Две деценије Споразума из Мастрихта

БРИСЕЛ – Две деценије је протекло од када је 1. новембра 1993. године почела примена Уговора о ЕУ, познатог и као Споразум из Мастрихта којим су створени услови за настанак заједничке европске валуте – евра.

Историјски важан споразум, потписан 7. фебруара 1992. у холандском градићу Мастрихту, обавезује сваку државу која жели да уђе у зону евра да мора поштовати строга правила о висини инфлације и буџетске потрошње.

Заједничку валуту монетарне уније – евро – 20 година после Мастрихта, као званичну новчану једницу користи 17 чланица ЕУ: Немачка, Аустрија, Француска, Италија, Белгија, Луксембург, Холандија, Финска, Шпанија, Португалија, Ирска, Грчка, Кипар, Малта, Словенија, Словачка и Естонија.

Од почетка идуће године у зону евра требало би да уђе и Летонија, а о томе већ постоји потпуна сагланост свих осталих чланица монетарне уније.

Поједине мање европске земље, које нису чланице Уније такође користе евро, док се у Србији та валута примењује као незванично обрачунско средство у многим трговинским и финансијским операцијама.

Еврозона је, иначе, заживела 1. јануара 1999. године, уз учешће 11 тадашњих чланица ЕУ. Тог дана курс свих валута Економске и монетарне уније (ЕМУ) је био неповратно замрзнут, а евро је постао званична валута те групације.

Следећи важан датум у историји еврозоне је 8. децембар 2000. године, када је Европску савет, на састанку у француском граду Ници, препоручио земљама – кандидатима да усвоје монетарну политику која највише одговара њиховим економским приликама.

Годину дана касније, 1. јануара 2001. Грчка је постала нова чланица еврозоне, јер је према оцени званичника и експерата у Бриселу испунила задате критеријуме.

Десетак година касније се, међутим, показало да је баш Грчка најслабија карика монетарне уније, а потпуни финансијски слом, у минуле три године је избегла само захваљујући сталним и обилним зајмовима Европске централне банке, ММФ и неких од најбогатијих чланица Уније на челу са Немачком.

Евро је, у виду кованица и папирног новца, званично уведен у промет 1. јануара 2002. године и тиме је постао законско средство плаћања у целој еврозони, а шест месеци касније, националне валуте свих чланица монетарне уније су нестале.

Привлачност еврозоне потврђена је и 1. јануара 2007. када се монетарној унији прикључила и некадашња република бивше СФРЈ Словенија, а током наредне две године тим путем су кренуле још три нове чланице ЕУ – Кипар, Малта и Словачка.

Процес ширења еврозоне је настављен и даље па је 1. јануара 2011. малена прибалтичка република Естонија такође примљена у групу од 17 чланица ЕУ које користе заједничку валуту.

Процес „евроизације“ ЕУ биће коначно завршен када све чланице те политичко – економске групације, а за сада их је 28, постану чланице зоне евра.

Финансијски стручњаци сматрају да се то неће догодити тако брзо, поготову што неке чланице ЕУ, пре свих Чешка и Мађарска, а делимично и Пољска, јасно стављају до знања да још нису спремне за улазак у монетарну унију, која већ обухвата већину земаља ЕУ са више од 320 милиона људи и огромном економском снагом.

Европски систем централних банака, састављен од Европске централне банке са седиштем у Франкфурту и националних центробанака, надлежан је за стабилност заједничке валуте која је, према свему судећи, успешно пребродила кризу изазвану дужничким проблемима Грчке и других периферних чланица еврозоне.

Колики је сада значај евра на међународном финансијском тржишту показује и чињеница да се више од трећине свих међународних трансакција обавља у тој валути.

Протеклих година осетно је увећан и удео евра у глобалним девизним резервама, а заговорници валутне уније тврде да евро доноси Европи стабилност и економски раст.

Критички настројени економисти су сматрали, још од самог увођења заједничке валуте, да је „одговорна“ за изненадна повећања цена, а најрадикалнији кажу да су њени дани „одбројани“, јер не може опастати у садашњем несавршеном финансијском систему еврозоне и целе ЕУ.

Скептицизам према евру исказују, осим тога, три чланице ЕУ – Велика Британија, Данска и Шведска, које упорно понављају да се неће прикључити монетарној унији, јер желе и даље да задрже своје, националне, валуте.

Председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо тврди, међутим, да је евро допринео отварању милиона нових радних места широм Европе, као и сузбијању инфлаторних притисака и очувању ниских камата.

Барозо истиче да у кризним временима, попут садашњих, евро ефикасно штити компаније од курсних нестабилности које су им у ранијим сличним кризним раздобљима, наносиле велику штету.

Извор: Танјуг