Атина Ферари и Србија данас

Нешто што себе назива Атина Ферари само је последица, узроци су много дубљи!

Да, мислим на оно што поседује личну карту, има право гласа, Уставом је и таквима загарантована слобода говора, а некаквом демократском тековином богме и слобода да постане део „елите“о којој се пише и прича.

Е, то што себе назива уметничким именом из одјавне шпице лоших порнића дало је себи за право да говори о анђелу, да лаје заправо, да сикће како је Тијана Јурић била “дронфуљица која је добила шта је и заслужила”!

Али, тај тужни привид еволуције само је последица, рекох, и није за осуду већ жаљење, јер и она је тек жртва. Жртва система вредности у којем нешто што се одазива на алијас а не име- има својих пет минута славе које ће итекако уновчити, с обзиром да се Тијане заборављају, а Атине памте.

То је реалност Србије данас, то је елита Србије данас, то су хероји Србије данас, то је лична карта нације данас, то је факат да постајемо друштво грађана, а све мање друштво људи!

Јер, Атина, па још Ферари, чедо је свих нас, без разлике и изузетка, док је Тијана Јурић била само епизода!

Тако је, да се не лажемо, јер није то што нема идентитета већ псеудоним постало део “елите” због учешћа у “Паровима”, већ због чињенице да “Парови” и слично смеће постоји јер Србија то иште!

Вапи за тим, преклиње, пати, гута, јер показатељи гледаности сведоче да са нама нешто озбиљно није у реду!

Идоли су нам циркуске атракције, навијамо за политикантске барабе и медиокритете, кладимо се на пропаст јер нам звучи далеко примамљивија од победе, аплаудирамо лажима знајући да за истину немамо снаге јер иште људскости!

Због тога Атина Ферари и њој налик нису вредни презира и осуде, већ жаљења, јер жаљењу су склони људи, и када се отмемо сваком другом утиску, осећају, пориву, Атине Ферари и ресто наших моралних посрнућа отелотворених у алијасима и псеудонимима читаве нације- једноставно ће нестати!

То мучено и дубоко несрећно биће наставиће својим животом под именом које ће је знати само породица и понеки комшија, лажни идоли постаће ништавни баш какви и јесу кад утихну салве аплауза и подела на “наше” и “њихове”, а Србија ће бити оно дивно место које су нам прадедови оставили за праунучад- тамо где се човек ослања на човека, а не телевизор, велике вође малих дела, ништавност у свом појавном облику и пориве у којима ужива презирући их!

Тада ће Атина Ферари бити епизода, ма ни епизода, фуснота на маргини упутства неког средства за отпушавање канализације.

Тада ће Тијана Јурић остати достојанствен непребол своје породице, анђео читаве нације, а не жртва једног монструма и мноштва будала!

Тада ће њена смрт имати смисла, колико год то монструозно звучало, али суштински хоће- јер знаћемо да жалимо, не да сажаљевамо и лицимерно саучествујемо у болу, као каквом ријалитију са укључењима слушалаца уживо…

Извор: Два у један