Tito i Franko ili Razmišljanje o dva diktatora

Tito i Franko, po mnogo čemu, teško da su mogli više da se razlikuju: bili su antipodi. Jedan se borio uz naciste, drugi protiv njih; jedan je bio tvrdi reakcionar naklonjen religiji; drugi je bio ateistički komunista; jedan je bio isključen iz posleratnih globalnih upravljačkih struktura, gotovo parija; drugi je bio u potpunosti uklopljen u njih; jedan je vodio kolonijalni rat dok su drugog obožavali antikolonijalni lideri; jedan je štitio privatno vlasništvo, dok ga je drugi ukidao. Verovatno bi u ovom smislu mogao da nastavim.

Ali kao i sa drugim antipodima, i među njima postoje sličnosti. Obojica su rođena iste godine (1892), i umrla su u razmaku manjem od pet godina; obojica su neosporno vladala više od tri decenije; obojica su stekla ili su sami sebi dali vojne titule; jedan je bio generalisimus, drugi maršal; obojica su imenovala ulice i trgove po sebi (Tito čak i gradove); obojica su vlast zadobila kroz krvave građanske ratove; obojica su se upuštala u masovna ubistva svojih protivnika (iako je stepen krivice i uključenost u zločine i genocid među Titovim protivnicima bio potpuno različitog reda veličine nego među Frankovim); obojica su otpočela ekonomske reforme šezdesetih; obojica su bili [u nekom delu života, prim. M.M.] rimokatolici; i obojica su sahranjeni u memorijalnim kompleksima (iako je Frankov daleko grandiozniji).

Ono što im je takođe zajedničko jeste da je malo šta od onoga što su uradili ili izgradili i dalje postoji. I to je upravo ono što želim da istaknem. Koliko je malo preostalo od onoga što su evropski moćnici prve polovine 20. veka pokušali da stvore. Istorija im nije bila blagonaklona (kao što oni nisu bili blagonakloni prema svojim savremenicima). Zidanica Lenjina i Staljina je netragom nestala: društveni poredak je ponovo kapitalistički, a država se raspala i rasparčala. Isto važi za Tita. Utemeljenje koje je postavio Kemal Ataturk iz dana u dan potkopava [Redžep Tajip] Erdogan. Od Musolinijeve Italije pretekle su samo građevine u imperijalnom stilu: nije ni korporatizam, ni imperijalna slava, ni monarhija. Hitlerova Nemačka je, očigledno, završila u ruševinama, i metaforički i doslovce rečeno. Savezna republika (kao i narodna republika) izgrađene su u direktom protivrečju prema svemu za šta su se nacisti zalagali. Možemo biti zahvalni što je istorija bila toliko neljubazna preka dvadesetovekovnim evropskim diktatorima.

Ali posmatrajući Tita i Franka takođe želim da sagledam ono što je preostalo od njihovog „rada“. I deluje mi da, kada se podvuče crta, Franko bolje stoje (mada ću kasnije objasniti zbog čega je moglo da bude tako). Čitajući s jedne strane španske novine i s druge strane srpske (i daleko ređe hrvatske), zapazio sam da se Franko spominje mnogo češće u odnosu na Tita. I to nije samo zbog trenutnog nastojanja da se on ekshumira i sahrani negde drugde. Njega spominju oni koji kritikuju postfrankistički ustav, i oni koji ističu da je on „blagoslovio“ ili ustoličio postojeću monarhiju.

Za Tita prilike su drugačije. Ne samo da su [državno] zdanje koje je stvarao nestalo i raspalo se u komade (iako duž granica koje je on povlačio ili u najmanju ruku odobrio), i politički i ekonomski sistem kojima je bio naklonjen rasformirani već nema nikoga u državama naslednicama Jugoslavije ko bi mogao da se smatra njegovim „naslednikom“ ili ko je došao na vladajući položaj zahvaljujući njemu, makar i indirektno.

Dok je Frankovo političko nasleđe očevidnije, to ne važi za nivo javnog sećanja i percepcije. Frankistička „logistika“, imena ulica i ostalog, je, mislim, potpuno izbrisana u Španiji, dok Titova opstaje u delovima  Jugoslavije (na nekoliko mesta u Sloveniji, Hrvatskoj i Makedoniji; samo u Srbiji on je potpuno „izbrisan“ iz javnog sećanja iako se njegova grobnica tamo nalazi). U sećanjima ljudi, međutim, Titovo doba, za većinu ljudi koji su tada živeli ili koji su o tom dobu učili od svojih roditelja ostaje veza sa ekonomskim prosperitetom, etničkim mirom i suživotom i važnom međunarodnom ulogom. Dok je ekonomsko blagostanje značajno veće u nekim bivšim republikama sada, to nije u slučaj u drugim; etnički mir je zamenjen ili stalnim sukobima ili barem sa napetostima – gotovo nijedna granica bivših republika nije nesporna; a značajnu međunarodnu ulogu je zamenila njena suprotnost: beznačajnost. To nije slučaj sa Frankom pošto je današnja Španija mnogo bogatija, slobodnija i međunarodno uticajnija od Španije koju je on ostavio.

Tako, dok je „sećanje ljudi“ možda blagonaklonije prema Titu nego prema Franku, činjenica da je sve iz političke stvarnosti, koja je bila povezivana sa Titom, nestalo znači da ukoliko izmerimo koliko je, politički, ostalo od njih, završni račun govori  u Frankovu korist. Ali to nužno ne znači da je Franko bio bolji državnik. Mislim da glavna razlika potiče od „materijala“ kojim su oni gradili svoje države. Franko je gradio na temeljima nacije, koja je iako regionalizovana i etnički raznovrsna postojala u više-manje istim granicama, nekih sedam vekova pre nego što je on došao na vlast. Štaviše, nacije koja je jednom bila velika svetska sila. Titov „materijal“ su bili ljudi koji su, tokom prethodnih pet ili nešto manje vekova, bili pod stranom vlašću ili patronatom. Temelji na kojima je Tito gradio postojali su svega nekoliko decenija pre nego što je on došao na vlast – i povrh svega raspali su se u paramparčad i bili su upleteni u genocidno ubijanje u Drugom svetskom ratu. Jedan je tako gradio kamenom, a drugi peskom.

Titov zadatak, kao i zadatak svakog istočnoevropskog ili srednjoevropskog lidera koji pokušava da vlada multietničkom državom, bio je da gradi državno znanje koristeći se trošnim „materijalom“ – ili da parafraziram Bolivara, da pokuša da požnje more („J’ai labouré la mer“). To je razlog zbog čega ništa nije ostalo iz Titovog vremena. I zašto se takvo stanje stvari nikada neće povratiti.

Prevod – Miloš Milojević

Izvor: Stanje stvari