Алексис и Александар

Ако не рачунамо Србе у десетодневном расејању који летују у Халкидикију, те вероватно, кад размишљају о Алексису Ципрасу, подижу један од прстију, вероватно средњи, због испражњених продавница и раста цена, што је уобичајени манир аристотеловаца кад год избије криза, Срби у отаџбини обожавају младог грчког премијера. Не, додуше, као Владимира Путина. Али као његову прву пратиљу, сасвим сигурно.

Као симбол отпора немачком економском експанзионизму и рестриктивним мерама штедње, Ципрас не изазива само наду у очима Борислава Стефановића и комесара Јове Бакића него и читавог мноштва политичара који би да заузму упражњено место на левици. Ципрас осваја симпатије обичног света, који је, према многим истраживањима, већински опредељен против Европске уније, коју, ваљда се то разуме, представља фрау Ангела.

Међутим, у овдашњем обожавању Ципраса постоји уобичајена политичка и идеолошка конфузија, која нам је својствена као што је Грцима својствено да се, у правилним историјским размацима, енормно задужују. Тешко је разумети логику, што је још једно грчко завештање – уз дугове и античке драме – тога што са једне стране волимо антинемачку побуну радикалног левичара, а истовремено већински подржавамо некадашњег радикалног десничара, а сада напредног Европљанина Александра Вучића.

Мада нам је амерички амбасадор Мајкл Кирби, као нацији, дао дијагнозу која би могла да објасни такво понашање, оно је заправо доказ да је идеологија у бављењу политиком давно превазиђена категорија. Дакле, Ципрасова политика је апсолутно супротна Вучићевој. Док се Алексис наметнуо као вођа покрета отпора против Ангеле Меркел, дотле се Александар намеће као његов антипод, трудећи се да се истакне као највећи следбеник Ангелине политике у југоисточној Европи. Отуда то што ће Меркелова преспавати у Београду не изазива код Вучића одушевљење због могућности да и њој да ваучер јер летује у Србији већ због тога што је то још једна симболичка порука да се Србија налази на Ангелином путу.

На шта у овом тренутку рачуна Алексис Ципрас? Можда на то да ће савршеним блефом јужна браћа поново опељешити благајну еврозоне, а потом навалити и на ситниш. Наиме, управо су испразнили и последњи банкомат.

Не треба бити Аристотел па схватити због чега Алексисова покерашка партија живота опчињава Србе. После дужег времена, Срби нису главни актери глобалног џумбуса, већ из својих соба, пошто немају за летовање, посматрају како ће се завршити драма ЕУ. И коначно – та драма није српска.

Извор: Политика