Sergej Pravosudov po drugi put među Srbima

U naslovu kažem „drugi put“ jer, kad se pojavio prvi sporni tekst Sergeja Pravosudova na našim i ruskim sajtovima, jasno sam mu i otvoreno odgovorio da se s njim ne slažem. Bio sam u odgovoru prilično blag i suzdržan u kritici Pravosudovljevog članka. Razlog je prost: nisam želeo da dobijem „aplauz sa pogrešne strane“. Sada, 4. decembra, kada se Pravosudov ponovo javio za reč tekstom Sa takvim prijateljima, neprijatelji nisu potrebni, vidim da su ti obziri postali bespredmetni.

Evo što u tom prilogu piše Sergej Pravosudov, direktor ruskog Instituta nacionalne energetike i kandidat istorijskih nauka: „Aleksandar Vučić je prosto izjavio da je Srbija mala zemlja i da ona ne može realizovati tako krupan projekat bez dozvole EK. Apsolutno isto tako ponašala se i Bugarska. Rusi imaju izreku: ‘Sa takvim prijateljima neprijatelji nisu potrebni’. Bugarske i srpske vlasti pokazali su se upravo takvim prijateljima. One su potpisale ugovore sa Rusijom, preuzele obaveze, ali ih nisu izvršile. Kao rezultat, Gazprom je odlučio da realizuje ovaj projekat zajedno sa Turskom mada je Rusija u prošlosti vodila nekoliko ratova sa Turskom. Posle završetka gradnje novog gasovoda po dnu Crnog mora, Turska će dobijati ruski gas direktno, mimo teritorije Ukrajine, a Bugarskoj i Srbiji ostaje nada u dobro ponašanje rukovodilaca Ukrajine“.

BEOGRAD I SOFIJA NISU ISTO

Prvo upada u oči da je autor nekorektan. Zašto nije citirao svog predsednika? Putin je jasno kazao da je je „glavni krivac Bugarska“, odnosno, kako ga citira Itar-Tass: ”Mы do sih por ne polučili razrešeniя Bolgarii, mы sčitaem, čto Rossiя v эtih usloviяh ne možet prodolžatь realizaciю dannogo proekta”.

Postavlja se sasvim opravdano pitanje: koji je đavo terao Pravosudova da u svoj tekst „ubaci i Srbe“? Ni Putin ni iko od pregovaračkog tima u Ankari nije spomenuo Srbiju. Nijedan ruski komentar ne optužuje Srbiju, ni moskovski vladini listovi ni opozicija. Zašto je to Pravosudov uradio?

Kako može da poistovećuje Beograd i Sofiju? Bugarska je uvela sankcije Rusiji, Srbija nije. Bugarska je u oba svetska rata bila neprijatelj Rusije, a Srbija saveznik. U funosti stoji da je Pravosudov istoričar. Zar je moguće da on tako slabo poznaje prošlost? Jednom rečju, Srbi su posle dva članka Pravosudova mogli da upoznaju glas Rusa koji se prilično retko čuje u našim medijima.

Ne zameram Pravosudovu što je kritičan prema Srbima. To sam i sam. Uostalom, ako se čovek bavi ovim poslom, podrazumeva se da bude kritičan. Zameram mu što nije pošten, pravdoljubiv i iskren. Iz svega mogu samo da zaključim da nije reč o grešci, već da je Pravosudov ili neverovatno loše obavešten ili krajnje zlonameran prema Srbiji.

U svom prvom tekstu autor govori da „srpska politička elita i mediji otvoreno provode antirusku poziciju“. Pritom, autor priznaje da mu je objašnjeno da je „sadašnja politička elita Srbije praktično u punom sastavu sastavljena od ljudi, koji su ovom ili onom stepenu povezani sa spec-službama SAD, Velike Britanije“. To je tačno. Ali što drugo očekuje od zemlje koja se u proleće 1999. godine gotovo 80 dana sama borila protiv Amerike i njenih NATO-saveznika? Gde je tada bila Rusija? SAD su u oktobru 2000. godine izvršile državni udar i od tog vremena Srbijom vlada kvislinški režim. Da je Moskva u proleće 1999. pomogla Beogradu, danas bi imali drugačiju situaciju na Balkanu.

U prvom tekstu zamera nam što smo izabrali Vučića i Nikolića. To isto i ja mogu da prigovorim Rusima. Zar nisu izabrali pijanog Jecina? No i Pravosudov i ja znamo da niti je izbor Jeljcina bio demokratski niti su izbori u Srbiji pokazali volju naroda. Ruski oligarsi, u savezu sa Američkom ambasadom u Moskvi, odigrali su odlučujuću ulogu da Jelcin pobedi na izborima. Rusko narod ga nije izabrao.

SRBIJA JE PRVA PRUŽILA OTPOR

Mi smo barem pokušali da pružimo otpor. Bili smo sami. A kakva je situacija u Rusiji danas? Mediji su većinom prozapadni, proamerički. Moskovski mediji vode antirusku poziciju i pružaju podrška Kijevu. Evo liste uticajnih medija u Rusiji: radio Эhu Moskvы, televizijski kanal Doždь, list Nezavisimaя gazeta i tako redom. Svi oni su „liberalni“, prozapadni. Ikona borca za ljudska prava zvala se Valerija Novodvorska (Valeriя Ilьinična Novodvorskaя). Nije bilo nijedne ruske televizijske emisije koja je nije pozivala. Umrla je pre nekoliko nedelja. Evo nekoliko njenih izjava, koje su preneli svi vodeći ruski mediji: „Ako bi SAD napale Rusiju, za nas bi to bilo dobro. Za Rusiju je bolje da je jedna od država SAD“; „Ruska manjina u Estoniji i Latviji dokazala je svojim cmizdrenjem da ih ne treba pustiti da postanu deo evropske civilizacije…“; „Uvek sam znala da pristojni ljudi treba da imaju prava, a nepristojni tipa Krjučkova, Homeinija i Kim Il Sunga ne treba. Pravo je elitarno. Na primer, mene uopšte ne uzbuđuje ako rakete demokratska Amerike padaju po glavama ljudi u nedemokratskom Iraku. Po meni, što više, to bolje. Mene uopšte ne užasavaju neprijatnosti povezane sa Hirošimom i Nagasakijem.“

Ukratko, Novodvorska i njeni istimišljenici veruju da pravda, ljudska prava i slobode nisu univezalne vrednosti, već zavise od toga da li sste prijatelji ili neprijatelji SAD. Samo „pristojan čovek“ može da uživa građanska prava. A ko je pristojan, o tome odlučuju Novodvorska i nevladine organizacije koje finansira Vašington. Ubiti stotine hiljada nevinih ljudi, spržiti ih atomskom bombom u Hirošimi, to Novodvorsku mnogo ne uzbuđuje. U septembru 2014. potpisala je izjavu o potrebi da Rusija „prekine agresivnu avanturu: da sa teritorija Ukrajine povuče svoju vojsku i da obustavi materijalnu i vojnu podršku separatistima na jugoistoku Ukajine“.

Drugi ugledan liberalni radnik iz Rusije pisac Viktor Šenderovič napisao je tekst, koga su takođe preneli svi vodeći ruski i mediji sa Zapada. U njemu između ostalog poredi Olimpijadu u Berlinu 1936. godine i Olimpijadu u Sočiju 2014. Slovom, proizlazi da je Hitler jednako Putin. Desetog marta 2010. potpisao je obraćanje javnosti u kome se traži da „Putin mora da ode“. Radi za Эho Moskvi, Radio Sloboda i vodi emisiju Svi slobodni. Šenderovič ismeva rast „patriotske klime u Rusiji“ i poredi takvo stanje sa nacističkom Nemačkom iz 1936. On se hvali, kako je njegov tekst „pročitalo oko 200 hiljada ljudi“.

Slično pišu i govore i mnogi drugi političari, publicisti i umetnici iz Moskve. Glavni urednik Eha Moskvi Aleksej Benediktov, pevač Andrej Makarevič, političar Boris Nemcov, Jelena Mališeva, Konstantin Borovoj, Jurij Ševčuk, Sergej Kurginjan, Julija Latinjina, Aleksej Navaljni, Lija Ahedžakova, Lev Ponemarjev, Vladimir Pozner, Irina Hakamada, Ksenija Sobčak, Artemij Troicki, Parfenov, Ulickaja, Satarov, Biljžo… Svi oni imaju svakodnevni pristup u najtiražnijim listovima Rusije, a rado su viđani i na mnogim ruskim televizijskim kanalima, kao i na CNN ili BBC.

ANTIRUSKO RASPOLOŽENJE U MOSKVI

Problem sa Ukrajinom za ruski narod jeste pre svega kulturno-istorijski i psihološki. Velika većina Rusa računa Ukrajinu kao deo Rusije, a građanski rat u Ukrajini doživljava kao sopstvenu nesreću. Danas, kada Rusija pokušava da odbrani ruski narod u Ukrajini, liberali-globalisti u Moskvi organizuju „Marš mira“ i u centru grada viču: Putin – fašista i ubica“. Ogromna većina Rusa gleda na takve demonstrante kao na bedne plaćenike Amerike i naziva ih prosto „petom kolonom“ ili „nacionalnim izdajnicima“. Narod ih ne smatra izdajnicima Putina, već Rusije i naroda. Ovo sam zaključio čitajući brojne analize, komentare i blogove, gde ljudi slobodno, bez cenzure, mogu da izraze svoje mišljenje. Tako sam našao u nekoliko navrata ovakav komentar: Peta kolona, to su naši liberali, kosmopoliti, koji prosto rade po komandi Zapada“. Za nevladin sektor u Rusiji veoma je unosno da učestvuju u „radionicama“ koje finasiraju Vašington, London ili Berlin, a ime projekta glasi „Rusija posle Putina“.

Kada u Moskvi vlada toliko antirusko raspoloženje, šta Pravosudov očekuje od Beograda. Ukratko, svi prigovori upućeni Srbiji mogli bi da se upute i na adresu Rusije.

Uzmimo primer Kasjanova, Nemcova ili Rižkova. Oni su u vreme Jeljcina zauzimali vodeći uloge u državi i društvu. Ali su svoje uticajne pozicije zadržali i kasnije. Na primer, Mihail Kasjanov. On je od 2000. do godine 2004. bio predsednik vlade. Poruka je bila: Valdimir Putin nastavlja politiku Borisa Jeljcina. Kakav šok je morao da bude za sve one koji su se nadali da će sa Putinom doći neki drugi, bolji dani za zemlju. Ruski biznismeni Kasjanova su u doba Jeljcina zvali „Miša dva odsto“. Tada je bio ministar finasija i za svaki finansijski projekat tražio je procenat. Slično se ponašao i Boris Nemcov.

Na čelu ruske države i dalje je mnogo ljudi koji su vodili politiku iz vremena Gorbačova i Jeljcina. Da li se neko seća šefa ruske diplomatije Andreja Kozirjeva? Goran Svilanović je bio ministar inostranih delova Srbije. Ko ga je doveo na to mesto? Šta danas rade Kozirjev i Svilanović? Da li se od tog vremena nešto promenilo u Srbiji i Rusiji?

Običan čovek, Rus ili Srbin, nema takav pristup niti želju „da radije ide u Hrvatsku“ ili zapadnu Ukrajinu, jer tamo bar „neće govoriti o ljubavi prema Rusima», kako piše Pavosudov. Pravosudov mnogo govori o tome kako ima dobro pamćenje. Pamtimo i mi. Recimo, kako je Stipe Mesić, jedan od glavnih razbijača SFRJ i tvoraca tuđmanovske Hrvatske, na Dan pobede 2005. godine iz ruke ruskog predsednika primio orden „60 godina pobede“? Ovo je, razume se, razočaralo mnoge Srbe jer su Hrvati, zajedno sa Hitlerovim vojnicima, jurišali na Staljingrad. Srbi to nisu zaboravili, ali zbog toga nisu prestali da vole Rusiju.

SRBIJA JE OKUPIRANA, TO VALJA ZNATI

Sve srpske državne institucije, finansije, i mediji u potpunosti su okupirani od strane „dobronamernih ljudi sa Zapada“. Aleksandar Pavić je Pravosudovu lepo odgovorio da „bahati i od zapadnih službi štićeni i negovani pripadnici vladajućeg političkog establišmenta moraju da igraju na rusku kartu da bi pobedili na izborima. I ne smeju da uvedu sankcije Rusiji upravo zbog tog istog, obespravljenog naroda. Je li to Srbija u koju se treba ‘razočarati’? Ili je to ona ista Srbija koja je, čak i ideološki podeljena i međunarodno izolovana, vodila ratove za svoj narod tokom 1990-tih, dobijajući ne mnogo više od ‘simbolike’ iz pravca Rusije. Ali takva Srbija je dobro znala šta je snašlo Rusiju, i da je ona jedva tada mogla da pomogne i sebi… Razočarani činjenicom da su Rusi koji su preuzeli NIS uspostavili kvalitetniji odnos upravo sa prozapadnom ‘elitom’ nego sa svetom koji iskreno voli Rusiju, i da je ovdašnja peta kolona imala neuporedivo veću materijalnu korist od ruske kupovine NIS nego proruska struja u Srbiji. Sergej čak i sam priznaje da ‘direktor kompanije Kiril Kravčenko stalno istupa za prijem Srbije u EU’.“

EU je uvela sankcije Rusiji i sada, veoma agresivno zahteva da to isto uradi i Srbija. Pa ko je tu neobavešten i zbunjen, a ko lud? Priznaćete, nije baš lako biti proruski raspoložen u Srbiji kada se u ime Rusije javljaju ljudi poput Pavosudova. Ili direktora Gasproma u Srbiji Kirila Kravčenka. Ko je njega ovlastio da tako govori? Da li Kravčeno zna što o tom pitanju misli većina Srba? Zašto su sve reklame Gazproma u Srbiji pisane latinicom?

Naročito veliku ulogu kod nas igra nevladin sektor, koji je kontrolisan i plaćen od strane Sjedinjenih Država. Oni su „promoteri demokratije“ i naši „nesebični“ učitelji. Oni nam „požrtvovano“ pokušavaju da objasne prednosti „otvorenog društva“ i „vrednosti zapadne civilizacije“. Američki ambasador Majkl Kirbi, evo, ovih dana otvoreno hvali srpske oficire koji se školuju u Sjedinjenim Državama. Prvo su ih ubijali, a preživele srpske oficire danas nastoje da pretvare u poslušne janičare, koji će da ginu za interese američkih naftanih kompanije u Iraku. U svakom slučaju, njegove reči trebalo bi da uđu u hroniku nemorala, neukusa, beščašća i cinizma.

Srbi su razumeli ko su Gorbačov, Jelcin, Černomirdin. No nije mnogima u Beogradu jasno kako sada ovaj Pravosudov koji zauzima tako važno činovničko mesto u državi može da ugrožava ruski geopolitički interes na Balkanu? Šta to znači? Moj jedini odgovor jeste sledeći: da je i u doba Putina mnogo toga ostalo po starom.

KRAVČENKO I PRAVOSUDOV NISU SA SRBIMA

Da ponovim. Nisam ja protiv Pravosudova jer je kritičan prema Srbiji. To su i mnogi u Srbiji. Zameram mu jer je napisao jedan slab, površan, uvredljiv i glup članak o Srbima. Time je napravio veliku uslugu onim snagama u našoj zemlji koje godinama neumorno ponavljaju: „A kada su to Rusi pomogli Srbima“. Kravčenko i Pravosudov sigurno nisu nikada jer njih ne interesuje, koliko vidim po njihovim rečima i delima, ni interesi sopstvenog ruskog naroda. Pa ipak dobro je da su se javili za reč. Naša javnost sada vidi, da u Rusiji ne žive samo ličnosti kao Nikita Mihalkova, ministar Dmitrij Rogozin, političar Aleksandr Baburin, general Leonid Ivašov, već i ljudi kao Sergej Pravosudov.

Pravosudov nam, naravno, nije ništa novo kazao o Srbiji. Znamo mi sami i bez njega kako se živi u Beogradu. Ali, što je za nas dragoceno, Pravosudov nam je otkrio mnogo o sebi njegovim istomišljenicima. Takvi kao Pravosudov predstavljaju ubedljivu manjinu u Rusiji, upravo kao što od Zapada finasirane nevladine organizacije predstavljaju beznačajnu manjinu srpskog naroda. Bio sam u Rusiji nekoliko puta. Većina ljudi u toj najvećoj slovenskoj zemlji odnosi se prema nama sa velikim simpatijama. A nemali broj njih, kako sam čuo, prosto obožava Srbe. No, kako ti ljudi, istimišljenici Pravosudova, drže ključne položaje u privredi, politici i medijima, stiče se pogrešan utisak da oni predstavljaju Rusiju. Ne, oni prosto zastupaju interese SAD, i to kako u Moskvi, tako i u Beogradu. Ovo treba u svakoj prilici kazati jasno i glasno.

Da je neki „ruski provokator“ dobio instrukcije od američke ambasade, ne bi mogao da uspešnije odigra ulogu u korist Vašingtona, nego što je to uradio Pavosudov. Pokazao je lice jenog krajnje nesimpatičnog, neprijatnog čoveka, koji čak ne ume ni da korektno prenese reči svog predsednika.

Sada vidimo zašto Rusija tako mlitavo reaguje na ubijanje Rusa u istočnoj Ukrajini. Izgleda da još uvek veliki uticaj u Rusiji imaju oligarsi. Oni su zadržali svoje uticajne pozicije iz vremena Gorbačova i Jeljcina. Pasivno ponašanje Kremlja prema stradanjima Rusa u Donjecku i Lugansku predstavlja nečuveni skandal i sramotu za tako veliku zemlju.

A Kijev nije bilo koji grad, već „majka ruskih gradova“! Rusija je poklonila od 1993. do konca 2013, po sopstvenom priznanju, ukrajinskoj vladi 80 milijardi američkih dolara time što su im prodavali gas po znatno nižoj ceni. Tim novcem režim u Ukrajini je, uz pomoć američkog nevladinog sektora, finansirao rusofobiju, koja je obuhvatala decu od obdaništa i osnovne škole, pa do omladine u srednjim školama i na univerzitetima. Pune dve decenije u Ukrajini se negovala rusofobija, a Moskva je ipak štedro pomagala takav režim u Kijevu.

Pa, kada je ruska vlast propustila da radi na političkom i propagandnom polju u Ukrajini, koja je za Rusiju, uz Kazahsan, najvažnija zemlja, zašto nas onda čudi da nisu ništa do danas uradili u Srbiji. Da li su Rusi osnovali makar jedan medij u Srbiji? Nisu. A celokupna štampa i televizija u Srbiji nalazi se u rukama Zapada. Koliko ima ruskih nevladinih organizacija u Beogradu? Jedna. A američkih nekoliko stotina. Kako Srbi, koji su u ogormnoj većini rusofili, mogu onda da nešto urade u ovoj od amerikanaca okupiranoj zemlji. Čime da se odupru? Podrške iz Rusije nemamo.

Izvor: Novi Standard

Komentari

Jedan komentar na Sergej Pravosudov po drugi put među Srbima