Srbija i Evroazija

Uvodno izlaganje autora na javnom slušanju na temu ”Integracioni procesi na evroazijskom prostoru i perspektive za saradnju sa Srbijom” u parlamentu Srbije 26. novembra 2013.

Izuzetno mi je drago što danas, prvi put u jednoj od institucija Republike Srbije, raspravljamo o odnosu Srbije i evroazijskih integracija, odnosno buduće Evroazijske ekonomske unije, geografski najveće i energetski najmoćnije ekonomske integracije u 21. veku. (…)

Tri članice sadašnje carinske unije i buduće članice Evroazijske ekonomske unije – Rusija, Belorusija i Kazakhstan – čine 15 odsto zemljane površine sveta, najvećeg svetskog proizvođača gasa, nafte, suncokreta i šećerne repe, drugog najvećeg proizvođača krompira, trećeg najvećeg proizvođača pšenice, mesa i cementa… To su zemlje sa kojima srbija ima izvanredne političke odnose, zasnovane na uzajamnom poštovanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta. Kada ove zemlje 2015. godine formiraju organe Evroazijske ekonomske unije, Srbija mora da bude spremna da iskoristi sve potencijale saradnje.

Svakako je tačno da su članice Evropske unije najveći spoljnotrgovinski partner Srbije danas. Međutim, isto tako je tačno da dosadašnja politika pridruživanja EU nije donela očekivane rezultate: što zbog već petogodišnje evropske ekonomske krize, što zbog nespremnosti srpske ekonomije da ravnomerno konkuriše proizvođačima iz Evropske unije u okviru primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Danas postaje jasno da je strateški pogubno voditi se floskulom „EU nema alternativu“.

Srbiji su upravo potrebne spoljnopolitičke alternative i spoljnotrgovinska diversifikacija, pre svega u saradnji sa Istokom. To ne znači da će se Srbija okrenuti Istoku i izolovati od Zapada. Tako nešto niti je moguće niti je poželjno, i dovelo bi do isto tako poražavajućih rezultata kao što je politika da „EU nema alternativu“.

Uostalom, pogledajmo samo šta je uradila Nemačka, najveća zemlja Evropske unije i članica EU koja je najuspešnije prebrodila evropsku ekonomsku krizu. Nemački izvoz u Rusiju je, na primer, prošle godine porastao za 15 odsto, nastavljajući tako trend stalnog rasta. Prošle godine je ostvaren i rekordan obim robne razmene između Rusije i Nemačke u iznosu od 80 milijardi evra. Tada je direktor Nemačke privredne komore izjavio da „pozitivan rast u trgovini sa Rusijom, Ukrajinom i Kazahstanom pomaže Nemačkoj da prebrodi značajan pad ekonomskog rasta u evrozoni“. Nemačka je između ostalog bila glavni partner Rusije u izgradnji gasovoda Severni tok, čija je prva trasa otvorena pre dve godine.

Juče smo bili svedoci otvaranja radova na Južnom toku kroz Srbiju, jednog od najvažnijih projekata koji povezuje celu Evropu, a ne samo Evropsku uniju. To je pravi panevropski projekat, od kojeg će imati koristi i Rusija, i Srbija i niz evropskih država, članica Evropske unije. To je projekat koji direktno obezbeđuje Srbiji investicije od preko dve milijarde evra i upošljava direktno nekoliko hiljada naših građana. Indirektno može da uposli i nekoliko desetina hiljada ljudi budući da će samu izgradnju gasovoda pratiti mnoštvo drugih delatnosti koje će takođe izvoditi srpske kompanije. Učešćem u projektu Južni tok Srbija će samo od godišnjih taksi na promet gasa zarađivati 200 miliona evra godišnje.

Projekat Evroazijskog ekonomskog saveza konačno objedinjuje i institucionalizuje jedan izuzetno važan geopolitički i ekonomski prostor, na novim osnovama. Poslednjih dana i nedelja smo bili svedoci i sve većeg značaja, uticaja i privlačnosti koje imaju evroazijske integracije. Jermenija i Kirgizija već su izrazile želju da se priključe Carinskoj uniji, a interesovanje pokazuju i Izrael i Indija. Pre nekoliko dana se za partnerstvo sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom opredelila i Ukrajina. Odluka Ukrajine da odustane od evropskih integracija i da se okrene tržištu Carinske unije pokazuje koliki značaj danas ima ekonomija pri donošenju strateških političkih odluka.

Ekonomski potencijali saradnje Srbije sa državama članicama budućeg Evroazijskog saveza su ogromni. Reč je ne samo o energentima, poljoprivredi i trgovini već i o mnogim drugim razvojnim infrastrukturnim, građevinskim i saobraćajnim projektima – od izgradnje puteva i mostova, do železnice i luka, termo i hidroelektrana, aerodroma i sportskih objekata. Ali je još veći potencijal za privlačenje direktnih investicija u Srbiju. Možemo da očekujemo desetine milijardi evra investicija iz Rusije, Kazahstana i Belorusije u srpsku infrastrukturu i poljoprivredu u sledećih 20 godina.

Sa Rusijom, najvećom članicom Evroazijskog ekonomskog saveza, Srbija ima niz veoma važnih sporazuma – od Deklaracije o strateškom partnerstvu, preko Sporazuma o slobodnoj trgovini, do Energetskog i Vojno-tehničkog sporazuma. Rusija zauzima treće mesto na listi zemalja koje najviše uvoze u Srbiju i četvrto mesto na listi zemalja u koje Srbija najviše izvozi. U 2013. izvoz u Rusiju je porastao za 20 odsto, dostignut je nivo trgovinske razmene iz 1990. godine, sa tendencijom daljeg rasta.

Ne treba zaboraviti da je u drugoj polovini prošlog veka, pre ratova i sankcija, srpski izvoz svoje najveće tržište imao upravo u Rusiji. Sada je trenutak da se krene u dalju ozbiljnu implementaciju svih potpisanih strateških sporazuma.

Zahvaljujući u velikoj meri i Sporazumu o slobodnoj trgovini, robna razmena između Srbije i Belorusije je povećana više puta, na 170 miliona dolara u 2012. Izvoz Srbije je bio rekordan, čak 70 miliona dolara, što je u odnosu na 2011. bio rast od 35 odsto. Plan srbije i Belorusije je da za tri godine robna razmena dostigne 500 miliona dolara.

U Kazahstanu su se ove godine prvi put našli i srpski traktori – naime Industrija motora i traktora je pre par meseci započela izvoz između 200 i 300 traktora, koji će biti izvezeni u periodu od godinu dana. Kada se zna da kazahstan ima 846 hiljada kvadratnih kilometara poljoprivredne površine, jasno je da izvoz srpskih traktora ima ogromnu perspektivu na ovom tržištu.

Kazakhstan je, ne zaboravimo, država koja je velika kao skoro cela kontinentalna Evropa, što znači ogromne potencijale učešća u izgradnji transportne i energetske infrastrukture.

Da zaključim, politički, sve zemlje buduće Evroazijske ekonomske unije su zemlje izuzetno naklonjene Srbiji – sve podržavaju teritorijalni integritet Srbije na Kosovu i Metohiji, i ne postavljaju druge neprihvatljive političke uslove. Srbija ovaj potencijal mora da iskoristi. Srbija treba da ima alternative, da sarađuje i sa Evropskom unijom i sa Evroazijskim ekonomskim savezom.

Samo balansiranom, diversifikovanom spoljnom politikom i trgovinom Srbija može da izađe iz krize i da obezbedi svojim građanima velike investicije iz Evroazije, dostojanstven život i perspektivu za buduće generacije

Izvor: Novi Standard