi o nekom zaludnom starcu, toliko je čovek jednostavno razgovarao. Ponavljam, osetio sam da se ne radi o običnom čoveku, ali moram priznati da nisam mogao ni pretpostaviti da ne samo da se ne radi o običnom čoveku, nego da se radi o čoveku-instituciji, kako sam ga nazvao u svom govoru na završnoj svečanosti Aksakovskog praznika.

Ako probamo shvatiti koliko je potrebno vremena, energije i duhovne sile da se sa „gole podine“ kako bi to rekli mi Srbi, dakle od ništa, samo vođeni svojom voljom i entuzijazmom, započne manifestacija obeležavanja praznika nekih velikana iz našeg zavičaja, pa dogurati do jubilarne 35 po redu takve manifestacije, tada moramo skinuti kapu pred takvim pregaocem. A kada i sami nekim čudnim putevima Gospodnjim postanete učesnik te predivne manifestacije, kada vidite da se to radi na najvišem državnom nivou, kada ste počastvovani svečanim ručkom kod Predsednika Republike i kada od istog dobijete na poklon predivnu sliku velikog slikara iz tog kraja, kada osetite neverovatnu gostoljubivost i besprekornu organizaciju kao da se radi o delu od najvećeg državnog interesa, polako shvatate veličinu čoveka koji svih tih 35 godina stoji na čelu te manifestacije.

A kada shvatite da se u republici sa većinskim muslimanskim stanovništvom radi o proslavi velikih Aksakova, koji jesu bili delom i tatarskog porekla ali koji su se kao istinski pravoslavni hrišćani proslavili u ruskoj književnosti i ruskoj istoriji uopšte, shvatate, ili ako ću lično o sebi, potvrđujete ono što ste već znali, da je Rusija država sa misijom, da je ruski narod – narod oslobodilac a ne ugnjetač, da je u Rusiji sačuvano na stotine izvornih jezika različitih naroda, i da svi ti narodi Rusiju doživljavaju kao svoju Otadžbinu i neguju sećanje na velikane iz svog zavičaja bez obzira na njihovu religioznu pripadnost. Nama na Balkanu je to teško zamisliti, ali u Rusiji sam se više puta susretao sa tim predivnim fenomenom. Dakle, kada ste svesni svega toga, tada ne mogu da čude reči koje sam izgovorio na završnoj svečanosti, da ne samo da Mihail Andrejevič Čvanov nije običan čovek, nego da se radi o istinskom čoveku-instituciji:

Dragi prijatelji, braćo i sestre, zdravstvujte! Kada mi je nekoliko meseci unazad pozvonio Mihail Andrejević, nisam ništa znao o tom čoveku ali unutrašnje čuvstvo mi je govorilo da se radi o ozbiljnom čoveku. Za ova tri dana na vašoj zemlji, shvatio sam da se ne radi samo o velikom čoveku, nego da se radi o čoveku-instituciji! I blagodarim Gospodu na pozivu za učešće u ovoj predivnoj manifestaciji u protekla tri dana. Još jednom, niski poklon Mihailu Andrejeviću!

Što se tiče Srbije, stižem iz zemlje čiji narod na Zapadu nazivaju „malim Rusima na Balkanu“. I danas, kada vidite takve potoke laži koje zapadna propaganda protura protiv Rusije i ruske istorije, setite se da je kao i kod svih ranijih „naleta na Istok“ to počinjalo napadom na Srbiju. Bombardovanje Srbije 1999. godine i potok laži protiv srbskog naroda, predstavljalo je generalnu probu uoči novog zapadnog našestvija na Rusiju. Ne bih mnogo govorio ovde, pokazaću Vam zastavu koja sve objašnjava, zastavu na kojoj je ispisan naslov moje knjige na ruskom jeziku – „Srbi i Rusi – braća po promisli Božijoj“.

†   †   †

Nekoliko časova po sletanju na moskovsko „Šeremetjevo“ usledio je let za Ufu, dva sata razlike u vremenskoj zoni i kašnjenje leta oko dva sata, učinilo je da u Ufu sletim u već predvečernjim časovima. Ljubazni domaćini-organizatori dočekuju nas na aerodromu i praktično smo imali samo nekoliko minuta da smestimo stvari u hotelske sobe i odmah polazak na svečanu večeru i otvaranje Aksakovskog praznika, 35-og po redu. Na čelu sofre Čvanov Mihail Andrejevič – predsednik Aksakovskog fonda, a oko njega impresivan spisak gostiju, navodim nekoliko imena:

– Grešnevikov Anatolij Nikolajević – pisac, deputat državne dume RF svih saziva iz frakcije «Spravedlivaя Rossiя». Član Upravnog odbora Fondacije Aksakov. Sa posebnom radošću slušam od Anatolija o njegovom susretu sa srbskim vođama Mladićem i Karadžićem, stvaraocima Republike Srpske. Druženje sa Anatolijem i Galjom pretvara se u istinsko prijateljstvo koje će, nadam se u budućnosti imati svoj produžetak.

– Gavrilov Nikolaj Fjodorović – heroj Rusije, general-lejtenant avijacije u rezervi, komandant avijacije FSB Rusije, lični pilot V.V. Putina po vrućim tačkama Kavkaza, član Upravnog odbora Aksakovskog fonda, kavaljer ordena G.S. Aksakova.

– Savičev Vladimir Leonidovič – direktor instituta strateških istraživanja akademije nauka Republike Baškortorstan.

– Abroščenko Vjačeslav Vasiljević – zamenik predsednika Aksakovskog fonda. Sergej Kotkalo, sekretar Udruženja književnika Rusije.

– Sergej Vitaljevič Motin, poznati „aksakoved“, uz Mihaila Andrejevića Čvanova verovatno najboljei poznavalas nasleđa velikih Aksakova.

– Sergej Kotkalo, pisac, sekretar Udruženja književnika Rusije.

– Marina Ganičeva, književnik, član Udruženja književnika Rusije.

– Mihail Kiljdašov, pesnik, publicista, književni kritičar. Mala po obimu a velika po sadržaju, njegova zbirka pesama „Utešitelj“ koju mi je poklonio, već je osvojila moje srce.

– Viktor Bojčev – direktor Bugarskog Kulturnog instituta u Moskvi (o njemu nešto više u drugom nastavku ovog teksta), kao i drugi uticajni ljudi iz regiona, poput Bezimjannikova Timura Igoreviča i Galimova Fljur Minšarifovića…

Uz predivnu večeru ređaju se „tosti“ kako Rusi zovu zdravice, koje ne zaobilaze ni Vašeg pokornog slugu. Za mene je posebno dirljiv momenat bio kada je Mihail Andrejević Čvanov nazdravio i rekao da je doneo 4 svoje nove knjige „Pora domoй!“ i da prvu želi da pokloni svom srbskom bratu. Teško je opisati emocije koje su me obuzele kada sam po preuzimanju knjige pročitao posvetu: „Ranku Gojkoviću, bratu po promisli Božijoj!“ Mihail Andrejević je na predivan način u posveti iskoristio naziv moje knjige na ruskom jeziku, spasibo od serdca ešće raz dorogoj Mihail Andrejević!

Nakon toga gala koncert u prekrasnom Domu Aksakova, a potom i gala večera uz prisustvo i pokroviteljstvo predsednika i najviših državnih činovnika republike. Teško da je mogao biti kraći opis dana izuzetno ispunjenog više nego zanimljivim događajima.

Na Krstovdan, 27 septembra, Aksakovski praznik nastavlja se u Belebejevskom rejonu, oko 3,5 sata vožnje kolima od Ufe do Belebejeva. U belebejevskom selu Nadeždino, zavičaju Aksakovih, u hramu svetog Dimitrija Solunskog, imao sam čast da Njegovom Preosveštenstvu Episkopu Neftekamskom i Belebejevskom Mitrofanu uručim predivnu ikonu-triptih Svetog Save sa Hristom i Bogorodicom, poklon preduzeća Ihtis iz Beograda.

Predivna ikona-triptih Svetog Save sa Hristom i Bogorodicom, dar preduzeća IHTIS iz Beograda, sada krasi hram svetog Dimitrija Solunskog u Nadeždinu. Sleva nadesno: Ranko Gojković, episkop Mitrofan, Mihail Andrejević Čvanov, Karina Habirova sa svojim suprugom, predsednikom Baškortorstana, Radijem Habirovim.

Karina Habirova, supruga predsednika Republike Baškortostan, episkopu Mitrofanu poklanja vrednu ikonu Presvete Bogorodice iz 17 veka koja se do tada nalazila u državnom vlasništvu. Treba istaći da su pored prvog čoveka Republike i pored nadležnog episkopa, pored poznatog književnika Mihaila Andrejevića Čvanova, počasnog građanina grada Ufe i nas gostiju Aksakovskog praznika, toga dana u ovoj predivnoj manifestaciji učestvovali i ministar kulture Republike Baškortostan Amina Šafikova i glava Belebejevskog rejona Azat Aljvertovič Sahabijev, kao i pesnik, muzičar i društveni delatnik, kozak, rukovodilac Aksakovskog komiteta Samarske oblasti i Samarskog regionalnog fonda „Vsenarodnoe dostoяnie“ Pavel Anatoljevič Korovin i drugi.

Posebno ističem najaktivnije moguće učešće državnih institucija Republike Baškorotrstan u kojoj živi većinsko muslimansko stanovništvo, u proslavljanju njihovih velikih zemljaka Aksakovih koji su ostavili dubok trag u ruskoj pravoslavnoj kulturi. Koliko bi nama na Balkanu dobro došao ovakav primer, koliko je teško zamisliti da kod nas na najvišem nivou muslimanske vlasti u Sarajevu slave nekog velikog Srbina Pravoslavca.

Iz crkve prelazimo u novootvoreni Parohijski dom i tom prilikom uručujem Mihailu Čvanovu za Aksakovski muzej u Nadeždinu drugi tom Zbornika dokumenata „Moskva-Srbija / Beograd-Rusija 1804-1878“ sa mnoštvom pisama upućenih Ivanu Aksakovu od strane poznatih Srba tog vremena, njegovu prepisku sa Mitropolitom Mihailom i druge značajne arhivske dokumente. Blagodarim koleginici novinarki Nataši Jovanović i direktoru Arhiva Srbije gospodinu Perišiću što su mi omogućili da dođem do ove divne knjige koja je sada dostupna i u muzeju Aksakova u njihovom zavičaju u Nadeždinu.

Posle obilaska muzeja sledi polaganje cveća kod spomenika Sergeju Timofejeviću Aksakovu, potom predivno druženje sa narodom koji je u narodnoj nošnji izneo mnogobrojna tradicionalna jela i pića da počasti goste na Aksakovskom prazniku.

Iz Nadeždina upućujemo se u Belebejevo gde smo u Domu kulture odgledali neke kadrove filma o čoveku-instituciji Mihailu Čvanovu, potom je u istoj sali održana prezentacija njegove poslednje, već pomenute knjige “Pora domoй!“

Završna svečanost nosi naziv «Zvona nade» u predivnoj velikoj sali tog istog Doma kulture. Veličanstven koncert, prosto zastaje dah od nastupa mnogih učesnika. Naravno da se i srbskom gostu ukazuje posebna čast, gore sam već naveo reči koje sam tada izgovorio na bini, ovde bih dodao samo da sam tom prilikom razvio predivnu zastavu, poklon sa prošlogodišnjeg Krsnog hoda u čast Aleksandra Nevskog u Omskoj mitropoliji, sa replikom ikone Svetog Save i Sergija i ruskim naslovom moje knjige – «Srbi i Rusi braća po Pormisli Božijoj».

Moram priznati da mi je ponekad bilo i pomalo neprijatno zbog pažnje koju su mi ukazivali domaćini. Na završnoj gala večeri, Mihail Andrejević Čvanov me poziva da sednem na čelo sofre sa njim i glavom Belebejevskog regiona. U svom «tostu» ističem ono što se jednostavno iskristalisalo tokom tih nekoliko dana ispunjenih sa tolikim mnoštvom događaja – moj dolazak na Aksakovski praznik ne može se završiti pukim učešćem u još jednoj lepoj manifestaciji u Rusiji. Smisao mog dolaska i sve ono što sam doživeo u zavičaju Aksakovih može biti samo u budućem radu na mnogo boljem upoznavanjem Srbadije sa veličanstvenim nasleđem Sergeja Timofejevića Aksakova i njegovih sinova. To zaslužuju Aksakovi, a to dugujemo i Sergejevom sinu Ivanu, koji je tako mnogo uradio za nas Srbe tokom srbsko-turskih ratova 1876-1878. godine.

Ljubazni domaćini u Belebejevu, uglavnom muslimanske veroispovesti, nisu zaboravili da zbog pravoslavnog srbskog gosta pripreme bogat posni meni na Krstovdan. Spasibo druzja, ot serdca!

Boljšoje spasibo i direktorki Muzeja Aksakova Marini Turajevoj Vladimirovnoj u Nadeždinu koja mi je poklonila predivnu knjigu o Nadeždinu i samom Muzeju Aksakova koji se nalazi u tom rodnom selu velikih Aksakova.

Greh bi bio posebno ne istaći dve istinske umnice, mile ruske sestre, koje su u tih nekoliko dana brinule o svojim gostima pokazujući uz ogromnu energiju i trud i ogromno znanje i erudiciju. Tatjana Evgenijevna Petrova, glavna inspiratorka i organizatorka svih dela vezanih za Aksakove, desna ruka Čvanova, i Ljudmila Jurijevna Usova, stručnjak Aksakovljeve fondacije. Drage Tatjana i Ljudmila, od srca hvala na nezaboravnim danima tokom obeležavanja Aksakovskog praznika.

U Ufu se vraćamo već u kasnim satima, blizu ponoći, a ujutro posle doručka sledi praštanje sa našim divnim domaćinima i polazak ka aerodromu grada Ufa. Time je završen prvi deo moje poslednje «ruske bajke», drugi deo odigrao se u Moskvi i Ivanovu i o tome ćete čitati u «sledećem broju» ovog putopisa.

Tekst sam započeo citatom Ivana Aksakova, na kraju da napomenem da sam pisanje ovog teksta počeo upravo na dan rođenja velikog srbskog prijatelja Ivana Sergejevića Aksakova, na praznik prepodobnog Sergija Radonješkog. Ništa nije slučajno pod kapom Nebeskom…

Nastaviće se…

Izvor: Sabornik Srbsko-Ruski