zakrupnik01Точак историје се окренуо. Док је Запад деведесетих година делио лекције Балкану, сада се процес балканизације дешава на његовом тлу. Иако Шкоти остају у Великој Британији, све је више региона у ЕУ који траже еманципацију, с неизвесним исходом, истиче, у разговору за „Новости“, један од водећих француских и европских геополитиколога Жак Рупник.

Зашто није успео референдум за независност у Шкотској?

— Пре свега зато што је већина Шкотланђана у завршној фази схватила да је финансијски и економски ризик јачи од симболичне сатисфакције. Закључили су да ће добити све што су желели на политичком плану, на основу обећања датих последњих недеља из Лондона. Знали су да ће, чак и ако победи „не“, имати 90 одсто онога што су желели. Истовремено, задржали су британску политику сигурности и монету. Хтели су афирмацију идентитета, али није сваком националном идентитету потребан државни суверенитет. Зато постоји федерализам. Медији сада већ пребацују причу на други терен. Више се не ради о шкотском питању, већ о енглеском. Јер, ако је све то обећано Шкотланђанима, шта је онда с Енглезима? Шкотски парламент ће добити огромну власт. Систем постаје видно асиметричан. Све више Енглеза сада то не жели да прихвати и тражи темељну измену устава. Тако испада да је резултат шкотског референдума пробудио енглески национализам.

Излазе ли шкотски националисти слабији или јачи из ове авантуре?

— Остали су без симболичне победе, али су остварили политички тријумф. Да је превагнуло „да“, Шкотска би ушла у велики ризик одвајања од државе и довела би у питање своју економију и будућност у Европи. Много ризика због мало процената. Ово што се догодило је најбољи могући резултат, укључујући и за шкотске националисте.

Због чега све више региона у Европи жели да се одвоји од својих матичних држава?

— То се пре свега дешава од 1989. године, када је наступила ера мондијализације без лимита. У том контексту држава-нација има све мање моћи и власти. То се, уосталом, добро видело и у актуелној економској кризи. Дошло је до релативизирања снаге државе у односу на велике концерне и финансијске центре. Немоћна је према економским токовима, имиграцији и много чему другом. То све отвара врата за популистичке покрете. Чим моћ државе опада, расту изазови оних нација које јој се, изнутра, опиру, као у Белгији или у Шпанији. У исто време нестао је фиксни европски поредак. Биполарни систем је заледио проблеме. Сада је све много отвореније. Европски поредак тренутно одржава само ЕУ, али она нема исте капацитете и дисциплину да спречи покушаје одвајања.

Тако се догађају обрнути процеси него деведесетих?

— Донедавно се говорило да је на Истоку на делу фрагментација, а на западу интеграција. Сада Исток исказује вољу ка интеграцији, а запад ка поделама. Улоге су се замениле. Пре 20 година се мислило да је тај процес дељења специфичан за Балкан, па је чак у том контексту коришћена и пејоративна реч „балканизација“. Са Запада су делили лекције, а сада се то овде догађа. За то време раздвајање на Балкану је завршено и сад већ постоје жеље да се мозаик поново саставља.

Хоће ли референдум у Каталонији, ако уопште буде одржан 9. новембра, имати сличан исход као овај у Шкотској?

— Биће другачије, јер се централна власт у Мадриду, за разлику од Лондона, противи захтевима за његовим одржавањем. Али, на средњорочном плану биће веома тешко одбити Каталонцима ту могућност. Кад могу једни, зашто не би могли и други? За Шпанију је, међутим, тешко да прихвати референдум, јер је у том случају ризик од распада земље веома велики.

Могу ли евентуална одвајања региона да доведу до распада и целе ЕУ?

— Читав процес може да се одвија у два правца. Људи, такође, могу да закључе да би у тешким временима, у којима живе, било паметно да сачувају европски кров и да не треба изаћи из заједничког економског и правног оквира, који пружа заштиту. С друге стране, Брисел не жели да подстиче ове покрете и поручује да би сви региони, који се евентуално одвоје у независне државе, требало изнова да се кандидују за чланство у ЕУ. А то је дуг и незвестан пут.

Хоће ли, у западном свету, неки регион, на крају, први „повући ногу“ и отцепити се?

— То је сасвим могуће. Каталонија је најближа и, теоретски, најодрживија од свих ентитета. Уз идентитет, тамо постоје и политичка воља и економски просперитет. Али, у овом случају постоји велики ризик од конфликта. Јер, то би водило до отцепљења Баскије и краја шпанске државе.

Шта су резултат шкотског референдума, и оно што се дешавало око њега, донели целој Европи на ширем плану?

— У Лондону је последњих дана пред референдум завладао панични страх, па су Шкотима послали поруку да ће добити све што желе. Овај референдум је, дакле, донео најаву веће федерализације. Шкотска ће добити више права, а и друге европске државе ће, поучене овим искуством, својим регионима то исто дати да би избегле неизвесност референдума. Та федерализација ће се пренети и на европски ниво.

Зашто отцепљења пролазе на истоку Европе и на Балкану, а не и на Западу?

— Зато што у афирмицијама националног идентитета постоји непредвидив елемент емоција у политици. То се најбоље видело у бившој Југославији. Стављати улог на афективну карту у политици је опасна игра. Јер, тада улазите у домен који не можете да контролишете.

Европска комисија је, на једном од својих сајтова, представила Хрватску с Војводином. Иако се истиче да је реч о грешци, колико су овакве симболике опасне?

— Треба одмах реаговати, послати поруку и тражити да се види зашто је то урађено. Посао ЕУ није да прекраја мапе, већ да учини да њена карта буде у складу с миром и демократијом.

ФРАНЦУСКА И СЕПАРАТИЗАМ

— Земља која одлично одолева сепаратистичким покретима је Француска. Ниједан регион у овој земљи не показује данас тежњу за отцепљењем. Ни Бретања, ни Алзас, чак ни Корзика. За разлику од осталих земаља, у Француској је држава створила нацију, а не нација државу. Прогресивно, држава се наметнула у различитим регионима, чак и доста касно, укључујући и на лингвистичком плану, и полако хомогенизовала земљу. Сада постоје регионални идентитети, који су понекад доста јаки, али се они пре свега огледају на културолошком плану. Корзикански националисти веома добро знају да на референдуму не би прешли десет одсто.


Извор: Вечерње Новости

Оставите коментар

Оставите коментар на Балканизација као бумеранг Западу

* Обавезна поља