Алек меког срца

Искрено се секирам како ће нововучићевска политиколошка мисао сад да објасни Србљима да је тачно управо то што тврди Лаза с Јејла (премијер има меко срце, па му је, природно, и висок рејтинг), а не оно што су, колико до јуче, дрвили режимски аналитичари, синтетичари и остале сорте овдашњих јавних полтрона. Тј. да је висина премијеровог рејтинга директно пропорционална количини крви, зноја и суза које је зимус обећао, у натполовичној већини, прореформски оријентисаном грађанству.

Лаза Крстић је, нечим изазван – слутим, због Вучићеве дубокомисаоне теореме према којој у Србији много незапослених живи од пензија, па би драстично смањење било погубно – свог ментора, од милоште, прозвао „Меко Срце“, а не, рецимо, „Слатка Душа“, како је исто могао, да је, којим случајем, на Јејлу читао Петра Кочића. Осим ако Крстић није желео да поентира словенском антитезом, као народни песник у „Женидби Милића барјактара“. У којој, најпре иде сет питања: „Ој пунице, ђевојачка мајко, или си је од злата салила, или си је од сребра сковала, или си је од сунца отела, или ти је Бог од срца дао?“ На шта следи гомила таштиних негативних одговора: „Нити сам је од злата салила, нити сам је од сребра сковала, нити сам је од сунца отела“. И, само један тачан: „Већ ми је бог од срца дао!“

Ричард Лављег Срца, елем, у своје време, критикован је да веома мало чини за Енглеску, да по њој само убире новац за крсташки рат, да је током своје владавине само шест месеци провео у Енглеској, да чак ни енглески језик није говорио и да му је Енглеска била важна само да може рећи да је краљ. У Трећи крсташки рат, у бојну против Саладина, кренуо је са француским краљем Филипом II Августом и Фридрихом Барбаросом. Према легенди, на путу ка Светој земљи, Барбаросу, Филипа и Лавље Срце, у Нишу и Пироту, угостили су Стефан Немања лично и, наводно, његов син Растко. Име Нишлије Лазара Крстића овде се дефинитивно не помиње. Као што се није помињало ни до лета господњег 2013, када га је Премијер Меко Срце, изненада извукао из бубња и промовисао у спасиоца. Или, како се то чита од викенда: у специјалног саветника, барабар са Штрос-Каном, Гузенбауером и осталим заборављеним асовима.

И док рударска Ресавица, топионичарски Бор, трудбеници који су некада калили челик по Смедереву, скоро као некоћ радничка Раковица (збиља, куде је данас „српски Гдањск“?), унисоно кличу Закону о раду, ви се сигурно питате зашто ја сматрам да премијеру више приличи презиме „Слатка Душа“.

Кочићевог старог Мију, оног што је с малим Стојаном, водио битку против К унд К монархије да му врати његову отету кућу, њиве и пашњаке, „прозвали су, белћим, тако, што је он сваког звао слатком душом. Познав’о он кога, не познав’о – он сваком: моја слатка душо!“ Обилазио је све судове, ишао пешице чак и у Сарајево „земљаној влади“ и свугде наилазио на затворена врата. Хтео је ићи чак и самом цару у Беч, продао једину кравицу да скупи паре за тај пут, а на крају је и тих 25 форинти завршило код других – 10 код попа, а 15 је кнез однео суду и – сасуо у царску касу.

Извор: Данас