Teritorijalni integritet i Vučić u Kijevu

Sa samita podrške kijevskom režimu u formatu „Ukrajina-Jugoistočna Evropa“, koji je 11. juna održan u Odesi, Aleksandar Vučić je preneo srpskoj javnosti poruku, da se „zahvalio predsedniku Zelenskom na tome što je u potpunosti poštovao Povelju UN i teritorijalni integritet Srbije“ (ovde).

Jer, po rečima Vučića, „ovde (u Odesi, prim aut) nije bilo Prištine i prištinskih predstavnika“. Tog dana je ova Vučićeva izjava bila vest broj jedan na svim srpskim medijima. Zelenski nije ostao dužan predsedniku Srbije, izjavivši posle bilateralnog susreta, da Kijev „ceni podršku Srbije suverenitetu i teritorijalnom integritetu Ukrajine“.

Tako je Vučić spoljnopolitičku odluku da Srbiju svrsta u tabor saveznika kijevskog režima, što je potvrdio i svojim učešćem na četrvtom po redu samitu „Ukrajina-Jugoistočna Evropa“, od srpskih kritičara iz Odese branio isključivo pozivanjem na argument da ukrajinske vlasti dosledno poštuju teritorijalni integritet Srbije.

Ako je Srbija, po mišljenju jednog od vodećih konsultanata Vlade Srbije za pitanja evrointegracija – Milana Antonijevića (član Nacionalnog konventa za EU), učešćem na četvrtom samitu „Ukrajina-Jugoistočna Evropa“ poslala jasnu poruku da „neće dopustiti da joj drugi drugi određuju geopolitički prostor, da je svrstavaju i da joj određuju granice spoljnopolitičkog uticaja i interesa“, onda je nesumnjivo da naprednjački režim u uslovima rata u Ukrajini koristi poštovanje teritorijalnog integriteta Srbije od strane zvaničnog Kijeva kao argument kojim zapravo pravda strateški izbor geopolitičkog kursa zemlje.

Pritom evroatlantsko društvo sa prostora Jugoistočnog krila NATO pakta u kome se Srbija našla u Odesi (ako se izuzmu Srbija, Ukrajina i Moldavija, sve druge zemlje koje su učestvovale na samitu su članice NATO, dok se Kijev zvanično zalaže za članstvo u NATO), ne ostavlja nikakvu dilemu koji je strateški gepolitički kurs u kontekstu rata u Ukrajini naprednjački režim izabrao.

Neskriveno zadovljstvo Vučićevom odlukom da ode u Ukrajinu, Antonijević objašnjava time, da je Srbija takvim činom pokazala da se „ne boji da stane tamo gde joj je mesto“ i da, iako je mala država, „ne sedi po strani dok Evropa traži rešenje za rat u svom dvorištu“ (ovde).

Različiti aršini

Učešće Srbije na „samitu u Odesi“, koji je, po Antonijeviću, „fokusiran na Povelju UN, teritorijalni integritet Ukrajine i mirno rešavanje sporova“, ovaj poznati prozapadni ljudskopravaški aktivista brani istim onim argumentom na koji se poziva i Vučić. Rečju Antonijevića „ne možemo tražiti poštovanje teritorijalnog integriteta Srbije, a ignorisati iste pricipe kod drugih“ (ovde).

Da Antonijević taktički poseže za argumentom poštovanja teritorijalnog integriteta Srbije samo da bi opravdao geopolitičko svrstavanje zvaničnog Beograda u antiruski tabor saveznika kijevskog režima, jasno se može videti iz njegovih ranijih brojnih izjava o statusu tzv. Republike Kosovo.

Tako je, između ostalog, u razgovaru za serijal Kosinus početkom prošle godine Antonijević tvrdio, da „Kosovo ima sve elemente državnosti i da nedostaje priznanje unutar Ujedinjenih nacija“, da za njega nema dileme Evropska unija ili Kosovo, jer je EU „zaista prioritet Srbije“ i da nema sumnje da će dijalog Srbije i tzv. Republike Kosovo, uz posredovanje EU, na kraju dovesti do sazivanja međunarodne konferencije na kojoj će biti zaključen sveobuhvatni sporazum između Beograda i Prištine (ovde).

Po tome što na teritorijalni integritet Ukrajine i Srbije primenjuje različite aršine, Antonijević se ni po čemu ne razlikuje od predstavnika ogromne većine zemalja koji su učestvovale na samitu u Odesi, jer ogromna većina tih gorljivih branilaca teritorijalnog integriteta Ukrajine dolazi iz država koje su odavno priznale nezavisnost tzv. Republike Kosovo.

Samo nekoliko dana posle samita u Odesi, Vučić je na panel-diskusiji koja je održana u Pragu u okviru prozapadnog, evroatlantskog bezbedonosnog foruma – GLOBSEC (u srpskim medjima tendenciozno označen kao globalni, iako je organizator slovačka pronatovska nevladina organizacija, ovde), ponovio da Srbija podržava Ukrajinu zato što „oni poštuju međunarodno pravo i nisu priznali nezavisnost Kosova i čak nisu pozvali Prištinu u Odesu“. „Mi to cenimo i nemamo ništa protiv Ukrajine“, zaključio je Vučić (ovde).

Sa istog mesta Vučić je sasvim otvoreno poručio, da je „ulazak Srbije u EU pre svega političko pitanje, a ne stvar zasluga“, a da „naš prijem sprečava pitanje Kosova, jer se pridržavamo Povelje i Rezolucije 1244 UN po kojoj je Kosovo deo Srbije“. Predsednik Srbije je tom prilikom poručio da „Beograd nije spreman da prizna Kosovo“.

U okviru razgovora o uzrocima naglog pada društvene podrške evrointegracijama u Srbiji, Vučić je okupljenima zapadnim visokim zvaničnicima i novinarima preneo kako je „teško objasniti bilo kome u Srbiji, ne meni (!), ne političarima na vlasti (!)“, kako zapadni saveznici poštuju teritorijalni integritet Ukrajine, ali ne i Srbije.

Vučića, međutim, dematuje konsultant Vlade Srbije Milan Antonijević. Budući dobro obavešten o procesu evrointegracije Srbije, on je svojevremeno ukazao, da se „Srbija ni u jednom koraku briselskih pregovora nije pominjala kao zemlja koja mora da prizna Kosovo i omogući mu da dobije stolicu u UN“, jer „postoje hibridni modeli i mogućnosti pred Srbijom i Kosovom kako bi se to pitanje rešilo“ (ovde).

Sveobuhvatni sporazum o uređenju međusobnih odnosa između Srbije i tzv. Republike Kosovo, otvorio bi tzv. Kosovu po modelu „dve Nemačke“, a bez eksplicitnog međusobnog priznanja, put članstvu u međunarodnim organizacijama iz sistema UN i samim UN.

Iako nastavak evrointegracija donosi Srbiji izvestan konačni gubitak Kosova i Metohije, koji bi bio overen u formi sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa Srbije i tzv. Republike Kosovo, posredstvom kojeg bi istovremeno bila konvalidirana i agresija NATO na SRJ, Vučić je nedavno po ko zna koji put zvanično potvrdio EU-komesarki Kaji Kalas, da je Srbija „država koja teži Evropskoj uniji“. Uz to je potvrdio da je „Srbija posvećena konstruktivnom dijalogu pod pokroviteljstvom EU, kao načinu za rešenje otvorenih pitanja“ u vezi sa statusom KiM (ovde).

Priznanje i evrointegracije

Pošto je građanima Srbije, a ne njemu i predstavnicima vlasti, kako reče Vučić pre neki dan u Pragu, teško objasniti dvostruke standarde Kolektivnog zapada prema teriorijalnom integritetu Srbije i Ukrajine, onda im se mora pružiti neki vid nacionalne satisfakcije. Ne bi li poslednji i najteži korak u procesu normalizacije odnosa između Srbije i tzv. Kosova pod pokroviteljstvom EU – zaključenje sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa, prošao politički bezbolno za domaću vlast i tutore kosovske nezavisnosti.

Upravo zbog toga je Vučić podsetio Kaju Kalas, da je „zaštita srpskog naroda na Kosovu i Metohiji (a ne zaštita teriorijalnog integriteta Srbije i njenih državnih interesa, prim. aut) naš apsolutni prioritet“, a da je „formiranje Zajednice srpskih opština ne samo dogovorena obaveza već i preduslov za dalje napredovanje dijaloga i bilo kakvu normalizaciju odnosa“. Sledstveno, ZSO-u je očigledno namenjena uloga poslednjeg anestetika.

U konačnom bilansu ispada da Vučić pominje poštovanje teritorijalnog integriteta Srbije jedino kada brani teriorijalni integritet Ukrajine, dok ga u rešenju kosovskog pitanja pod mentorstvom EU svesno trampi za asocijaciju minijaturnih srpskih opština na nezavisnom Kosovu. Takav pristup nije, međutim, stvar neke posebne, samo Vučiću svojstvene politike, već zakonomerna posledica zvaničnog opredeljenja Srbije za članstvo u EU.

Dok se Ukrajini evrointegracije od strane Brisela nude, makar verbalno, kao rešenje za očuvanje teritorijalnog integriteta, Srbiji je Brisel još prilikom zaključenja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju jasno poručio da joj evrointegracije trajno ostavljaju bez Kosova i Metohija.

Jer, ovaj Sporazum izričito ne tretira teritoriju KiM kao deo Srbije, a kako je u momentu njegovog zaključenja većina država EU već priznala nezavisnost tzv. Republike Kosovo, navodna njegova statusna neutralnost iz u čl. 135. nije bila ništa drugo nego bezočno izigravanje.

Usvajanjem Opšte pozicije u pregovaračkom procesu sa Srbijom 2014. godine, Evropska unija je Srbiji jasno stavila do znanja da će proces evrointegracija „obezbediti da obe strane (Srbija i tzv. ‘Republika Kosova’, prim. aut) mogu da nastave svojim evropskim putem, izbegavajući da jedna drugu blokiraju u ovim naporima, i treba postepeno, do kraja pristupnih pregovora sa Srbijom, da dovede do sveobuhvatne normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, u formi pravno obavezujućeg sporazuma“ (ovde).

Očigledno je da za ključne saveznike kijevskog režima kosovska nezavisnost ne samo neupitna, nego i u međunarodnopravnom smislu sui generis slučaj. Reč je uostalom o državama koje na početku jugoslovenske krize 1991. i 1992. godine nisu stale u odbranu međunarodnopravnog načela zaštite teritorijalnog integriteta SFRJ, već su vođene sopstvenim političkim interesima stale u odbranu jednostranih nasilnih secesija Slovenije, Hrvatske i BiH, naknadno ih konvaldirajući mišljenjima Badinterove komisije, prema kojima jugoslovenska država nije razbijena jednostranim secesijama, već se raspala (disolucija) po administrativnim granicama federalnih jedinica (uti possidetis juris).

Sledstveno tome, braneći teriorijalni integritet Ukrajine u redovima saveznika kijevskog režima, Srbija ni u kom slučaju ne može da zaštiti svoj teritorijalni integritet, ali može da izgubiti podršku ključnog zaštitnika Rezolucije 1244 – Ruske Federacije.

Dva načela

Pritom je za očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije neuporedivo važnije to što je ujemčen konkretnim obavezujućim međunarodnopravnim aktom – Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN (obaveznost proističe iz činjenice da je doneta na osnovu gl. 7 Povelje UN), a ne tek opštim načelom zaštite teritorijalnog integriteta država članica UN.

Jer, načelu zaštite teritorijalnog integriteta, počev od Povelje UN, preko Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, konkuriše pravo na samoopredeljenje. Doduše, posle Drugog svetskog rata opšteprihvaćen je bio stav da pravo na samoopredeljenje uključuje i pravo na otcepljenje – samo u slučaju naroda koji se nalaze pod kolonijalnom vlašću metropola.

S tim u vezi, profesor prava i bivši diplomata Budimir Košutića, primećuje da je „do agresije NATO na Saveznu Republiku Jugoslaviju 24. marta 1999. izgledalo nesporno da međunarodno pravo nije prenelo na etničke, lingvističke ili religijske grupe pravo na otcepljenje od države čiji su deo, bez saglasnosti te države“. „Izvan procesa dekolonizacije“, zaključuje Košutić, „međunarodno pravo garantovalo je teritorijalni integritet i suverenitet postojećih država“ (ovde).

Čak je i tokom jugoslovenske krize 90-tih Savet bezbednosti UN, Rezolucijom 787 iz 1992. garantovao (tač. 3) teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine i istovremeno potvrđivao da neće biti priznati nikakvi jednostrano samoproglašeni politički entiteti, nastali uz narušavanje teritorijalne celovitosti BiH (Inače, taj deo Rezolucije 787 SB nije pravno obavezujući, pošto nije donet na osnovu gl. 7 Povlje UN, što se ne može reći za one njegove tačke koje se odnose na sankcije SRJ ovde).

Već tada se, međutim, jasno videlo da će Kolektivni zapad u pokušaju uspostavljanja globalne hegemonije primenjivati dvojne standarde kada je u pitanju načelo zaštite teritorijalnog integriteta. Jer, zaštitu tzv. međunarodne zajednice nije uživao teritorijalni integritet SFRJ, nego teritorijalni integritet jedne njene nasilno jednostrano otcepljene federalne jedinice, a koja 1992. godine nije ispunjavala nijedan uslov iz Konvencije o pravima i dužnostima država od 1933. da bi se smatrala državom.

Jednom rečju, ono što je tih godina bio politički interes jedine preostale supersile proglašavano je legalnim, a ono što je bilo suprotno tom interesu proglašavalo se za nelegalno. Pošto tadašnje secesije Slovenije, Hrvatske i sovjetskih pribaltičkih republika nisu bile moguće bez podrške SAD, a zbog izostanka ove podrške ista prava nisu priznata Srbima i Rusima u otcepljenim federalni  jedinicama, teorija je formulisala novo „pravilo velikih sila ili novu teoriju o samoopredeljenju“ (ovde).

A onda se 17. februara 2008. godine dogodio presedan tzv. kosovske nezavisnosti, kada su vodeće države Kolektivnog zapada priznale jednostranu nasilnu secesiju albanske nacionalne manjine na delu međunarodnopravno priznate teritorije države Srbije i koja se pritom u tom momentu nalazila, shodno Rezoluciji 1244 SB, pod privremenim protektoratom UN.

Tada je u međunarodnom pravu kada je u pitanju odnos između dva konkurentna međunarodnopravna načela – zaštite teritorijalnog integriteta država i prava na samoopredeljenje, otvorena prava Pandorina kutija. Dodatnu neizvesnost u međunarodnim odnosima proizvela je teorija tzv. remedijalne (lekovite) secesije, kojom su zapadni neoliberalni teoretičari i političari u uslovima globalne hegemonije Kolektivnog zapada pokušali, na temelju pravno neobavezujuće Deklaracije o načelima međunarodnog prava i prijateljskim odnosima i saradnji država u skladu sa Poveljom UN Generalne skupštine UN od 1970. godine, da pravno opravdaju, pored ostalog, i secesiju kosovskometohijskih Albanaca.

Neverovatni obrti

Iako je, rečju B. Košutića, Međunarodni sud pravde (MSP) u savetodavnom mišljenju o Kosovu od 2010. godine (na osnovu pitanja Vlade Srbije Generalnoj skupštini UN, koje se u teoriji već naziva „kretenskim“, kao i sama odluka da se u tadašnjoj konstelaciji međunarodnih odnosa uopšte traži savetodavno mišljenje MSP), „neverovatnim obrtima“ i „uprkos brojnim zahtevima“, ipak „odbio da prizna  da je slučaj Kosova primer remedijalne secesije“ (ovde), ovo savetodavno mišljenje samo je dodatno iskomplikovalo odnos između dva konkuretna međunarodnopravna načela – zaštite teritorijalna integriteta država i prava na samoopredeljenje.

Pošto je na „kretensko“ pitanje – da li je jednostranom deklaracijom nezavisnosti Skupštine tzv. Kosova povređeno međunarodno pravo, MSP odgovorio da „u međunarodnom pravu nema primenjive zabrane proglašenja nezavisnosti“. A da unilateralna proglašenja nezavisnosti nisu sama po sebi zabranjena međunarodnim pravom, nego da je Savet bezbednosti u prošlosti u svakom pojedinačnom slučaju ocenjivao da li je pri proglašenju nezavisnosti došlo i do povrede neke ius cogens međunarodne norme, od čega je i zavisila ocena legalnosti svakog pojedinačnog akta proglašenja nezavisnosti (ovde).

Jednom rečju, MSP je u savetodavnom mišljenju o Kosovu stao na stanovište da zaštita teritorijalnog integriteta nema apsolutno prioritetni karakter.

Ovim je MSP posredno osnažio teorijski stav da je nastanak države faktičko, a ne pravno pitanje, te da nastanak države pre svega zavisi od ispunjenja sledeća tri uslova: stalno stanovništvo, utvrđena teritorija i suverena vlast. Takav stav uostalom održava realno stanje u međunarodnom pravo, koje ne sadrži norme koje bi bio regulisan institut nastanka države. A to je samo posledica činjenice da međunarodno pravo ipak nema primat nad nacionalnim pravom, jer suverenost još uvek pripada samo državama, a ne tzv. međunarodnoj zajednici. Samo globalna suverena vlast bila bi kadra da uredi pitanje nastanka države (ovde).

Doduše, Konvencija o pravima i dužnostima država iz Montevidea od 1933, koja se smatra kodifikacijom opšteg običajnog međunarodnog prava, za postojanje države zahteva, pored tri pomenuta uslova, i četvrti koji se tiče sposobnosti jednog entiteta da ulazi u odnose sa drugim državama.

S tim u vezi, MSP je u savetodavnom mišljenju o Kosovu, tvrdnjom da međunarodno pravo ne zabranjuje nastanak novih država, te da stoga deklaracija o nezavisnosti Skupštine tzv. Kosova sama po sebi ne može biti protivpravna, dodatno posredno osnažio i do sada dominantni teorijski stav prema kome međunarodno priznanje države u procesu njenog nastanka ima deklaratorni, a ne konstitutivni karakter.

Ako su se u periodu unipolarnog poretka (1991-2008. g), kada su SAD kao hegemon bile jedini tumač međunarodnog prava i kreator međunarodnopravnih presedana, bili stekli politički preduslovi da priznanje u procesu nastanka države stekne karakter konstitutivnog elementa, u uslovima nestabilnog multipolarnog poretka u nastajanju priznanje, sva je prilika, imaće neuporedivo manji značaj od onog koje je imalo u uslovima relativno stabilnih poredaka međunrodnih odnosa, tokom druge polovine 19. veka i u periodu 1945-1990. godine.

Posebno stoga što se može pretpostaviti da će se u uslovima očigledne krize, ako ne i kraha posleratnog Jaltsko-potsdamskog poretka,  povećavati broj secesija i nepriznatih država, koje su ne samo izraz globalne konfrontacije vodećih svetskih država, već i sredstvo u toj konfrontaciji. U takvim uslovima će održivost jednog političkog entiteta, koji pledira da je država, neuporedivo više zavisiti od toga u kojoj je meri taj entitet uspeo da postane suveren, pri čemu je suverenost faktička, a ne pravna kategorija, nego od priznanja dugih država.

Posmatrana iz tog ugla, dobrovoljna predaja realnih atributa državne suverenosti Republike Srbije naročito na severu, ali i na celokupnoj teritoriji Kosova i Metohije, posredstvom sporazuma koji je zvanični Beograd tokom poslednjih četrnaest godina, uz posredovanje Evropske unije, zaključio sa albanskim separatističkim vlastima, nanela je ogromnu i teško nadoknadivu državnu i nacionalnu štetu, koja se ni delimično nije mogla kompenzovati nekadašnjim aktivnostima Vlade Srbije na povlačenju priznanja tzv. Republike Kosovo.

Zato što suverenost na celokupnoj teritoriji od Leposavića do Kačanika albanske separatističke vlasti nisu dobile zahvaljujući priznanjima tzv. Republike Kosovo od strane drugih država, već zahvaljujući aktima kojima je zvanični Beograd ukidao svoje organe vlasti i pravni poredak na teritoriji Kosova i Metohije. Pri čemu je povlačenje države Srbije sa KiM direktno uticalo na dodatan odliv srpskog stanovništva na KiM.

Važan adut

U takvim okolnostima Srbija ipak ima jedan važan i za tradicionalne neprijatelje srpske državne ideje nepremostiv pravni adut u svojim rukama. Naime, sva je sreća što njen teritorijalni integritet na Kosovu i Metohiji ne štiti apstraktno međunarodnopravno načelo zaštite teritorijalnog integriteta, koje je posle jugoslovenskih i kosovskog presedana od svih dovedeno u pitanju, već jedan konkretan međunarodnopravno obavezujući akt – Rezolucija 1244 SB.

Reč je o međunarodnopravnom aktu koji ne može biti promenjena bez saglasnosti svih stalnih članica Saveta bezbednosti UN, a to pre svega znači bez saglasnosti onih članica Saveta bezbednosti koje do danas nisu priznale albansku secesionističku tvorevinu na Kosovu i Metohiji – Rusije i Kine.

Nažalost, Srbija uvek može učiniti bespredmetnim garantije sopstvenog teritorijalnog integriteta iz Rezolucije 1244, ukoliko pristane da uz posredovanje EU zaključi konačni sveobuhvatni pravnoobavezujući sporazum sa tzv. Republikom Kosovo. A zaključenje takvog sporazuma, po svemu sudeći, ušlo je u Trampovu diplomatsku agendu, kao deo strategije nanošenja udara ruskim i kineskim interesima na različitim strateški važnim gepolitičkim tačkama (ovde).

Stalni Vučićevi pokušaji da sa Trampom postigne različite poslovne „dilove“, povećavaju mogućnost postizanja sveobuhvatnog sporazuma sa tzv. Republikom Kosovo. Pri proceni realnosti takvog ishoda mora se naročito uzeti u obzir i sledeće: nezavisno od činjenice što očigledno ne postoji minimalni konsenzus između vodećih država sveta i što one sve više deluju unilateralno i nasuprot ključnim principima posleratnog Jaltsko-potsdamskog poretka, ipak se i u takvim okolnostima jasno uočava nastojanje da se jednostrane secesije naknadno legalizuju saglasnošću matične države.

Time se secesija, kao faktička kategorija sa stanovišta važećeg međunarodnog prava, transformiše u legalnu devoluciju. U prilog postojanja takve tendencije jasno govori, ne samo insistiranje EU i SAD na postizanju sveobuhvatnog pravnoobavezujućeg sporazuma između Srbije i tzv. Republike Kosovo, već i mirovni uslovi Rusije u ukrajinskom ratu, kojima ona između ostalog od Kijeva traži priznanja prisajedinjenja Rusiji Krima, Sevastopolja i četiri bivše ukrajinske oblasti.

Jedno je izvesno – posle zaključenja sveobuhvatnog pravnoobavezujućeg sporazuma između Srbije i tzv. Republike Kosovo, Rusija i Kina ne bi imale nikakvog političkog interesa, a ni naročiti pravni osnov, da insistiraju na nepromenjivosti Rezolucije 1244.

Pre svega zbog činjenice da se u teoriji međunarodnog prava odavno smatra opšteprihvaćenim stav, da „priznanje dato od države čiji su interesi tangirani, a mogu biti i povređeni osnivanjem nove države, ima veći značaj od priznanja države koje su nezainteresovane u istoj stvari“ (ovde).

Ruska pozicija

U našoj javnosti se neretko, uz svesredno plansko asistiranje prozapadnih medija, prigovara Rusiji zbog činjenica da se njeni zvaničnici, a naročito Vladimir Putin (ovde), pozivaju na presedan kosovske nezavisnosti kreiran u režiji Kolektivnog zapada, kako bi se međunarodnopravno opravdala prisajednjinjenja Rusiji Krima, Sevastopolja, DNR, LNR, Zaporoške i Hersonske oblasti.

Valjda se očekuje da Rusija i dalje ostane u statusu drugorazredne države od pre 2008. i da potpuno prepusti SAD da one, zajedno sa svojim staletima, budu jedini tumači legalnosti vršenja prava na samoopredeljenje, te da shodno tome odlučuju šta je pravilo a šta unikum u međunarodnom pravu.

Istovremeno mediji potpuno prećutkuju činjenicu da ruske vlasti neuporedivo više insistiraju na poštovanju Rezolucije 1244 od srpskih vlasti. Ove drugi iz nekog razloga više vole da se oslanjaju na jedno apstraktno međunarodnopravno načelo, čija je bezuslovnost od svih dovedena u pitanje, nego na konkretni pravnoobavezujući međunarodni akt.

Ukoliko u sadašnjim međunarodnim okolnostima spoljna politika Srbije bude i dalje insistirala na apstraktnim i upitnim međunarodnopravnim načelima, ne samo da će se dodatno smanjiti njena efektivnost u pogledu zaštite teritorijalnog integriteta Srbije na KiM, već se drastično smanjiti i manevarski prostor Srbije u pogledu odbrane drugih strateških nacionalnih i državnih interesa srpskog naroda.

Samo uska srbijanska politika, koja se pod zapadnim diktatom trajno odrekla mogućnosti buduće obnove ne samo kulturnog, nego i državnopravnog jedinstva srpskog naroda u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori, može da dozvoli sebi luksuz da odbaci korišćenje prava naroda na samoopredeljenje. Nedržavničko ignorisanje prava na samoopredeljenje naroda ne može sačuvati Kosovo i Metohiju, jer teritorijalni integritet Srbije na KiM čuva Rezolucija 1244 i ruski i kineski veto u Savetu bezbednosti, dok državni suvrenitet na KiM može vratiti jedino odlučna spremnost srpskih vlasti i naroda za takvu politiku.

Ali ignorantski odnos prema pravu na samoopredeljenje može državnu politiku Srbije trajno ostaviti u Prokrustovim srbijanskim okvirima, udaljujući je podjednako od Srba u Srpskoj i Crnoj Gori, kao i od jedine istinske i tradicionalne saveznice Srbije i srpskog naroda – Rusije.

Jedino ispunjenje istorijske pravde, u vidu uspostavljanja neke forme političkog jedinstva srpskog naroda, ne bi smelo u državnoj politici Srbije da ima alternativu. Javno zalaganje samo za uspostavljanje kulturnog jedinstva Srba, a prećutkivanje imperativa uspostavljanja političkog jedinstva srpskog naroda, kao strateškog cilja broj jedan srpske nacionalne politike, siguran je dokaz preuzimanja kolonijalnog diskursa od strane takvih zagovornika, pošto srpsko nacionalno pitanje u Crnoj Gori i BiH svode na evropodoban okvir borbe za pravo na kulturno-identitetsku posebnost u okvirima postojećih država.

A nepobitna je istorijska činjenica da je (zlo)upotreba prava na samoopredeljenje naroda od strane komunista i zapadnih neoliberala bila pre svega uperana protiv srpske i ruske državnosti, pa je pomoću ovog liberalnog ideološkog instrumenta jedinstvena srpska i ruska nacionalna teritorija potpuno dezintegrisana, između ostalog i formiranjem sintetičkih nacija.

Pritom je 90-tih godina prošlog veka jedino srpskom i ruskom narodu bilo onemogućeno da konzumiraju pravo na samoopredeljenje naroda. Time su ovi narodi, kao jedini nosioci državnosti ugrađene u jugoslovensku državu i SSSR, ali i kao najveće žrtve komunizma, ostavljeni da životare u oktroisanim komunističkim administrativnim granicama. Istorijska pravda se može vaspostaviti samo tako što će u prošlosti najveće žrtve prava na samoopredeljenje – Srbi i Rusi – postati njegovi važni konzumenti.

Za korišćenje prava na samoopredeljenje naroda potrebne su kulturne, demografske, bezbedonosno, ekonomske i pravne pretpostavke, a njih Srbija danas očigledno nema. Te pretpostavke neće nikada biti osvojene ukoliko Srbija ostane i dalje zarobljenk pseudopacifističkog, a zapravo denacifikatorskog i kolonijalnog diskursa, koji promoviše Milan Antonijević u autorskom tekstu u kome hvali nedavni Vučićev odlazak u Odesu: „Nakon svih naših ratova devedesetih, Srbija nije saveznik rata, već partner u miru“ (ovde).

Borba za duše i umove, kao i borba za porod, kao nužnih pretpostavki za buduće vršenje prava na samoopredeljenje, podrazumeva pre svega da ovakav diskurs iz vladajućih krugova bude potisnut na društvenu marginu.

Izvor: Novi Standard