Меркелова не жели да буде ратна канцеларка

ФРАНКФУРТ, ХАЈДЕЛБЕРГ – И пре него што је Француска јуче званично затражила од осталих чланица Европске уније да јој војно помогну у борби против Исламске државе (ИД), у Немачкој је почела полемика да ли најјача европска економија уопште жели да отворено учествује у неком рату. Упркос томе што је немачка канцеларка Ангела Меркел у првој реакцији после терористичких напада у Паризу обећала Французима „сваки вид подршке”, немачки аналитичари указују да ова демохришћанска политичарка не би желела да на десетогодишњицу своје власти постане ратна канцеларка.

Терористички напад на САД 11. септембра 2001. био је повод да се први пут активира члан 5 Вашингтонског уговора о оснивању НАТО-а, који налаже чланицама алијансе да заједнички бране нападнуту чланицу. Осим тога, то је тада био тест и за немачку унутрашњу политику и тадашњег социјалдемократског канцелара Герхарда Шредера. Он је тада обећао „пуну и безусловну подршку” Америци, чиме је, после немачког учешћа у бомбардовању СР Југославије 1999, још више удаљио Немачку од њене послератне политике да учествује у међународним војним акцијама само ако их је одобрио Савет безбедности Уједињених нација.

Француска се засад још није позвала на члан 5 Вашингтонског уговора, али се позвала на члан 42.7 Уговора о ЕУ. И пре него што је овај захтев на састанку у Бриселу изнео француски министар одбране Жан-Ив ле Дријан, немачка министарка одбране Урсула фон дер Лајен рекла је да ће Немачка пружити „помоћ и подршку” Француској.

„Подразумева се да ћемо учинити све што је у нашој моћи да пружимо помоћ и подршку”, рекла је немачка министарка из редова Меркелиног ЦДУ, не наводећи изричито војну акцију.

Већ и из пажљивог избора израза, које су у овом случају користиле и Фон дер Лајенова и Меркелова, лако је препознати да владајући немачки демохришћани нису склони да брзо реагују, као својевремено Шредер, и уђу у рат. Међутим, када француски председник Франсоа Оланд, попут својевремено америчког председника Џорџа Буша млађег, каже: „Ми смо у рату”, очигледно је да Париз очекује и директнију војну подршку од Берлина. Чак и немачки председник Јоахим Гаук је у свом говору поменуо „рат”, али Меркелова је тај израз избегла, употребивши реч „борба”.

После десет година владавине, канцеларка очигледно не жели да немачку војску уведе у отворени рат, баш као што то није учинила у случају бомбардовања Либије 2011. године, када се у Савету безбедности УН Немачка заједно са Русијом, Кином, Бразилом и Индијом суздржала од гласања о војној интервенцији. Иако званично није учествовала у овом бомбардовању, медији су касније сазнали да је Немачка ипак својим западним савезницима ставила на располагање део своје опреме, а противницима Муамера ел Гадафија „позајмила” 100 милиона евра за „цивилне и хуманитарне циљеве”.

Ипак, горко искуство у Авганистану немачке владајуће политичаре засад одвлачи од идеје да бомбардују Сирију и Ирак. Осим тога, октобарско истраживање јавног мњења је показало да само 16 одсто Немаца подржава немачко учешће у војној интервенцији у Сирији.

Лево оријентисани коментатор „Шпигла” Јакоб Аугштајн у свом коментару упозорава да не би требало користити методе које су се у прошлости показале као неефикасне, као што је коришћење више оружја, више војника, више надзора и веће ограничавање грађанских слобода. Он подсећа на то како је норвешки премијер Јенс Столтенберг, после масовног убиства који је извршио Андерс Брејвик, у говору рекао да је њихов „одговор на насиље – још више демократије, још више хуманости, али не и наивност”. Насупрот томе, Оланд је говорио о немилосрдној одмазди и рату и, према оцени Аугштајна, тиме запечатио успех атентатора у Паризу.

„Већ годинама Запад не напредује у борби против исламистичког тероризма. То није чудо: непријатеља не можеш победити тако што ћеш му постати сличан. То је проблем са ратом против тероризма. Онај ко га поведе, аутоматски га је изгубио. Једино оружје против мржње јесте помирење. Напомињем: то нема везе са наивношћу, како је то исправно приметио Норвежанин Столтенберг. Напротив”, пише Аугштајн, додајући да када су Немачка и Шведска летос почеле са прихватом великог броја муслиманских избеглица, то је имало историјски значај. „Било је то дело помирења. Никада Запад није исламизму донео већи пораз од тренутка када је муслиманима који су страдали због рата пружио заштиту.”

Извор: Политика